Тхе Гуардиан - Назовимо то американизам

1938. извештач Не орк Тимеса је упозорио: „Ако фашизам дође у Америку он неће носити етикету Маде ин Герман, његов симбол неће бити кукасти крст; чак се неће ни звати фашизам већ американизам.“

The Guardian / 10. фебруар 2017

Како су амерички писци замишљали фашистичку будућност

„Поробити Америку таквим хокус-покусом! Заробити духове највеће нације на свету не изустивши ниједну истиниту реч! О, какво смо задовољство пружили најзлобнијем човеку на земљи!“ То су речи с краја романа Пхилипа Ротха Завера против Америке из 2004, али могле су бити написане и данас – избор Доналда Ј. Трумпа за председника САД је толико невероватан.

Године 1944. у Не орк Тимесу се појавио чланак тадашњег потпредседника Хенрја аллаца под насловом „Амерички фашизам“. „Фашиста је онај“, писао је аллаце, „чија је жудња за новцем и моћи удружена с врло снажном нетрпељивошћу према људима других раса, странака, класа, вера, култура, региона или нација, која га чини безобзирним у прибегавању превари и насиљу као средствима постизања сопствених циљева“. аллаце је предвиђао да ће амерички фашизам постати „заиста опасан“ тек ако се формира „наменска коалиција“ између уортачених капиталиста, „тровача јавног информисања“ и „демагогије по узору на ККК“. Они који бране Трумпову администрацију инсистирају на томе да није посреди фашизам већ американизам. И то је било предвиђено: године 1938. извештач Не орк Тимеса је упозорио: „Ако и када фашизам дође у Америку он неће носити етикету ‘Маде ин Герман’; његов симбол неће бити кукасти крст; чак се неће ни звати фашизам; зваће се, наравно, ‘американизам’“.

Данас је роман Георга Орелла 1984 први на листи Амазона, док се Извори тоталитаризма Ханне Арендт од децембра 2016. продају 16 пута више него обично. Начин на који Трумпова администрација користи новоговор (Орелловим речима, „смишљен да умањи распон мишљења“), њена склоност „алтернативним чињеницама“, изазвали су код читалаца жељу да поново зароне у историју и у њој потраже не само објашњења већ и решења.

Фикција може да нам понуди не само алтернативне чињенице већ и алтернативне будућности. Такве приче називамо „противчињеничним“; оне нам говоре о томе шта би било да је историја кренула другим правцима. Роман 1984 био је Ореллова визија поратног фашизма, док је Врли нови свет Алдоуса Хулеја, написан 1932, у време када је европски фашизам почео да се консолидује, пружио једну дистопијску визију у којој се грађани „Светске државе“ моле давно умрлим боговима технологије („С вером у Форда“), а забављају се тактилоскопом (феелиес по аналогији са талкиес – говорним филмовима). Књиге су укинуте, али ионако више нико није желео да их чита.

Књиге су непријатељи тоталитарних режима, зато они воле да их спаљују. А извесно се може много шта научити од Орелла, Ханне Арендт, Елија иесела, Александра Солжењицина и многих других писаца прошлог века који су се појавили у доба модерног тоталитаризма. Утешне приче о поразу нацизма су увек добродошле, али погледајмо оне мрачније. Роман Лена Деигхтона СС-ВБ из 1978. године, приказ алтернативне историје у којој се Битка за Бритању завршила поразом и Немачка је окупирала Велику Британију, адаптира се за ББЦ, а снимају се и нови наставци Амазонове верзије романа Пхилипа Дицка Човек у високом дворцу (1962), у коме се замишља свет после победе сила осовине. Заплет тог романа почива на пропагандним филмовима пуним „алтернативних чињеница“.

Упркос америчком инсистирању да се „код нас то не може догодити“, многи писци су јасно показали да може. Слушкињина прича (1985) Маргарет Атоод, где се говори о теократским женомрсцима који преузимају контролу над Америком, једна је од најснажнијих опомена у модерној прози. Често се цитира њена формулација аргумента коме прибегавају ауторитаристи широм света: „Не постоји само једна слобода… постоје слобода за и слобода од. У данима анархије постојала је слобода за. Сада вам је дата слобода од“. Парабола Маргарет Атоод је објављена годину дана након што је Роналд Реаган донео „Глобал гаг Руле“, којим је ограничено финансирање репродуктивних права и који је Трумп, окружен групом мушкараца – као што видимо на фотографији – недавно својим потписом поново претворио у закон.

Амерички ауторитаризам увек је био преплетен не само са патриотизмом већ и са два највећа система веровања у тој земљи: религијом и бизнисом. „Кад фашизам дође у Америку, биће умотан у заставу и носиће крст“, неко је једном рекао, а могао је додати и то да ће махати доларском новчаницом. Тај неко није, као што се често наводи, Синцлаир Леис у свом роману То се овде не може догодити из 1935. године, жестокој сатири усмереној на идеју да америчка изузетност Америку чини имуном на фашизам. Али у Леисовом роману налазимо слично (мада мање језгровито) запажање; у Америци би, каже он, најопасније присталице фашизма били они „који су одбацили реч ‘фашизам’ и проповедају робовање капитализму у форми уставне и традиционалне аутентичне америчке слободе“. Амерички фашизам нужно ће бити обликован капитализмом – или, као што то Леис убедљиво каже „владавином профита, помоћу профита, за профит“.

То се овде не може догодити руга се „смешним терапеутима“ који покушавају да „излече зла демократије демонима фашизма“. Ту сенатор Бузз индрип, кандидат за председника, води популистичку кампању засновану на традиционалним вредностима и олаким обећањима да ће вратити просперитет („свако ће бити богат само ако гласа за то да буде богат“). Уредник једног листа залуд упозорава: „Лјуди ће мислити да га бирају ради веће економске сигурности. А онда ће гледати Терор!“ По доласку на власт индрип остварује своје ауторитарне претње, формира приватне снаге безбедности назване Грађани добровољци и затвара политичке непријатеље у „концентрационе логоре“. Пошто Средњи запад гунђа о отцепљењу, администрација одлучује да подстакне „корисни патриотизам који увек настаје као реакција на напад споља“ тако што инсценира „увреде и претње у облику вешто планираних мучних ‘инцидената’ на мексичкој граници и објављује рат Мексику“. индропов модел је био Хуе Лонг, харизматични популиста из Луизијане који је убијен 1935. и са којим често пореде Трумпа. Роман Роберта Пена аррена Сви краљеви људи (1946) прича причу инспирисану Лонговим успоном и падом: „Само им реци да ћеш потопити дебеле момке“, циничан је савет политичару иллију Старку. „Расплачи их, насмеј их, разбесни их, чак и против себе. Раздрмај их, то ће им се свидети и тражиће још“.

У новије време имамо Ротхову Заверу против Америке, смештену на почетак Другог светског рата, где се замишља да је Цхарлес Линдбергх победио у трци за Белу кућу захваљујући слогану „Америка пре свега“ (који се првобитно није доводио у везу с Линдбергхом, већ са кампањом оодроа илсона). Исти слоган је четири године касније имао и арен Г. Хардинг, први бизнисмен на челу Беле куће када је у својој кампањи рекао да „патриотска посвећеност“ значи „најпре унапредити Америку, најпре мислити о Америци, најпре уздизати Америку, најпре волети Америку и за њу живети“. Хардингова верзија постављања Америке на прво место омогућила је успон Ку Клу Клана и формирање корумпиране владе одговорне за скандал Теапот Доме из 1823. године, највећи корупцијски скандал у досадашњој америчкој историји.

Завера против Америке почиње Линдбергховом победом на изборима, оствареном помоћу „карневалских лакрдија“, док републиканске вође „чупају косе над тврдоглавим одбијањем кандидата да му се ико меша у стратегију кампање“. Новоизабрани председник одмах одлази у Европу на „срдачне разговоре“ с Хитлером и договара се о мирољубивим односима. То изазива протесте у земљи, али успоставља „нови поредак у Европи“. Американци и даље инсистирају на томе да „Америка није фашистичка земља и да то неће ни бити“ зато што председник и конгрес „морају да поштују закон оваплоћен у уставу. Они јесу републиканци, јесу изолационисти и да, међу њима има антисемита… али далеко од тога да су нацисти“. Прича говори о постепеној ерозији норми и прихватању угњетавања: „Они мисле да све може да им прође. То је срамно. И то почиње у Белој кући“. Колико год била сјајна, Ротхова Завера избегава сопствену средишњу дилему, која је историјска: шта је решење? Ротх се опредељује за олаки оптимизам, један од америчких знакова препознавања: побеђују америчке врлине и Линдбергх дословно нестаје.

Оваква лака решења с добрим разлогом називамо „холивудски крај“, али истина је и то да су из фабрике снова потекле неке од најснажнијих америчких прича о домаћем фашизму, између осталог и омиљени Трумпов филм, Грађанин Кане Орсона еллса (1941). Кад се Трумп појавио на републиканској Националној конвенцији прошлог јула пред џиновском сликом свог лица, многе је запањило то оживљавање фашистичке иконогафије. Чини се вероватнијим да је Трумп визуелно цитирао алузију на фашизам у Грађанину Канеу, чувену сцену кад Кане држи говор током кампање са сопственим џиновским портретом иза себе; изгледа да је еллсова сатира изгубљена у преводу. Кад Кане изгуби на изборима за гувернера због сексуалног скандала, сазнајемо да је његов лист припремио два наслова за два могућа исхода: или „Кане изабран“ или „Покрадени избори“. Трумп је рекао да се идентификује с Канеом превидевши чињеницу да овај уништава самог себе у потрази за величином. Канеов једини пријатељ каже после његове смрти: „Никад није веровао ни у шта осим у Цхарлија Канеа. Нјегово једино убеђење у животу био је Цхарлие Кане“. И то није изречено као похвала.

Грађанин Кане више говори о мегаломанији него о аутократији. (Као и Линдбергх, који га је искористио да би оживео фразу „Америка на првом месту“, иллиам Рандолпх Хеарст – основа за Канеов лик – са одобравањем је говорио о Хитлеру, а једна рана скица филма показује да је Канеов син постао заклети нациста.) Али током Другог светског рата Холивуд је произвео многе приче о поразу тоталитаризма у Америци и ван ње. Јохн Доу Франка Цапре, такође из 1941, нуди сентименталнију верзију сличне приче. Тајкун Нортон покушава да упрегне популистички покрет у сопствене циљеве, али људи га одбацују у име демократских идеала. „Лјут сам не само за себе већ и за момке који се зову асхингтон, Јефферсон, и Линцолн“, изјављује слободољубиви уредник новина. Нортон верује да је „америчком народу потребна гвоздена рука“ и покушава да манипулацијама наведе масе да мрзе Јохна Доуа, њиховог популистичког јунака. Али Доуа на крају спасава шачица Американаца који у њега верују, што је пропраћено новинским насловом: „Ето ти, Нортоне, народа! Па сад кусај!“

У овим причама непрекидно срећемо људе који устају да би потврдили своје достојанство, а њихови гласноговорници су новинари. Слободна штампа увек спасава Америку од фашизма, као у скоро заборављеном филму Чувар пламена (1942), најмање познатом од филмова у којима су Катхерине Хепбурн и Спенцер Трац били партнери. На почетку филма успешни бизнисмен који је постао популарни демагог умире под мистериозним околностима. На крају његова удовица открива да је он заправо био потајни фашиста и да га је подржавало „неколико приватних појединаца којима новац више ништа није значио. Желели су политичку моћ, али су знали да је никад неће освојити демократским средствима“. Док филмови као што је Јохн Дое допуштају могућност да се повремено појаве ауторитарни појединци, Чувар пламена је један од ретких холивудских филмова који експлицитно замишљају развијени фашистички покрет у Америци. Кампању демагога води медијски манипулатор који подстиче мржњу објављујући лажне приче – између осталог „антисемитски чланак у коме напада Јевреје“, дивљачки напад на „становнике градова“ у магазину Фармер’с Газетте, „Јужни позив Ку Клу Клану“. Уз то, он прави планове да створи прве америчке „јуришне одреде“. „Наравно“, објашњава удовица, „они то нису називали фашизам. Све су премазали црвеном, белом и плавом бојом и то назвали американизмом“.

Медији обезбеђују оружје за обе стране: у Чувару пламена фашисти бивају поражени кад новинар који се залаже за демократију открије истину. Моћ штампе је главни мотив још једног политичког филма у коме играју Хепбурн и Трац, снимљеног неколико година касније; то је филм Стање уније (1948), који почиње неуспелим покушајем ауторитарног, републиканског новинског тајкуна да постане председник. Као што су новинари били глас народа, тако су амерички фашисти често замишљани као новински тајкуни проистекли из отровне мешавине капитализма, медија и политике, из изопачености америчког култа бизниса на коју су упозоравали људи попут Хенрја аллаца.

Макартизам је уродио новом врстом опомена против ауторитаризма, са специфично идеолошком поделом улога. Године 1959. то је надахнуло роман Манџуријски кандидат, који је пренет на филмско платно 1962; тај роман често помињу они који Трумпа виде као марионету руске државе. Тешко да су те страхове умањили његови повици током председничке дебате „нисам марионета“, можда зато што су подсетили на савет из Манџуријског кандидата: „Ти само вичи ‘Приговор, приговор’ у телевизијске камере, а ја ћу урадити све остало“. Као што примећује мрачни стручњак за испирање мозгова: „Нјегов мозак није само опран, већ је прошао и хемијско чишћење“.

Макартизам се прерушио у причу о спољним непријатељима који се инфилтрирају у мирно америчко друштво како би „американизам“ могао сам себе дефинисати наспрам „не-американизма“ и тврдити да је реч о хладном, а не о грађанском рату. Али упоредо с продубљивањем расцепа изазваних Вијетнамским ратом расло је и осећање да Америка води унутрашњу а не спољашњу битку, егзистенцијалну борбу за душу нације, што је многе људе одвукло у сирови национализам. То је поука заборављеног популарног романа који је настао као реакција на Вотергејт, још један историјски ударац демократском духу Америке. У Документу Р Ирвинга аллаца, објављеном 1976. године, директор ФБИ планира да потре Повељу о правима новим уставним амандманом: „Ниједно право или слобода који су гарантовани уставом не могу бити претворени у дозволу да се угрози национална безбедност“. Он покушава да ућутка противљење штампе и кривотвори статистику да би доказао своје тврдње. Следи још један холивудски завршетак: борбени окружни тужилац открива истину и запрепашћени конгресмени одбацују амандман, али тек после аллацове опомене читаоцима: „Ако фашизам икада дође у Сједињене Државе, доћи ће зато што су га људи изгласали“. Или, речима Бењамина Франклина које аллаце узима за свој мото, оснивачки очеви су нам дали „републику, ако сте у стању да је сачувате“.

Паралеле између фикционалне прошлости и наше политичке садашњости могу се чинити бизарне, али нису. Нема ничег чудног у томе што људи настоје да копирају најстарије моделе моћи. аллаце наводи и запажање писца Цхарлеса Пéгуја, који је погинуо у Првом светском рату, да је тиранија по правилу боље организована од слободе. Томе се може додати да је тиранија увек једноставнија од слободе, зато што сама одлучује о сопственим правилима или о томе да ли ће уопште бити правила.

Све те приче показују да демократија почива на поштењу. Појединци који се понашају непоштено нису ништа ново, али у основи поменутих прича је вера да је већина поштена и да ће она превагнути. Само у Великом МцГинтју Престона Стургеса (објављеном 1940) цео систем је прожет непоштењем, па корумпирани политичар који је решио да постане поштен мора да побегне из земље. У крајњој линији, криза с којом се данас Америка суочава нема везе с политичким, већ са етичким разликама. Вера у бизнис, религија или нација не значе ништа ако се упрегну у циничне или нељудске циљеве; показује се да је наш идеализам штитио наше идеале. „Опште поштење“ не значи само елементарно поштење, већ оно до ког заједнички држимо. Америчка историја није на Трумповој страни; чак ни његов омиљени филм није на његовој страни.

Може се учити на два начина: из непосредног искуства, што је познато као тежи пут; лакши пут је читати и обраћати пажњу. Фахренхеит 451 Раа Брадбурја објављен је 1953, у јеку макартизма. У дистопијској блиској будућности коју роман описује књиге су занемариване како се смањивао обим људске пажње, а на крају су и забрањене („књига је запета пушка у суседној кући“). Ватрогасац који пали књиге постепено схвата да оне можда садрже поуке које би могле спасити друштво од понављања грешака из прошлости: „Књиге су ту да нас подсете какве смо будале… кад нас буду питали шта радимо, можете да кажете ‘Сећамо се’. Зато ћемо ми на крају победити“.

У време кад је писао То се овде не може догодити Синцлаир Леис је био у браку са Доротх Тхомпсон, једном од најутицајнијих америчких новинарки с краја 30-их година прошлог века, надахнућем за лик Катхерине Хепбурн у њеном првом филму са Спенцером Трацјем, Жена године (1942). Године 1931. Доротх Тхомпсон је интервјуисала Хитлера и описала га као „сушти прототип малог човека“; 1939. магазине Тиме је новинарку прогласио другом најпопуларнијом женом у Америци, одмах иза Елеанор Роосевелт. Године 1941. она је написала чланак за магазин Харпер’с, насловљен „Ко постаје нациста?“, у коме препоручује „помало морбидну друштвену игру погађања ко ће на крају постати нациста“. Пописавши разне подгрупе (рођени нациста, убеђени нациста, никад нациста), новинарка напомиње да нацизам нема везе с националношћу већ са одређеним „менталним склопом“. Она описује особу А, особу Б. и тако даље и предвиђа њихов потенцијал за нацизам пре него што стигне до „младог Д“, који је, каже она, „једини рођени нациста у соби. Млади Д је размажени јединац превише попустљиве мајке. Никад га нико није изгрдио. Проводи време откривајући шта све може некажњено да уради. Непрестано га хапсе због прекорачења брзине и мајка плаћа казне. Ружно се понашао према две жене и његова мајка плаћа алиментацију. Живот му пролази у тражењу сензација и театралности. Крајње је безобзиран према свима. Згодан је на празњикав, арогантан начин и необично је ташт. Извесно себе замишља у униформи која би му дала прилику да парадира и доминира над другима“.

Ту је и млади имигрант: „Лјуди у соби мисле да он није Американац, али он је више Американац него већина њих“. Заједно са Американцима који разумеју сопствене вредности, међу њима и љубазност, имигрант је највећи противник нацизма у соби. Само заједно, сугерише Доротх Тхомпсон, они могу да препознају и поразе младог Д.

Сарах Цхурцхелл, Тхе Гуардиан, 03.02.2017.

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет, 09.02.2017.

 

 

Фото:

Сеан Пенн као иллие Старк у филму Сви краљеви људи (2006), фото: Аллстар/Сон

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.