Тисја Кљаковић Браић, умјетница: У вримену сензација ова моја свакодневица је доживила тријумф

Kristina Ljevak / 11. новембар 2018

Представљајући карикатуралне призоре из свакодневице брачног живота, сплитска сликарица Тисја Кљаковић Браић освојила је интернет публику диљем регије. Њени „ОНИ“ у издању Фрактуре добили су и нови живот у форми књиге, док истовремено успјешно живи и треће издање њеног литерарног првијенца „У малу је уша ђава“, објављен у издању Профила.

Осим што људима враћа осмијех на лице, она је и врсна сликарица, заљубљена у стихове Арсена Дедића које је у низ наврата осликала.
Воли ловити рибу што указује да је можда из „мале изаша ђава“. О дјетињству, диду Жарку њеном хероју, одгоју супротном методама доктора Спока, безбрижности осамдесетих и њеним сведеним карикатурама које су се наметнуле у времену супротном од сведености, говорила је у интервјуу за БУКУ.

„У малу је уша ђава“ можемо читати као хронику одрастања једне бескрајно симпатичне дјевојчице са дидом и баком суперхеројима, и смијати се несташлуцима, што дидовим што њеним. Али ма колико ова књига пршти од хумора, у мени изазива прилично сјету, ваљда због спознаје да нема тог чаробног штапића које нам може вратити вријеме које описујеш.
Је ли један од мотива за настанак књиге био да се сачува то вријеме?

То је заправо успомена спашена од заборава. Приче које смо у фамиљи препричавали посли недјељног ручка, посли кокоше и кумпира кад смо сви били добре воље. Помало су неке излазиле из репертоара и бија је задњи час да их се спаси.

Шта Балашевић каже: „Сјећање је смешна лупа која ситне ствари увеличава.“
Овај мој „Амарцорд“ управо је то.

Данас се сјећања ватају мобителом, остају снимљена… Некада смо снимали срцем, тако ми се бар сад чини. У жељи да снимиш, гледаш у мобител, а не у тај моменат који управо пролази.

Колико је моје сјећање истинито? За мене је.

Моја прија Ирена причала је својој ћери Ани о својој мами која је умрла прије Аниног рођења. Ана јој је послије рекла: „Знаш, ја мислим да се ја ње сјећам“

 


 

Је ли хумор којим суверено господариш, неовисно у ком медију да се изражаваш, уједно и начин да се лакше преболе неке спознаје, попут те да се безбрижност твог/нашег одрастања, никада неће вратити?
И овдје треба напоменути да ово није жал за дјетињством који је иманентан људској врсти, ово је жал за сигурном дјетињством краја седамдесетих и почетка осамдесетих година.

Хумор, е то сам наслиједила има бит од моје друге баке која се исто звала Невенка.

Нева је била за друштво душу дала. Била је главна, увик по средини стола, а око ње су се сви ваљали од смија. Кажу, знала је убост.

Пеглала је уз казете Мише Ковача недиљон. Мене и њу камера је зумирала на Мишином концерту, шта је за мене тада била једна од већих срамота.

Да, било је то липо и безбрижно вриме, вриме прослава Првог маја, Зептер презентација, Дјути фри шопова и шарених бомбона у лименим кутијама и вокмена.

Све је тада било ново, пуно боја, све смо желили. Данас неман жеља више.

Мој барба Веки увик је тија бит парајлија, сист у ресторан и реч конобару: „Донит ћеш ми…“

Е тако се ја сићан првих ћевапа са помфријем на тераси ресторана Јадран.  

 

Са баком и дидом Невенком и Жарком Кљаковић

 

Твој дид Жарко сматрао је да имаш јако „непаметне родитеље“, јер се сваки облик одгоја дјетета, супротан његовим начелима, поклапао са изостанком памети. А дидови принципи подразумијевали су потпуну бригу над својом унуком. Је ли уз такав модел током одрастања лакше касније у животу, јер се праве бољи избори када имамо и боје узоре у матичној породици, или је теже пошто се таква безусловна љубав и заштита не дешава на сваком углу?

Мој дид Жарко бија је упоран у науму да ме размази и то није крија. По свему судећи ја сан трибала бит ајме мајко. А ево књигу је добија. Задњи вид лудила је бија кад ми је купија москвић, огромо лимено ауто у које сидне дите и воза се. Мистрерија која ће ме вјечно пратит остат ће питање, зашто ми није купија кућу за играње која заузме по тинела. Њему се нико није има право петљат у неодгој дитета. Мора се признат да је у томе бија досљедан. Кад би мене у самопослузи питали: „Чија си ти?“, ја би рекла: „Жаркова“.
Ето тако да су сви дигли руке.
Моја матер пружала је становити отпор купујући књиге доктора Спока „И ваше дијете је личност“.
Међутим њен чувени закључак је бија – било би боље да сан тукла.

Је ли можда дид Жарко заслужан и за твоје лијепо и необично име или је у том случају још неко од фамилији имао право гласа?

Ма ди ће он бит заслужан за моје име. Матер моја, она је авангарда увик била. Сестра ми је Вирна, тако да има један који мог оца увик пита: „Како ти се оно дица зову?“ Наводно је била нека руска пливачица Тисја. Заправо немам појма одакле ми је име, али из Солина није сто посто.

Дида је био и заговорник искључивања свих ваннаставних активности које би реметиле склад његове несташне унучице.

Ја се ничим нисам бавила, на никакве активности нисам ишла. Купљен је рекет најскупљи и ништа. И онда ме матер одвела у Партизана на вјежбе. Није ми тила купит патике јер је знала да ништа од тога тако да сан први и задњи пут вјежбала у сандалама са кожном шјолом. Кад је то пропало зајунила сан за клавир, а мојој се матери та идеја јако свидила, ваљда је замислила да би добро фигура у тинелу, господски онако. Моја сестра се родила да спаси ту инвестицију. Данас је пианистица. Једино шта сан могла даноноћно радит је цртат по картицама, папиру Слободне Далмације.

 

 

Јасна је веза између отпора према математици и љубави према сликању. Да те нису заштитили од терора математике и куповали сликарске боје, да ли би данас уопште била умјетница? Желим заправо питати колико је та љубави и сигурност у одрастању била пресудна за касније професионалне изборе?

Истина, математика ми је загорчала живот. У нашим школама је све наопако, форсирају оно  шта ти не иде умисто оно шта ти иде. Жали Боже вримена и живаца бачених на бројке. Моја фамиља је сликарска, тај ген је ја мислим толико јак да га никакво окружење не би могло уништит. Сад видим која је то привилегија кад знаш шта си чим се родиш.

У књизи „У малу је уша ђава“ пишеш између осталог и о аутомобилу yуго. Данас, када је све подређено стицању и имању, колико би се радо вратила у вријеме породичног „нагуравања“ у омањи аутомобил и кренула у ритуалну поподневну вожњу?

Yуго 45 аx били металик. Продали смо га пјевачу Иви Амулићу из Тути Фрутија и купили типа којег нам је украло и онда је почеја рат. Има једна епизода са yугом. Била је несташица млика и моја матер средила негди десет литара прико везе.Тата је случајно одложија све на кров од аута и заборавија. Тамо негди на окуци крај Далме десет литара млика испроливало се по цести. Тај дан возили су само парни бројеви аута. И фалило је млика и бензине и чоколаде, а мени се чинило да нам ништа не фали.

У књизи је описано и традиционално ишчекивање да се двије генерације одвоје у двије стамбене јединице. Што наравно по диду није имало претјераног смисла.

Ма за дите је све супер. Кад смо се ми селили од баке и дида мени није било јасно зашто се селимо. Док моја мама воли нагласит да је у заједници живила десет година, двадесет дана и три сата. И да би било кобно да је још пет минута остала. Тако да сан све рекла (смијех).

Једна у низу урнебесних епизода у књизи „У малу је уша ђава“ подразумијева и коначни породични одмор, у формацији мама, тата и Тисја, без баке и дида, те опроштај од њих као да је ријеч о прекоокеанској пловидби, а не о одласку на Брач. Након четири дана и свакодневног поспремања хотелске собе, упркос постојању хотелске услуге спремања, мајка одустаје од одмора. Је ли се данас по твојој процјени однос жене/мајке према слободном времену барем мало промијенио?

Како ћу ја на то одговорит кад је мој посал моје слободно вриме.

Сцена у којој описујеш породични одлазак баки у посјету у болницу и ишчекивање како ће се она и дида поздравити, а то на крају буде пољубац у чело, слика је уз какву смо најчешће одрастали/е. Наше баке и дједови, а често мајке и очеви, нису баш били склони јавном исказивању љубави. Док нам се данас загрљени парови смијеше са насловних страна и билборда, чини ми се да је љубави суштинске све мање. Да ли ју је изјео конзумеризам или је ријеч о нечему другом? Да ли ти је из данашње перспективе љубав између баке и дида много постојанија у односу на већину којима смо сада окружене?

Глупо је рећ да данас нема такве љубави, увик ће је бити. Ал' је можда чежња јача кад не смиш. Ко у севдаху. То су биле старинске љубави. Има један споменар моје баке ди јој је мој дид написа: „Волит ћу те ко шта је Иво Лола РИбар волија свој народ.“ Данас је то за умрит од смија ал мош ли замислит који су то идеали били. Ја сам генерација која нема идеала.

Књига „У малу је уша ђава“ у живи своје треће издање у Профилу што је прилично велики успјех за регионалне издавачке прилике.
Чини ми се да си је писала растерећена великих очекивања и да је између осталог и због тога тако успјешна.
Књига се завршава дијелом који се тиче рата, односно објашњењем да у том дијелу нема мјеста за хумор. Да ли се твоје књижевне амбиције завршавају са описивањем одрастања мале која је прекрижених ногу свирала клавир или си размишљала о некој новој литерарној теми?

Не могу одговорит на то питање. Не знам ни како ми се уопће десила и та књига. Нисам писац него сликар па ми је увик на памети шта сликат а мање писат. Али једно је сигурно, нема планова и све у своје вриме.

Књига карикатура „ОНИ“ објављена је у издању Фрактуре. „ОНИ“ су двоје омиљених јунака које си створила и освојила публику на друштвеним мрежама. Несавршени, једноставни, духовити колико и њихова креаторка. Истичеш да ствараш с лакоћом, што се и види, те вјерујем да због тога ниси ни слутила колику ће пажњу овај двојац изазвати. Сувишно је и питати је ли ти драго што су свој пут нашли и до форме књиге.

То да су постали књига, то је већ озбиљна ствар. А све је кренило тако неозбиљно. Негди на по пута договорена је књига са Сеидом Сердаревеићем који је, ја мислим, и сам себе изненадија шта је на ово приста. Сићан се кад сам му рекла – јел ти знаш Сеиде да ме прати 6000 људи. Заправо тек тада се закотрљало. Литње теме, ногометно првенство... Ево до сада 29000 људи прати страницу једног најобичнијег пара.

Кључ успјеха ЊИХ двоје јест у томе да су људи гладни нормалног у вримену кад је све нашминкано и аранжирано. Понудила сам им стварни живот у којем су се припознали онаквима какви заправо јесу. У вримену сензација ова моја свакодневица је доживила тријумф.

Оно што је вјероватно свима нама важно код твојих карикатура је једна врста огледала, могућност да се препознамо у ситуацијама кад се не смије промијенити мјесто сједења док се гледа репрезентативна ногометна утакмица (ради баксузлука) или ситуацијама кад се прецизира који је ручник за стражњицу, а који за лице. Ипак се у стварном животу због таквих ситуација, чарапа остављених на погрешном мјесту, људи посвађају. Твоји „ОНИ“ се воле. Вјероватно ти је то и била намјера, приказати љубав са свим несавршеностима које подразумијева заједнички живот.

На друго читање „ОНИ“ се воле. То је једна љубавна прича, онако директан пријенос. Нису имали вримена ић у фризера и обућ се. Такве сам их уватила.

За неке карикатуре кажеш да су настале на основу личних искустава, неке су инспирисане ситуацијама које су проживјели други/е. Визуелно, ти и твој муж немате сличности са ово двоје несавршених. Вјерујем да је визуелизација пара који чини књигу „ОНИ“ посљедица свијести да је више оваквих, заобљених, визуелно неусклађених.

Како ја и мој муж немамо сличности с њима? ОН је искарикирана Игорова грађа, ОНА је тродупла ја. ОН је дупло већи од ње, па и то је исто. Наравно да ти нећу признат које су ситуације моје, а чије туђе, ал' углавном циљ је бија да се свак у свакој сцени може пронаћ.

 

Јако волим ону карикатуру кад је Он загледан у Њену неуређену „бикини зону“ на плажи. Није да се залажем за његовање маљавости, али колико кроз карикатуралност можемо допријети до оних који би жене, почевши од маркетиншке индустрије па до праксе, свели на манијакалне конзументице средстава за уљепшавање?

Добро је док се жене трацкају кремама, кад загусти и ја ћу, а већ је кренило. Пластика ме брине, то је показатељ велике несигурности.

Волиш ловити рибу, ја те не могу замислити у тој ситуацији. Значи ли то да је из мале изаша ђава?

Је, волим ловит рибу. То ти је иначе спорт, па ето могу рећ да се бавим спортом први пут у животу. Медитација ти је то. Сидиш и само мислиш кад ће загрист.

Колико у властито родитељство успијеваш уткати дио онога што је било кључно у твом формирању?

Ништа ја не покушавам принит на своју ћер. Она живи у окружењу слика, све карикатуре зна на памет, књигу „У малу је уша ђава“ је прочитала. Немогуће да прође лишо. То је ипак моје дите.

Нећу се уписати у оне који/е одвајају твоје карикатуре од сликарства, али сигурно међу публиком карикатура „ОНИ“ има оних који не знају за твој врсни сликарски опус, а очигледно њему, односно минулом раду, можеш и захвалити на могућности да толико прича испричаш у неколико линија.
Имаш ли стрпљења за велика платна, сада када је толико оних који једва чекају нову цртицу из живота твојих несавршених јунака?

Сликарство је моја база. На сликама „ОНИ“ живе своје поетске животе, а у карикатурама стварне. Међутим, карикатура је обухватила пуно већи број људи од ликовне публике што је и очекивано. Изненађујуће је то што су „ОНИ“ заправо потпуно стилизирани, готово минималистички нацртани у вримену кад та једноставност, поготово у цртаном филму који више није ни цртан, потпуно ишчезла. „ОНИ“ су у једном моменту заправо искочили из слике на платну на обични папир. Побунили су се и признали ко су. Дуго су били заробљени у Арсеновој „Кући поред мора“. Превише су се кретали у ритму „Модерато цантабиле“. Па су одлучили љетоват, поцрнит и појест два сладоледа заредом ако триба. Ал сад је љету крај  и кише су се слиле у цвјетове агава и полако се опет пакују назад у снове.   

Разговарала Кристина Љевак


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.