Трампизам није само краткотрајна историјска бламажа

То да је Бајден победио није никакво изненађење. Алан Лихтман, једини историчар који је од 1984. године погодио победнике свих америчких избора, предвидео је Бајденову победу још у августу.

Predrag J. Marković / 15. новембар 2020

 

После катастрофалног руковођења корона-кризом, после низа вербалних брљотина, као онда када је извређао ратне ветеране, Трампова кампања се чинила скоро изгубљеном. Демократе су говориле о “плавом таласу” (за разлику од Европе, десничарски републиканци су црвени у САД). Овај талас је требало да поврати демократама њихове традиционалне гласаче у државама “појаса рђе” – у којима буквално рђа стара америчка индустрија.

Уместо лавине плавих гласова, дошло је до тесне победе. Демократе ће рећи да је за Бајдена гласао највећи број људи у историји. Али и за Трампа је гласало седам милиона људи више него прошли пут, више гласача него што је сваки пут гласало за Обаму, Клинтона, Буша Млађег. Тачно је да САД имају више становника па и потенцијалних гласача 2020. године него раније, али скок броја бирача на овогодишњим изборима казује нешто друго. Америчко друштво је врло политизовано и врло подељено.

Бајден и његови, а и читава либерална елита, покушавају да докажу како је Трампово доба било само несрећно и краткотрајно искакање из “нормале”. Они би желели да Трамп остане у успомени као ружан сан, као непријатна историјска епизода. Тврде како ће сада све доћи на своје место. Америком ће опет владати образоване (а богами и имућне) елите, уз помоћ науке и у сарадњи са остатком света. И најважније, а вероватно и најлажније њихово обећање је да ће опет ујединити америчко друштво.

Да парафразирам српску изреку: “Ако смо сви браћа Американци, кесе нам нису сестре.” Неједнакост у САД никада није била већа. После пола века позитивне дискриминације црни Американци имају мање шанси да се пробију до врха него на почетку борбе за грађанска права. Барак Обама и Камала Харис нису довољни да исправе ту суморну статистику. Исто то важи и за сиромашне белце. Бели радник из поменутог „појаса рђе“ је некада био поносан на свој добро плаћени доживотни, често вишегенерацијски посао у фабрикама аутомобила, тада најбољим на свету. Био је и сигуран у мирну старост обезбеђену добрим пензионим плановима и повољним здравственим осигурањем. Детроит и остали индустријски градови били су пуни живота, културе, шанси… Данас се читави градови претварају у градове-духове. Некада поносни металски радници трче са једног на други слабо плаћени и привремени посао.

Незапосленост јесте достигла историјски минимум пре короне, али је опала и плаћеност и сталност на све више привременим пословима. Ако и успе повратак индустрије у САД, који је Трамп обећавао, у тим фабрикама неће радити много америчких радника. Питање је и да ли ће и роботи бити претежно амерички.

Ничег изненађујућег нема у овим подацима. Изненађује, међутим, како је један милијардер, размажени джетсетер, водитељ ријалитија са блајханом косом успео да убеди те сиромахе како је њихов заступник и заштитник. Иако је пореском реформом као Суперхик отео од сиромашних и наградио богате, сачувао је снажну подршку међу слабо плаћеним и образованим белим мушкарцима. И поред расистичких изјава, опет је добио више Латино и црних гласова него што се очекивало (пре свега кубанских избеглица, који мрзе свако слово у речи “социјализам”). Бели радници, Кубанци и још много других је опет гласало за Трампа, иако се чини да их је обмануо. Како то?

Сада би “другоамериканци” могли да опонашају своје београдске колеге и да наричу над примитивизмом и неукошћу “непросвећеног” народа. Због врхунске зубне заштите у САД, они углавном нису крезуби. Либерални елитисти би могли да поверују како ће сада да преваспитају, да “деконтаминирају”, како би неки наши рекли, те залуђене простаке са дна друштвене каце. То је могуће само под условом да је Трампов свет једна краткотрајна историјска бламажа.

Ја пак верујем да је Трамп само симптом и симбол једне дубоке промене која се десила у читавом свету. Сви знамо да је он човек који верује више “осећају у стомаку” него научницима. Знамо и да већина његових идеја стаје у пар стотина знакова на Твитеру. Да недостатак великих мисли надокнађује ВЕЛИКИМ СЛОВИМА у својим твитовима. Знамо да је он прави симбол “постистинитог” света, јер је по бројању „Вашингтон поста“ слагао најмање 20.000 пута. У свету интернета и друштвених мрежа, његове поједностављене и (углавном негативним) емоцијама набијене поруке скупљају неупоредиво више кликова од озбиљних текстова и анализа.

Умберто Еко је својевремено писао и у Недељнику како је мржња једноставнија и лакше ју је преточити у пароле. Данас би рекли твитове. Очистићу корумпирану “мочвару” у Вашингтону, изградићу зид за мигранте из Мексика, показао сам Кинезима где им је место, за 20 минута сам помирио Србе и Албанце, Бајден је социјалиста. Све је то Трамп олако изрекао. Сваки озбиљнији приступ овим питањима не само да је превазилазио његов капацитет за пажњу него би одбио и његове пратиоце.

Теоретичари интернета говоре о тржишту пажње. Једно истраживање је изнело шокантан податак да је просечно време посвећено било чему на друштвеним мрежама опало са 12 на 8 секунди током 21. века. Ово истраживање је привукло огромну пажњу, али изгледа да није тачно. Баш ова прича показује природу интересовања у данашње доба. Иако је вероватно реч о претеривању, овај податак је наведен милионима пута, и у озбиљним текстовима. У океану информација који се таласа око свих нас, пажњу привлаче чудне, дирљиве, застрашујуће или смешне ствари. “Под мач бато” ће имати далеко више пратилаца од овог претенциозног текста пред вама.

Пре друштвених мрежа постојали су масовни медији, који су такође били погодни за поједностављене поруке. Хитлер и Рузвелт су у своје време откривали снагу радијских говора испуњених емоцијама. Хитлер је сејао мржњу која је грејала срца Немаца упропаштене ниже средње и радничке класе. Рузвелт је у радијским “чаврљањима уз камин”, смиривао друштвене кризе. Регана су својевремено исмевали што је био глумац и ТВ лице Дженерал електрика. Међутим, он је држао и по 14 говора дневно и можда се срео са четврт милиона људи. То је захтевало концентрацију и озбиљност незамисливу за данашње твит-политичаре. Међу најуспешнијим европским политичарима су и они који су се буквално шалом и спрдњом пробили у прве редове.

У Италији је кловн и блогер Бепе Грило, тврдећи да се бори против естаблишмента, основао покрет Пет звездица, који је 2013. године освојио највише гласова на изборима. Они су за “дигиталну демократију”. Градоначелнице Рима и Торина су биле чланице тог покрета. Грило је у своје време организовао В дан (“ваффанцуло”, у најучтивијој верзији “од..би”). Једину италијанску нобеловку Риту Леви Монталчини је називао “старом курвом”. И њега су, а и Трампа, неки теоретичари поредили са Мусолинијем. Володимир Зеленски је свој углед стекао као комичар, а чак је имао пророчку улогу у хумористичкој серији “Слуга народа”, где обичан човек постаје председник Украјине. И Зеленски је постао председник Украјине, али је, руку на срце, озбиљнији на том положају од Бепеа Грила, па можда и Трампа.

Са поносом можемо рећи да смо ми светска авангарда по давању бомбастичних политичких изјава, па и терања спрдње у политици. Мегаломанске изјаве, сочне (неко би рекао простачке) увреде противника, као и поспрдна претеривања прате нашу политику од увођења вишестраначја. И то је тако у целом региону. Милан Бандић и Мирослав Шкоро су велики јунаци мимова и интернет провала западно од Дрине. Ипак се чини да је перјаница политичке мегаломаније, али и спрдње у нашим крајевима професор Војислав Шешељ. И Трамп је покушавао да се спрда са супарником, па је Бајдена називао “Поспани Джо”. То није ни принети барбарогенијском сликовитом речнику нашег професора Шешеља за све његове противнике.

Чак ни кловн Бепе Грило није могао прићи Шешељевим сочним описима домаћих и страних политичара, папе и свих других који су му се замерили. Осим тог шаљивог дела, постоје и сличности између Шешеља и Трампа на равни дубљих политичких порука. Као и Трамп, Шешељ је једноставним слоганима ишао на емоције својих следбеника. “Учинимо Америку опет великом” узвикивао је Трамп. Шешељ је говорио: “Велика Србија до линије Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица.” Остваривост обеју парола је била слична, али обе су годиле ушима њихових следбеника. Сан о обновљеној величини нације био је утеха за понижене и увређене губитнике транзиције (глобализације у америчком случају). Звучност је и у то прединтернетско доба била битнија од истинитости. Зато нико није замерио професору Шешељу предлог да Бушу Старијем пошаље четничке дивизије које би му помогле да покори Ирак.

Како год, либералне елите су потцениле Шешеља. Поверовале су, као и оне у САД, да је професор Шешељ био пролазна појава чудних деведесетих година. Он је међутим, сачувао и обновио утицај. Зато што су озлојеђеност, очај и незадовољство његових гласача и даље били ту.

Исто то ће се дешавати у САД. Слатка реторика Бајдена и Харисове неће моћи да реши деценијама нагомилаване проблеме. Нити ће моћи да тако лако промени тренд опадања америчке моћи у свету. Трамп је оставио и неке институционалне замке. Једна је Сенат под контролом републиканских екстремиста. Друга је Врховни суд у који је пред сам крај мандата угурао своју кандидаткињу Ејми Кони Берет. Уз одређену модернизацију, трампизам лако може да се врати. За наставак ове приче, погледати Балкан.

 

Недељник


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.