ТРИ ХЕРОЈА ЧЕРНОБИЉА Сви су мислили да су мртви, тек недавно се сазнала ПРАВА ИСТИНА

Замислите да једнога јутра дођете на посао и да вам претпостављени кажу да ваши животи у том тренутку не припадају само вама, већ читавом човјечанству, тачније, да од вас зависи да ли ће живот на планети Земљи бити исти или га више неће бити.

BUKA portal / 02. јун 2019

 

Замислите да сте једини који можете и умијете да урадите нешто што ће са једне стране спријечити велику катастрофу, док са друге имате веома мале шансе да преживите, ако уопште изађете живи. Са једне стране имате ваш живот, док са друге стране стоји домовина, свијет и неколико стотина милиона живота. Немате претјерано пуно времена за размишљање, пошто је сваки секунд битан.

 

Док је овај сценарио за огрому већину житеља планете само фикција, за инжињере Алексеја Ананенка, Валерија Безпалова и војника Бориса Баранова, ово је прије 33 године била сурова и злокобна реалност. Сва тројица су била запослена у нуклеарној електрани Чернобиљ.

26. априла 1986. године у 01:23 ноћу, свијет је био на рубу пропасти када је у украјинском граду Припјату, експлодирао реактор број 4 у постројењу нуклеарне електране Чернобиљ. Приликом експлозије реактора, на лицу мјеста је погинуло четворо радника, док су у наредним недјељама животе у болници губили радници електране, војници и ватрогасци, њих 29, који су били задужени за санирање пожара и квара усљед експлозије. Нико од њих није знао чему се излаже, па су страдали од посљедица, што због неадекватне опреме, што због велике изложености и близине постројењу у којем се налазио реактор, због чега су умирали у највећим мукама.

Око 35.000 одраслих особа и око 1.400 дјеце затражило је помоћ која је директно везана за посљедице нуклеарне несреће. Различити нивои здравствених посљедица проузрокованих радиоактивношћу осјетило је преко 2,4 милиона украјинских грађана, а коначне здравствене посљедице знаће се тек након неколико деценија.

Да би вам било мало јасније колико је разорна моћ експлозије била, упоредићемо ову нуклеарну несрећу са бомбом баченом на Хирошиму 1945. године – количина радиоактивне прашине која је настала приликом експлозије реактора, била је 400 пута већа.

Нажалост, због тадашње унутрашње политике Совјетског савеза, степен размјера катастрофе није објављен одмах, па су тако становници града Припјата гледали са балкона и улица огроман пламен који се дизао из правца електране. Многи од њих су на тај начин такође били изложени, а број контанимираних се повећавао и наредног јутра, пошто се са општом евакуацијом почело тек након 13 сати од несреће, када су аутобуси кренули да транспортују становништво у безбједну зону.

Након гашења пожара, совјетски врх је био суочен са новим изазовима, како сачувати експлозију у тајности од своје и свјетске јавности, а самим тиме спријечити још већу природну катастрофу у историји човечанства. У прилог томе иде и чињеница да тадашњег предсједника СССР-а, Михаила Горбачова, нису одмах обавијестили о размјерама несреће, те му је само речено да је дошло до експлозије и пожара, али да је реактор остао нетакнут, што је и он сам потврдио у неким интервјуима касније.

Фото: Профимедиа

 

О озбиљности ситуације и размјерама катастрофе, Горбачова и државни врх обавијестио је Борис Шчербина, замјеник шефа совјетске владе и предсједник комисије који је истог дана упућен на мјесто несреће. Након тога, услиједила је сједница на којој се окупио цијели државни врх, као и стручњаци за атомску и нуклеарни енергију.

Оно што је можда звучи најстрашније у читавој причи јесте чињница да је званична Москва чекала чак седам дана да обавијести свијет о катастрофи, иако су примали позиве из Шведске, Данске, Финске и Норвешке о огромним облацима радиоактивне прашине која се поред ових земаља, надвијала и над остатком Европе. Коначно, притиснути чињеницама, Совјети су морали да признају свијету истину о дешавањима у Чернобиљу, мада су и тада крили информације.

Проблеми на које су наилазили стручњаци приликом санирања несреће били су бројни, али међу најопаснијим, поред радијације која се ширила, представљало је како спријечити топљење реакторског језгра, који се као горући проблем појавио почетком маја 1986. године. Наиме, базени који су служили за хлађење реактора били су пуни воде, док се изнад њих налазио радиоактивни метал који се полако спуштао ка њима.

Према процјенама и мишљењу водећих стручњака који су радили на санирању, да је дошло до мијешања те двије материје, услиједиио би талас експлозија који би довео до уништења и преостала три реактора, а удар који би настао том приликом, према ријечима неких од њих, могао је да збрише половину Европе, док би преостала половина била затрована, а отровни облаци радиоактивних облака би преплавили већи дио планете.

“Одред смрти”

Овдје долазимо до главних актера наше приче, Алексеја Ананенка, Валерија Безпалова и Бориса Баранова.

Да би спријечили мијешање воде и метала, неко је морао да одврне вентиле и испусти воду која се налазила испод реактора. Међутим, како је подрум био потопљен, приступ вентилима је био готово немогућ. Оно што је додатно отежавало такву акцију, била је чињеница да веома мали број познаје тај дио постројења.

Чланови комисије који се налазила на челу рјешавања и санирања несреће, сазвала је неколико људи и пред њима је изложила шта се од њих очекује, између осталог и то да постоји велика шанса да се неки од њих неће вратити, али и да ако се врате, да ће готово сигурно бити изложени великој дози радиоактивности због чега ће највјероватније умријети за неколико недјеља. Након тога, они су тражили да се добровољно јаве три човјека који ће у будућности постати познати и као “Одред смрти”. Такође, њима је обећано да ће им у случају да им се нешто догоди, држава узети на себе одговорност да брине о њиховим породицама.

Један војник и двојица инжињера запослених у нуклеарној електрани су ријешили да положе своје животе за човјечанство. У књигама историје од пре 33 године у читавом свијету, великим словима би морала да стоје имена војника Бориса Баранова, као и двојице инжењера, Алексеја Ананенка и Валерија Безпалова, хероји који су заслужни зашто данас сви ми у Европи, па и у свијету, имамо прилике да удишемо чист ваздух, пијемо воду, једемо, једноставно живимо.

Речено им је да могу да одбију, али Ананенко је касније у интервјуу рекао нешто што можда и најбољ описује храброст све тројице.

 

– Како сам могао да одбијем, кад сам само ја знао гдје се налазе вентили – изјавио је он.

 

Иако су прије акције и њиховог спуштања у подрум бројни ватрогасци и волонтери пумпама испумпали већу количину радиоактивне воде, у подруму је она и даље била у висини кољена. Да би вам мало приближили опасност којој су били изложени, рећићемо вам да су они у тренутку проласка до вентила кроз воду били изложени радиоактивности од чак 15.000 рендгена.

Фото: Профимедиа

 

Због толике количине зрачења, лампа Бориса Баранова, који је био задужен да инжењерима освијетли пут до вентила, је прегорјела, због чега су Ананенко и Безпалов, морали да нађу пут у мраку само уз помоћ сјећања и праћења главне цијеви додиром.

Можда најбољи опис ситуације у којој су се нашли говоре ријечи писца књиге Чернобиљ 01:23:40, Ендруа Летербароуа.

– Људи су ушли у подрум у одијелима, радиоактивна вода им је била до кољена, све је било испресјецано цијевима и вентилима. Просто, то је било као да тражите иглу у пласту сијена – рекао је он.

Међутим, и поред свега тога, тумарајући по мраку са више слабим него јасним освјетљењем, Баранов, Ананенко и Безпалов су извршили свој задатак и вратили су се сва тројица на површину. У вези са тиме, Ананенко је једном приликом изјавио да су он и Баранов осјетили велику радост кад су пронашли вентил.

– Када нам је сноп лампе пао на славину, обрадовали смо се, јер су нас оне водиле до вентила – објаснио је он како су успјели да дођу до предмета који је у својим рукама држао судбину човјечанства.

Њиховим изласком на површину, почело је мало славље. Током тог и сутрашњег дана из резервоара је испумпано 20.000 тона радиоактивне воде.

Да ли су преживјели или нису?

Ту наилазимо на мистичнији дио приче о херојима самоубицама из Чернобиља. У годинама послије несреће, испредале су се разне приче, од тога да су њих тројица преминула неколико недјеља послије акције испуштања воде, да су уствари били војници, па преко тога да им се не зна ни прави идентитет.

Годинама су медији извјештавали да су они убрзо након излагања радцијацији преминули, све до прије неколико година када се сазнала истина.

Борис Баранов је преминуо 2005. године од срчаног удара, док се Алексеј Ананенко и Безпалов и даље налазе међу живима. Одлуком предсједника Украјине, Петра Порошенка, у априлу 2018. године, Ананенку и Безпалову су уручени ордени за храброст, док је та част Баранову припала постхумно истога дана.

Њих тројица су успјела да живе дуже од двије недјеље, колико се мислило да ће максимално преживјети, послије уласка у радиоактивну воду. Како се испоставило, они су приликом изласка из подрума реактора ушли право у историју као вјероватно највећи хероји који су ходали земљом.

Данас када коначно знамо њихову судбину, најмање што можемо да учинимо јесте да им кажемо хвала, као и да их спомињемо свакога 26. априла, дана када је свет био најближе крају живота каквог познајемо.

(Блиц, Српска инфо)

 


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.