Трумпова побједа је себичност Запада

Жал за временом када је Запад производио готово све и од тога добро живио, а сви други лоше, је најважнији мотив за изборно изненађење деценије.

Adlen Šiljak / 21. новембар 2016

Иако је било назнака како би Доналд Трумп могао побједити, већина посматрача, па све до самог Трумпа и његовог тима, није ипак очекивала да би се тако нешто заиста могло десити. Трумп-ова ксенофобична, расистичка и сексистичка кампања, његово неискуство, незнање и његова нарцисоидност навело је многе на закључак, да његова побједа једноставно није могућа. А ипак, милионима људи, понајвише из радничке класе и бијеле расе, губитницима економске глобализације, која је кренула управо из њихове земље, то све није сметало. Нјихова порука је била јасна: не занима нас шта це бити са свијетом, нама је доста естаблишмента који нас је заборавио и нека све иде у враг. Милиони људи су остали без посла или раде за ниске плате у средишњим предјелима САД-а који су некада били сједиште тешке индустрије. Та индустрија сада производи за мале паре у Кини и другим земљама јефтине радне снаге. Они нису само Трумп-у дали глас, већ и Републиканској странци, која и даље контролише оба дома америчког Конгреса. Није без ироније да је то странка која је управо штитила интересе великих корпорација, одговорних за премјештање производње у Кину. Очекивати од њих да ће им вратити изгубљена радна мјеста изгледа из нашег угла крајње ирационално. Међутим, демогагогија и популаризам су моћна средства манипулације. Милиони Трумп-ових бирача су убијеђени да су им имигранти одузели радна мјеста, на која су они имали Богом дато право. И у Великој Британији је аверзија против имиграната била главни мотив оних који су гласали на референдуму за излазак њихове земље из Европске Уније прошлог љета. Притом је највише гласова за такозвани Бреит дошло из предјела Велике Британије са највишим субвенцијама из структурних фондова Европске Уније. Напуштање ЕУ це одсјећи земљу из европског заједничког тржиста, што ће многе компаније натјерати да се иселе из велике Британије. Не требате бити економиста да закључите како то неће поспјешити привредни раст. Широм Европе су ојачале ултрадесничарске странке или популистички покрети. Десничарским странкама је заједничко да су имигранти у њиховим земљама криви за све и да је Европска Унија ослабила могућност националних држава да саме одлучују о својој судбини. Додајмо ту још јачање ауторитарних режима као у Русији или Турској и њихове привлачности за многе људе жељних чврсте руке, јер наочиглед пружају једноставне одговоре на комплексне проблеме. Ограничавање личних слобода и ојачане контроле државе неће ријешити ниједан економски проблем, јер такви режими, историјски и структурално гледано, никад за то нису били у стању. Шта је заправо у корјену овог тренда? Западна Европа и Сјеверна Америка су након Другог свјетског рата биљежили готово непрекидан економски раст. Од аутомобила, комплексне технологије до одјеће, све за шта је постојала потражња широм свијета, произведена је у том дијелу планете. Такозвани трећи свијет је живио у биједи, источни блок под контролом Совјетског Савеза у својој самоизолацији. Трећи свијет није више биједан, источни блок је, осим Русије, дио Европе, а производња је због похлепе великих корпорација преселила у Азију, поготово Кину, дајуци тим земљама велику економску, па и политицку моћ. Европа економски стагнира и притом је још мета великих миграционих токова. Трумпов изборни слоган „Маке Америца греат агаин“ није ништа друго него прижељкивање једног времена када је скоро све било Маде ин УСА. Привлачност тог слогана су многи подцјенили, као и људе којима је та порука говорила из душе. То вријеме је одавно прошло и неће се вратити. Прије него што нам је скоро све што користимо сада “Маде ин Цхина”, било је “Маде ин Јапан”. Америка још увијек предњачи у иновацијама, али их након изума не производи у својој земљи (иПхоне је типичан примјер). Европа је навикла на добробити социјалне државе и највећи животни стандард у историји човјечанства. Тај стандард је сада угрожен, а многи људи са разних континената уз то још желе да учествују у њему. Западњаци су те људе прије само знали са својих путовања у егзотичне земље, али не прија им да живе са њима у истој згради. Себичност је ријеч коју тражимо за ове нове политичке феномене. Себичност у очувању животног стандарда и неспремност да га подјеле са другима. Класичне политичке странке немају одговоре и рјешења за подмиривање те себичности. Грађани свој гњев изражавају кроз подршку разних демагога, који се сви од реда позивају на некадашња златна времена. Чињеница је да се као људско друштво не сналазимо у новим околностима и да немамо конкретну визију како даље. Још увијек се крећемо у оквирима свјетског поредка након 1945. Чињеница је такође да никад није било мање сиромаштва у свијету као данас, да више људи него икад учествује у расподјели богатства овог свијета и да много више знамо једни о другима. Ту наравно долази до конфликта. Једни не желе подијелити своје благостање, други не желе прихватити вриједности, које им, убјеђени су, намеће Запад. Сви кривицу за своје проблеме траже увијек код других. Из овог стања воде само два пута. Прво, редефинисање економских принципа под којим функионишемо, значи одређени баланс регионалне и глобалне економије, као и политичких односа који из тога слиједе, или повећани број оружаних сукоба широм свијета са новим или старим центрима моћи.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.