У Херцеговини "за пријетње спремни": Зашто Тхомпсон може, а Мартина Млинаревић не?

У БиХ одавно вриједе неписана правила. Прво је “Не таласај”, а свако наредно дописује се свакодневно и преноси усмено са кољено на кољено.

Sara Velaga / 19. август 2019

У Херцеговини пак самој вриједи посебан сет правила, која наизглед парадоксалне ситуације представљају као нормалне. То је тамо готово па традиција. Неколицину таквих могли смо примијетити у посљедњих неколико дана. У средишту Широког Бријега не само да је одржан него је и подржан, прослављен и надасве посјећен концерт Марка Перковића Тхомпсона уз громогласне поздраве „За дом спремни“. 

Истовремено у Читлуку „за пријетње спремни“ многобројни су спонзори, али и други људи који су пријетили организаторима Евергреен фестивала. А у оквиру којег је Мартина Млинаревић требала промовисати књигу „Хузур“. До тога није дошло, јер је отказана промоција „како би се избјегли инциденти“. А управо са готово истим образложењем забрањен је и бајрамски концерт испред Основне школе на Домановићима у Чапљини. У допису градоначелника града стоји како „нажалост не могу удовољити захтјеву да концерт буде на траженој локацији, јер би сигурност судионика програма била угрожена густим прометом“. 

Дакле сигурност је уз неометан промет приоритет Херцеговине. Али се пак у Широком Бријегу другачије осигурава. Тамо се проблем густог промета рјешава преусмјеравањем, јер је нужно осигурати простор за посјетитеље концерта у трајању од три сата. Дакле, може се, али хоће ли се? Пар седмица раније у радикалнијим дијеловима широм Хрватске отказани су редом концерти Мирослава Шкоре. Заједничка нит свим поменутима на очиглед свих здраворазумних људи јесте власт. Она која држи кључеве од могућности, али не и од слободе. Како са ове стране границе, тако и са оне у Хрватској.

Мартина Млинаревић је након што јој је јављено за пријетње, поручила:

„Спектакл зван „Промоција књиге у Читлуку“ одржат ћемо у једном другом граду. И бити ће фестивал и бити ће слобода. Ријеч коју презирете, јер о њој ништа не знате. А слобода је ово, кад могу да кажем, са дна срца и мирне душе - Ко вас јебе мајмуни.”

Организатори су убрзо реаговали са причом како је “промоција отказана на Мартинину иницијативу” што се даље кроз њен одговор показало нетачним, јер како је навела “нико ниједном рјечју није споменуо да се ипак иде у реализацију унаточ притисцима”.

Ипак, у складу са уводом ако постоје неписана правила у БиХ, онда су она у Херцеговини још и неизговорена. Зато је ту притисак “имагинарне руке” направио читаву заврзламу око тога ко то брани Мартини промоцију. Биће да је сама одустала, иако се по свему судећи не чини тако. Она ће за слободу наставити свој ход по трњу, али шта ће Херцеговина даље?

Ћутати и гледати или боље речено слушати власт у паузи од фашистичких концерта. Каква је то Херцеговина која пристаје на лоше изговоре за оспоравање људских права и слобода? Врло могуће управо онаква каква јој је и власт. Усмјерена само ка једном правцу, такорећи у тору својих скучених видика. Али није ли ни комплетна БиХ управо таква? Професор и социолог Славо Кукић за БУКУ говори:  

“Ово је напросто фашизам. То је удар на темељна људска права и слободе. Удар на достојанство читавог једног краја. Али тај удар није спецификум само Западне Херцеговине. Нажалост иза свега тога стоје власти, које су процесе и са ове и оне стране државне границе обликовале у задњих 30 година. А које су значајним дијелом, као и њима сличне на другим странама одговорне за стотине хиљада жртава, које су ови простори претрпили у рату деведесетих година.“

Кукић додаје како је увјерен да то неће поколебати Мартину Млинаревић да ради оно што је радила и досад. А то је како додаје мохикански, прометејски посао. 

„Просвјетитељски посао који једино може ослобађати људе од стега у којих су свих ових година стрпавали па их стрпавају и сад.“ Закључио је Кукић. 

Сличног је мишљења и политички аналитичар и професор Есад Бајтал који за БУКУ говори: 

„Евидентан је продор деснице која више не бира средства и не дјелује испод земље, него јавно чини оно што чини. Имате забране пригодних вјерских програма са једне стране, а са друге стране имате тај отворени декларативни фашизам. Са треће стране имате апсурдно објашњење да је аутор сам одустао од властите промоције. С обзиром на то да сам и ја аутор, знам да ми никад не би  пало на памет да одложим већ договорену промоцију књиге. И са друге стране ко је онај ко је произвео такву климу забране одржавања бајрамског концерта и то под изговором како то раде  „из сигурносних разлога“. 

Бајтал додаје да ако неко из таквих разлога забрањује одржавање манифестације, онда тај није свјестан да заправо признаје шта је његова политика произвела. 
С обзиром на то да је Мартина изјавила како јој могу оспорити промоцију, али јој не могу одузети слободу, неминовно је питање и која је то цијена слободе, како у Херцеговини, тако и у читавој БиХ? На то питање Бајтал одговара:

„Тамо гдје је десница, тамо о слободи нема говора, то је већ историјски потврђено. Очито је спорно промовисати књигу која у себи има нешто слободарско, нешто цивилизацијско. При томе се никоме не забрањује да пјева најгоре фашистичке, националистичке пјесме. Али се брани продор нормалног. Питање слободе је кључно, јер тамо гдје нема слободе, нема демократије. А погледајте како се странке зову, у БиХ посебно. Свака у себи носи оно Д негдје у средини, које би требало да је означи као демократску, не само у овом политичком смислу, него и на много симболички јаснијем плану.“

Али демократије нема, јер као што и сам Бајтал наводи тамо гдје су страх, сиромаштво, глад... тамо демократије нема. Додаје како у овом друштву нема ни слободе, јер је питање како изаћи из зачараног круга у који смо као друштво упали? Увјерен је да би било демократски да се побунимо на прави начин, јер су протести људско право. Међутим, очигледно су грађани упали у замку, која им се поставља.

„Јесу ли они спремни тјерати нас на једну побуну силом? Јесу ли спремни изазвати силу, коју ће онда силом побијати? Неко очито овдје жели да ствари рјешава силом, а то је посљедње што нормалним људима треба. Свјесни су да ће у том случају бити у предности, јер имају војску, имају полицију. И спремни су на њихову употребу. Е то је замка у коју смо као грађани упали,“ закључује Бајтал.

А из замке примитивизма, дискриминације и мржње тешко да ћемо изаћи, јер као епилог цјелокупне ситуације са Мартином Млинаревић, људи су јој упутили поруке препуне говора мржње, подржавајући идеју о отказивању саме промоције. Самим тим на крају постаје мање важан сам чин отказивања, наспрам друштва које прећутно подржава, храни и развија систем који ућуткује храбре. У друштву неписаних правила, неизговорених ријечи и покоравања, мали чин отпора даје виртуелну снагу људима да пишу оно што им систем диктира. Увреде на рачун здраворазумних људи. 

А док год смо дио друштва које подржава одржавање концерта Тхомпсона, а оспорава промоцију књиге „Хузур“ ни нама самима хузура (мира) нема. 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.