У ком тренутку од 'кул рибе' постанем 'женска напаст'

Седела сам у кафани и причала са ортацима. У паузама од наздрављања, углавном су кукали на девојке. Један је хвалио неку девојку с којом је увек могао да оде у кафану и која га никад није смарала "де си, каћеш доћи", други је поносно рекао да му је лакнуло од кад нема девојку јер може по Фејсбуку да постује и лајкује шта год хоће, нема никог да га уходи. Стандардне приче, које сам чула сто пута.

Marija Ratković / 21. март 2016

Без обзира на то што мене другови сматрају рибаортаком*, и што се извине јер знају да сам феминисткиња, често ме наведу на преиспитивање. Осетим благу нелагоду, јер док слушам како их девојке уходе, праве љубоморне сцене или показују различите облике неразумевања, и искрено се преиспитам, да ли и мој дечко у неком удаљеном делу света, у неком паралелном универзуму уз пиво прича како га "она његова смара" или како после свега "не разуме жене".

Сто пута сам размишљала о томе зашто су жене напорне и покушавала да уочим тај тренутак, ту фину нијансу у којој се од врло кул рибе, с којом се може бити искрен, попити пиво или заглавити у кафани, бучно расправљајући најважнија светска питања, претворим у "женску напаст" која пита или плаче превише, разуме премало и нежне тренутке у двоје претвара у пакао. Збуњује ме то, што колико год радила на себи, превазилазила своје недостатке, обрачунавала се са љубомором или несигурношћу као лавица, опет остане нешто црно и болно на дну, што као црв изједа сваки однос који (не без муке) успоставим.

Ми које смо океј и "оне" друге које нису

Да се разумемо, ја сам била и увек сам на страни жена. Увек сам им држала страну, чак и када је то било у потпуној супротности са мојим животним или љубавним аспирацијама. Потпуно се поистоветим са патњом, глупошћу и несавршеношћу сваке жене, макар то биле и непознате туђе комшинице са којима сам силом прилика попила кафу. Заиста осећам све њихове тежње за љубављу, све што покушавају да ураде да би их неко волео, да би их прихватио, и бар на кратко постао део остварења њихових снова, било да је то породица са маргарина или живот фаталне жене. Али баш због тога, стало ми је да разумем, зашто смо ми напорне, и како смо то постале.

Мушкарци често приговарају женама што оговарају друге жене. Они кажу како смо јадне, искомплексиране и завидне када за једну кажемо како је дебела и испало јој је сало из фармерки у које се крава утегла, када кажемо како је нека кржљава или скрндељ, како је анорексична дашчара, курветина или да је не бисмо пипнули ни мотком. Ми све то говоримо једне другима, преузевши речник мушкараца који о "неким тамо дрољама" говори те исте ствари, само зато што неће и не могу да их воле, не зато што су оне стварно толико одвратне да их је немогуће волети.

И на неки начин, ми свим тим "другима" заиста завидимо, завидимо им што их не познајемо, не знамо њихове муке и зато што мислимо да су срећније или вољеније од нас, или да их је мање брига ако нису. И зато што јебено не знамо да учинимо да нас неко воли, без обзира колико година имале, осећамо се беспомоћно, тужно и зло, када љубави нема или када нестаје и немоћне смо. Онда су криви сви други, а у темељно мизогином и шовинистичком друштву, најлакше је пљунути неку гологузу малоумницу, јер тако је лакше. Она је сигурно крива, јер бар из далека делује мање очајно од нас, вероватно зато што мозга нема и не мисли на љубав, него само на паре. Још кад би то икако могло бити тачно.

Недавно сам чула причу, о некој тамо непознатој девојци, "мученици" која не оставља ништа случају, има савршене нокте и савршену косу, велике груди и дупе, носи искључиво маркирану гардеробу, забавља се с богаташима и парадира по плажи у штиклама и танга купаћем костиму. Пре него што је ико назове дрољом, спонзорушом и крене добро познати слут схаминг, рећи ћу да изузетно поштујем и свесна сам колико је муке, свакодневног, самопрегорног труда, она уложила, да би се осетила добро поводом себе, и зашто не - свидела се другима, или можда само једном, њему. Искрено, најискреније признајем да ја за то нисам способна, али и више од тога, у тако нечем не видим поенту. Са мало више година, и нагомиланим хејтом, ја не верујем да ће ме неко волети ако сам идеална, чак и ако ме сви воле и уздишу за мном, то неће натерати некога кога желим да се тргне, да ме заволи ако већ није. Лјубав просто не функционише тако.

Пре неки дан, Сораја је рекла да је уложила 90 хиљада евра у своје тело. И јавност је флипнула. Још једна курва спремна на све! И не само да је она крива, што је спремна на све, него се осећам још сто пута јадније што ја нисам. Са тридесет три године, осећам се мало истрошено, осећам се уморно од разних покушаја да се (до)школујем, да зарадим више, да никог не осрамотим, да освојим друштвени углед, поштовање и на крају љубав и мир. Јер сетимо се, ако си пропалица, ако си ружна или дебела, ако не говориш енглески, ако си ставила тридесет година у дупе и немаш довољно радног стажа, немаш децу или на послетку ако си напорна и досадна, ако си иста као све – чему се ти у животу надаш, зар мислиш да ће неко да те воли? И руку на срце, не говоре ово само мушкарци, чак супротно - ово говоре сви, почевши од родитеља, партнера и полупознатих туђих комшиница, говоре и жене, поготово жене. Осим што смо напорне, као другарице, девојке и мајке, сурово смо критичне, суровије смо од деце која у другом разреду упиру прст у ону малу лузерку што носи цвикере или ону ментолку што има жуте зубе. И тај нам је и речник.

Како не бити напорна и живети срећно до краја живота

Слагала бих када бих рекла да никад нисам била једна од ОНИХ жена. Понекад бих се тако очајна, зарозана и токсична, тргла и упитала зашто то све говорим и шта јебено није у реду, и када је тачно СВЕ од његовог тона до начина на који ме пољубио погрешно, од када је почео да ме боли његов излазак са другарима, неки неутрални поглед или је чак и његов осмех постао проблем и трагично-драматична ситуација. Искрено, одговор је да ме боли сопствена недојебаност, сопствени фруст и онда су ми криви сви, често највише - непознате "срећне" девојке и он, који само седи ту и не чини или каже ништа да то промени.

Пуно пута су ми се ортаци поверавали, о томе шта је упропастило њихове односе са напорним женама. И увек је мање-више исто. Неке тамо рибе које почну да смарају, рибе које се жале, рибе које вичу или просто постану пренапорне и сваки дан некад забавне везе постане мучење. Мушкарци који гледају фудбал, филмове или завршавају пословне обавезе, одмарају после ручка, тежећи једноставности, трудећи се да не слушају сувишна питања, захтеве или просто женске ламенте над свакодневицом. Увек сам желела да се угледам на ту готово филозофски приступ животу и усвојила сам императив "не бити напорна", и томе тежим свим срцем.

Јер, тешко је данас наћи доброг дечка. Са тридесет, без савршених сиса и ноктију, без стана или сопственог превоза, у овом друштву, ја не могу да тражим превише. Често умем да се захвалим богу што ме је он уопште погледао, а посебно сам захвална за то што је нормалан и што ме воли, подржава у послу и генерално, што се поред њега осећам сигурно и знам да никада не би ударио мене или било коју другу жену. Ако бих маштала на дуже стазе, мислим да бих могла да очекујем да ме не уцењује да се удам или променим презиме или чак да буде присутан на порођају. Или је можда то ипак превише, не знам. И ту је негде основа проблема. Ове сам ставове и мишљење принудно усвојила – а ја поуздано знам да сам вредна љубави, чак и да нисам хиперинтелигентни геније, да нисам висока и згодна, да нисам завршила два факултета и радила безброј "креативних" послова, да нисам талентована**, учтива и праведна, да нисам добра у сексу и да нисам у сталној политичкој борби, све и да не волим животиње, била бих исто вредна љубави, јер дубоко верујем да смо то сви. Али јебига, шта ћу кад ме је друштво научило да спустим лопту.

Не осећам благу нелагоду само кад се моји ортаци, за које поуздано знам да ме воле, серу о својим девојкама; почела сам да осећам исту нелагоду кад неко препаметно и с висине прича о гологузим старлетама, од Ким Кардашијан до Сораје, осећам се тескобно и утучено кад се говори о њима које су саме допустиле, које су саме изабрале, које су с оне стране "правих вредности": спонзоруше, нераднице, необразоване краве, курве (јер "боље син педер него ћерка курва"), недојебане курве***, певачице, плафоњерке, језичаре, лезбејке, напослетку ту су и ружне и маторе милфаре, и наравно - рибе које су досадне и напорне.

Понекад мислим да су само мајке океј, да су оне уз сексуално-још-непробуђене ћерке, последњи бастион поносних женских ратница, али и то не све. Гомиле мајки запостављају децу док с другарицама цвољају кафу, некима су деца слинава, некима заостала, неке никад нису ни требале да буду мајке, јер боље да су абортирале, јер на крају - ни деца, наше највеће благо, нису за свакога. Нервирају ме стварно ме нервирају и те глупаче које мисле да само треба да истисну дете, и да ће онда неко да их воли. Е па неће нас преварити, не волимо их, ко их јебе, сви знамо да су дубоко у себи, и даље јаднице.

Напорна од сталних напора

У дивном тексту који сам недавно прочитала, ауторка илуструје чувени женски вапај "немам шта да обучем" гомилом збуњујућих и застрашујућих притисака којима је жена која стоји пред ормаром изложена, јер од њеног јутарњег избора гардеробе у полусну, зависиће можда њен посао, њена безбедност и на крају друштвена награда или осуда. Одлучна да избегнем ове замке свакодневице, постала сам прилично немарна када је у питању гардероба и стил облачења, што ме је инстант коштало друштвеног мишљења о томе како сам "недовољно корпоративна" а моје знање и искуство, образовање па и интелект доведени су у питање много пута када сам изгледала "артс" односно као нека "неозбиљна уметница", шта год то значило. Иако сам свесна да се и мушкарцима дешавају слични случајеви, преиспитивање стручности је готово увек друга страна родне равноправности, о чему је брујала Канада, почетком новембра прошле године, кад је Трудо објавио да ће у влади бити једнак број министарки и министара.

Мало ми је мука од тога да сам свуда и увек жена, иста као све друге жене. Доста ми је да буљим у чувени сеен и размишљам зашто ми не одговара на поруку, доста ми је да питам двеста педесет пута да ли ме воли и да ли ми добро стоји хаљина. Нисам глупа, не питам зато што не знам да ли ми сопствене хаљине стоје добро, питам зато што желим да испросим реакцију, и да покушам да предвидим да ли ће ме можда оставити јер нисам довољно лепа, или због тога што нека од других женских паћеница има веће сисе, мање пита, боље пуши или нежније грли и због тога што се плашим да ће тако сви и ћу онда умрети сама окружена мачкама. Мука ми је од преиспитивања да ли сам довољно добра, да ли заслужујем да ме неко воли, да ме ико воли уопште. Мушкарци никад не траже сертификат савршености, али уз тако јак друштвени критицизам према свим осталим женама око мене, природно је да се понекад запитам, да ли сам ја боља, да ли сам вредна, заслужујем ли све ово што имам, или је то нечија добра воља, стрпљење које ја сваким даном искушавам. Никад нисам била "несигурна у себе", та несигурност и преиспитивање, потекли су споља, када сам се суочила са ужасним последицама које жене трпе због потпуно бизарних чињења: зато што се скину, зато што се јебу, ако раде и ако не раде, када абортирају или када роде дете, када су домаћице или нису добре домаћице, практично увек и у свакој прилици.

Управо негде у том умору, у тој превршеној мери друштва које ме је згазило, налази се и одговор зашто сам постала напорна, и зашто су напорне све жене овог света. Волела бих да поручим свом дечку, свим својим друговима и свим непознатим мушкарцима, да и ја мрзим кад сам напорна, одвратна сам сама себи кад питам глупости кад сам досадна, параноична или умазана од суза. И ја као и они, иако сам жена, највише волим да се завалим, да дигнем ноге на сто и смејем се до суза кад гледамо филм, волим кад се јебемо или кад лежим на плажи, гледам у сунце и само – живим. Тренуци у којима сам добра жена, тренуци су у којима сам срећна, и у којима не мислим о свему што ми недостаје или што ме дисквалификује, о свим сисама, штиклама, удаји, деци, свим знањима или имањима овог света који би ме учинили вреднијом или бољом него што већ јесам. У тим моментима, чинило се да је све што имам довољно да ме неко воли и да будемо срећни заједно. Остали део времена, што је много чешће, осећам се очајно и беспомоћно, суочена са стварношћу и лествицом успеха и постигнућа која ми стално измиче, са никад изговореним и никад до краја појашњеним захтевима доброг, здравог и лепог, са одгорношћу да ћу врло лако све упропастити и сносити немерљиве последице, јер жене око мене их сносе свакодневно. Нису криви мушкарци, ниси крив ти, крив је патријархат. И зато јебено не могу да се опустим, кад ми кажеш "само се опусти"****.

*Рибаортак је полумитско женско биће које се дружи са мушкарцима, неретко је то добра риба, с којом се може причати о свему (музици, филму, спорту, најновијим геџетима и сексу са другим рибама) и са којом родне разлике не спречавају дубоко и искрено пријатељство. Рибаортак обично нема дечка, или ако има он је кретен и углавном није тема разговора.

** Талентована - Увек ме је убијало кад ми неко каже да сам талентована, за послове или активности у које сам уложила око двадесетак година образовања, за које сам можда била талентована некад пре, а данас имам знање и искуство.

*** Недојебане курве су посебна врста жена, често присутна у медијима и изложена медијској хајци, то су по правилу образоване и друштвено активне жене, односно курве за које се сматра да из акутног или хроничног недостатка секса баве политичким и осталим питањима од друштвеног значаја.

****"Само се опусти" је фраза која се често изговара напорним женама, и која супротно очекиваном инстант опуштању, доводи у најчешћем броју случајева до потпуног помрачења свести и ескалације конфликта.

 

вице.цом

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.