У потрази за Сретеном Стојановићем

Сјећам се првог уласка у ту кућу, у једној улици у Београду. Изгледало је као пут кроз вријеме, у неко друго доба, али истовремено у неку другу димензију. То није био улазак на обична врата, него пролазак кроз портал у други свијет.

Milijana Pavlović / 20. јун 2013

Знала сам гдје улазим, наравно, али први поглед на главу изливену у бронзи на постољу, са француском капом и јаким цртама лица не може се пренијети у ријечи. Као магнет је та глава, извајани аутопортрет, осјећај да имате друштво чак и кад никог нема у просторији и стално мами поглед, просто морате гледати у њу. Тешко је замислити да је њен аутор толико занемарен и просто скоро нестао у Пинк и још којекаквим државама које су настале од оне у којој је он 1960. године умро. Тешко је замислити, али није тешко повјеровати, с обзиром на то како овдашњи народи третирају своју културу и своје највеће умове, уступљујући њихова мјеста медиокритетима и полуинтелектуалцима који су спремни до бесвијести да понављају измишљотине и флоскуле без икакве научне подлоге, а о њиховом непостојећем знању нећемо сад у детаље – ово је ипак пристојан текст.

Та бронзана глава, као и кућа у којој је створена припадали су човјеку чија је величина неоспорна, а чије име великој већини људи на овим просторима не значе буквално ништа. Самопрокламовани велики Срби знају евентуално да постоји споменик Карађорђу у Београду, али немају појма да га је извајао он, Сретен Стојановић, велики вајар и интелектуалац, ученик чувеног Антоана Бурдела (Антоине Боурделле), младобосанац, Приједорчанин, рођени брат Др. Младена Стојановића у ког се некад клела Козара. Осим евентуално у Приједору, гдје постоји спомен-кућа Стојановића и чувени споменик др Младену који је извајао његов брат, слабо ко зна уопште ко су ти људи. Гипсани модел споменика је у оној кући с почетка и да ли треба да описујем неописиво кад сам стала пред тог, Сретеновог Младена, па макар гипсаног? Дише се култура, склад, умјетност и безвременост у тој кући. Сретен је имао ту несрећу да се роди на Балкану, који увијек слави погрешне људе, газећи вриједности које заиста има, а уздижући оне које заправо не постоје или уништавају мукотрпан труд да се иде неким другим, дуготрајнијим правцем. И Сретен Стојановић је жртва те проклете аждаје која прождире најбоље што има, а гаји отпад који сама избаци, јер га је немогуће сварити.

О Сретеновој биографији и раду у детаље нека пишу паметнији и стручнији, овдје само неке цртице, подсјећања ради. Рођен је у свештеничкој породици 1898. године, у Приједору, пети од десетеро дјеце. Конформизам му никад није био квалитет, па је већ од раних гимназијских година учествовао у побунама, штрајковима и свему што је по његовом мишљењу било исправно. Повезао се са младобосанцима и жарко ишчекивао тренутак кад му документи више неће бити аустријски. Из тузланске Гимназије преселио се у чувену Прву београдску. По избијању рата 1914. године, као босански ђак бива послан назад у Босну гдје је ухапшен и, заједно с братом Младеном и још неким младићима, осуђен на робију. У затвору се бавио резбарењем, а послије амнестије 1917. мобилисан у Други босански пук аустроугарске војске (онај што је заглавио на Доломите), успио је некако да „шмугне“ у Загреб и тамо се укључи у интелектуални свијет, гдје је, између осталих, упознао и Иву Андрића. Уз подршку брачног пара Ђорђевић, Кристе и Ђурице, својих мецена, одлази на студије у Беч. Онима који познају материју, неће бити потребно објашњавати какву је револуцију направила чувена изложба умјетника Сецесије 1897. и колико је визионарска била одлука Густава Малера (Махлер), који је недуго затим дошао на чело Бечке Дворске Опере (Хофопер) и постао најпознатија личност Аустрије послије Цара, да подржи њихов рад и укључи их у оперске продукције. Када је Малер 1907. године отишао из Беча, тог дана на станици је био и Густав Климт који је изјавио: „Ворбеи“ (готово је), мислећи на културну револуцију у Бечу. Био је сасвим у праву и Беч који је Сретен Стојановић затекао кад је тамо дошао на студије био је једна учмала конзервативна средина царевине у распаду, која као да је заборавила какав је културни процват доживљавала само неколико година раније. За младог човјека којем треба подстицај и отвореност, слобода, Беч није био право окружење, а то је знао и Станислав Левандовски,  пољски вајар и ђак Огиста Родена (Аугуст Родин), мајстор с којим се Сретен спријатељио током боравка у Бечу. Левандовски га је савјетовао да иде у Париз. До одласка у Париз требало је да се заврши рат, један период проведен у новој држави, Краљевини СХС, у хуманитарним активностима, те још један краћи период повратка у Беч.

 

 

 

Од исте ауторке:

 

Култура још није умрла, а кад ће, не знамо

 

 

 

 

 

 

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.