“У рату смо искориштени, па враћени кући, а онда се од нас очекивало да функционишемо даље као да смо били на једном лијепом одмору”

Ветерани из три војске које су ратовале у БиХ од 1992. до 1995. године у мисији живота.

Tatjana Čalić / 13. јануар 2021

Ратне трауме, посттрауматски стресни поремећај, суочавање са прошлошћу никада нису биле теме којима се у нашем друштву посвећивала потребна и неопходна пажња. Институције су потпуно занемариле овај сегмент, па до данас немамо ни једну званичну институцију које се бави искључиво овом проблематиком, а како је носити се са траумама и бременом прошлости у тишини и у своја четири зида, знају добро већ читаве генерације одрасле у раљама ПТСП-а.

Ми смо живјели један миран живот, радили, учили, а онда нас је у једном тренутку неко позвао у рат, гдје смо  провели 3 - 4 године, искориштени смо у том рату, па су нас вратили кући и од нас се очекивало да треба да функционишемо даље као да смо били на једном лијепом одмору и видјели нешто лијепо у том свом животу. А тако препуштени сами себи прво нисмо рашчистили са својом ратном прошлошћу, са траумама које су настале, без било какве психолошке помоћи, без адекватног лијечења, али од нас се очекивало да треба да наставимо да живимо, као и прије тог позива у рат”, почиње за БУКУ причу Спасоје Кулага бивши припадник војске Републике Српске, ратни ветеран, и један од оних који није пристао на завјеру ћутања. 

Након што је са групом ветерана радио на својој личној траума увидио је да нема систематске подршке и да су ратни војни ветерани препуштени сами себи. Помоћ ни разумјевање нису стизали ни од званичних ветеранских удружења те је заједно са још неколико ветерана одлучила нешто подузети. Још 2008. године формирали су неформалну групу за подршку, да би 2011. она прерасла у Удружење Прави пожар са сједиштем у Дервенти, чији је првенствени циљ подршка ратним војним ветеранима, породицама и жртвама рата. На само почетку Удружење су чинили само ветерани Војске Републике Српске, а потом су се придружили и ветерани Армије РБиХ и Хрватског вијећа обране (ХВО).

До сада су одржали преко 90 радионица у оквиру програма “Конструктивна употреба ветеранског искуства” (КУВИ), чији је циљ покретања дијалога између ратних ветерана и младих у градовима широм Босне и Херцеговине. На радионицама говоре о својим личним ратним искуствима настојећи срушити предрасуде према "онима са друге стране", изградити критички однос према рату и скоријој ратној прошлости, радити на разумијевању ратне трауме и њених посљедица на учеснике рата, њихове породице, али и цијело друштво.  

Програм је осмислио Центар за ратну трауму из Новог Сада.

“На наших радионица разговара о темама о којима млади не разговарају у својим породицама. То углавном буде и једина прилика да виде човјека учесника рата који не припада њиховој етничкој групи или није из заједнице у којој он живи. Имамо некада и људе који имају другачија размишљања, али након наших радионица, када чују искуства људи који су били у рату, који су рањени, који су  изгубили дио тијела, или члана породице, пријатеља, разумију шта се у сукобима и насиљу може догодити и вјерујем да би један дио наших суграђана, када би им се презентовале активности које радимо, на другачији начин размишљао. Имали смо случајева да нам млади долазе са наративима са којима су одрасли, спремни да сутра оду у рат, али након наших исповјести, схвате колики је бесмисао рата. Имамо наравно и људе у БиХ на чије мишљење је немогуће утицати и они ће увијек наћи начина да ово не прихвате”, прича за БУКУ Кулага откривајући да се ствари у БиХ споро мјењају и да су у свакој локалној заједници у којој су држали радионице наилазили и на осуде.

“Ми то разумијемо. Неки људи због своје историје, због својих страдања, одређене су ствари себи дефинисали на неки начин и не желе другачије да размишљају. Али оно што нам буди наду и посебно радује јесу млади људи који желе да чују о дешавањима 90-тих година у БиХ кроз разговор са ветеранима који долазе из различитих дијелова БиХ. Интересују се о начину како су се ти људи лично носили и прошли кроз процес суочавања са прошлошћу. Желе чути како су живјели прије рата, како су живјели у рату, како су се осјећали када одлазе на ратиште, а остављају чланове своје породице, своју дјецу, родитеље. Желе чути о посљедицама, али и зашто њихови родитељи реагују на догађаје тако како реагују, зашто се одређене приче причају само у једном правцу, зашто немамо више оваквих радионица. Причају нам и о дешавањима у друштву, траже појашњења, питају нас зашто је историја оваква или онаква, тако да увијек прекорачимо вријеме предвиђено за радионице. Такође будемо и нека врста мотивације младим људима који желе нешто заједно да раде у Босни и Херцеговини, реализују неку активност, кампању и слично”, појашњава наш саговорник напомињући да овај пројекат постоји захваљујући међународним институцијама, прије свега подршци програма Босниа анд Херзеговина Ресилиенце Инитиативе (БХРИ), који спроводи Међународна организација за миграције (ИОМ), уз финансијску подршку Америчке агенције за међународни развој (УСАИД).

На питање да ли вјерује да ћемо коначно из суживота у БиХ закорачити у живот каже да је тешко било шта прогнозирати: “Ми у БиХ имамо то што имамо, трудимо се да живимо што боље и квалитеније, али не треба заборавити да многи ветерани оптерећени дешавањима која су имали током рата и након њега нису дочекали ни ово вријеме и стање у коме се ми тренутно налазимо. Многи су од посљедица рата умрли, неки су починили суицид, о томе се много не говори у нашем друштву. То је један јако лош однос суочавања са прошлошћу, али чињеница је да се о животу обичних људи не причамо пуно или уопште у БиХ”.

А такав однос не само да није добар, већ може бити погубан и имати далекосежне посљедице на цијело друштво.

Управо та порука је упућена и кроз сам назив Удружења- Прави пожар. 

“Прави пожар није случајан одабир. Ту имамо једну игру ријечи, да су теме као што су лична траума и ПТСП јако озбиљне и ако се са њима не буде радило на један адекватан начин могу да изазову прави пожар у друштву”, наглашава Кулага.

Ово Удружење ускоро ће јавности представити и документарни филм "Тестамент једном времену" који је званично завршен крајем прошле године. У филму ветерани све три војске причају о својим искуствима и њиховим погледима на улогу војника у рату – 25 година касније.


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.