У телевизијском игроказу

<п>Коначно, није ријеч само о браћи Дробац, него о свима онима који су почетком деведесетих због криве националности избачени из станова</п>

Miljenko Jergović / 30. март 2010

 

Ријеткост је на телевизији видјети нешто тако необично. Када је Александар Станковић замолио Драгу Пилсела, новинара и ентузијаста људских права, да се на неколико минута уживи у улогу Јадранке Косор, којој би он, Станковић, хтио поставити неколико питања, али она му већ годинама не жели доћи у емисију, могло се очекивати само неко, духовитије или мање духовито, изругивање премијерке, у ударноме термину Хрватске телевизије.

Али када је Ацо кренуо да сасвим озбиљно поставља питања, а Драго да на њих одговара, потпуно уживљен и у политичку и у људску улогу која му је намијењена, тако да се чинило како му и женски род у реченици већ савршено одговара, гледатељ ХТВ-а, свеједно које је националности и политичких преференција, морао је бити помало шокиран.

Наиме, пред свима се нама Јадранка Косор, кроз уста, памет и душу Драге Пилсела, покушавала оправдати и извинити што се прије петнаестак година уселила у стан који је припадао браћи Браниславу и Момиру Дропцу. Ријечи које је изговарао дубоко уживљени, у наступу беспријекорно озбиљни Пилсел, биле су драматичне, потресне и искупљујуће. Кроз њих је проживљавана она катарза какве на Балкану никада, ни након иједнога рата или злочина, неће и не може бити, од које човјеку груну сузе на очи, као кад гледа Вилија Бранта како клечи пред њемачком кривњом. При том, он ничим није повриједио приватно достојанство грађанке Косор, а њезину је политичку улогу уздигао у висине у којима она никада неће бити. И све то у неколико минута, у малом телевизијском игроказу у којем су Станковић и Пилсел, боље од икаквих савјетника или експерата за односе с јавношћу, показали хрватској премијерки шта би требала учинити да постане велика.

Тог је поподнева Јадранка Косор побјеснила.

Још док је емисија трајала назвала је уредника Информативног програма, али то је сутрадан демантирано. Захтијевала је да се истога дана, у вечерњем дневнику, објави њено реагирање, али и то је сутрадан оповргнуто. Ваљда ју је назвао нетко из Брисела и рекао јој да је све то, можда, мало незгодно и да њено понашање није примјерено предсједници владе земље која је намјерила да уђе у Европску унију.

На крају, ангажирала је адвокатску канцеларију – која иначе заступа и владу, а оснивач јој је, гле чуда, судац Уставнога суда и бивши високи функционер ХДЗ-а и министар Мирослав Шепаровић – и преко ње најавила приватну тужбу против Александра Станковића и Драге Пилсела.

Зашто их је одлучила тужити? Зато што се, кажу адвокати, догодило нешто без преседана, незабиљежен насртај на једну јавну особу… А заправо, само су је приказали у драматично бољем свјетлу него што то чини она сама, учинили су је племенитијом, људскијом и ближом народу. Она је, пак, такав захват доживјела као неку врсту емоционалног и моралног атентата. Не жели бити таква каквом ју је замислио Пилсел, када се начас, у игри, нашао у њезиној улози, него жели бити иста она која се уселила у стан из којега су етнички очишћени браћа Момир и Бранислав. Али при том би хтјела да људи у томе не виде проблем, да се и даље праве као да се ништа није догодило. Но, то једноставно не иде тако. Што је друштво отвореније, а онда и што је земља ближа Европи, то се људи све чешће почињу присјећати нечега што су, као, заборавили, или што су потискивали. Као у оној народној бајци с царем Тројаном и козјим ушима, однекуд се чују ријечи које су биле у земљу закопане.

Многе би своје и хрватске проблеме ријешила Јадранка Косор, само да је хтјела прихватити оно што су јој нудили Станковић и Пилсел. Да је хтјела мало бити одговорна грађанка. Али тада би јој на души помало био Бранислав Дробац, који се убио након што је избачен из свога стана. А свуда и увијек лакше је бити бездушан, него одговоран.

Коначно, није ријеч само о браћи Дробац, него о свима онима који су почетком деведесетих због криве националности избачени из станова на које су имали станарско право. Свеједно јесу ли их избацивали силом, пријетњама или нијемим страхом. Неугодно је то, и више не помаже оно што је годинама помагало, мантра на тему шта су други радили нама.

 

Преузето са .политика.рс


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.