Убиство Александре у покрову корпоративних медија: Лора Палмер из Румуније

Крајем јула ове године, петнаестогодишња Александра је убијена у месту Каракал у јужној Румунији.

Nebojša Milikić / 09. октобар 2019

Natpis “Policija ubija”; Foto: Hind Hammoud / Facebook

Чињеница да је три пута позивала полицију којој је требало деветнаест сати да лоцира позив и стигне на место убиства изазвала је шок и огорчење широм Румуније, али и упутила на механизме субординације државих апарата, те катастрофални учинак капитализма на периферији Европе.

Александра (Алеxандра Мăцеșану) је, услед укидања регионалног јавног превоза, морала да путује ауто-стопом или „дивљим“ таксијем, што су постали уобичајени начини путовања у провинцији. Каракал је иначе познат по афери откривеној 2012. године, организацији проституције и „секс-трафикинга“ малолетних особа, у коју су били умешани и локални полицајци, особље војне (НАТО) базе у месту и службеници аустријске компаније која обавља ремонт оближње хидроцентрале. Румунија је према неким наводима земља из које долази шокантних три четвртине жртава секс-трафикинга у Европи.

То су биле основне информације о случају које су се могле сазнати из разговора са пријатељицама и пријатељима из Румуније. Медији у Србији и региону преносили су информације о злочину и првим резултатима истраге, без помињања ширег контекста, који је различитим поводима и приступима помињан и коментарисан у јавности у Румунији.

Дошло је до уобичајених најава о појачаним мерама репресије, надзора, регулације. Насталу атмосферу и њене нежељене и потенцијално опасне контрадикције у смислу пузајуће нормализације или раширене манипулације насиљем над женама адекватно описује манифест групе феминистичких активисткиња.

У Румунији се од 1989. године води огорчена борба за тзв. демократизацију друштва, са две главне супротстављене позиције. Једна је она „реформисаних комуниста“, то јест врло стидљивих „социјалдемократа“ (сагласних и помирених са скоро свим мерама „штедње“ иако погађају, пре свега, њихово гласачко тело и еродирају им дугорочно политички капацитет), а друга је она „демократског“ блока, током већ три деценије састављаног и растављаног од различитих комбинација и инкарнација националиста, либерала и конзервативаца. У последње две године највише експонирано борбено поље је поље борбе против корупције, што стварне и на неки начин неизбежне у датим економско-политичким условима, што пропагандно-расистичко-митски уписане у државе и народе који још нису постали „нормални“ (и који зато све то раде офрље, испод тезге, а не јавно и административно-правно уредно као нормални народи и државе).

У колоплету афера, оптужби, судских процеса, клевета, претњи и подметања конституисана је, у Источној Европи можда и јединствена протестно-истраживачко-одбранашко-инквизиторска јавност, која неуморно трага за „позадинама“, „заверама“, „кликама“ које, наравно, раде о глави иначе све малобројнијем и малодушнијем румунском грађанству. Оваква констелација и динамика регенеришу се сваким потребним и непотребним поводом, када супротстављене стране по аутоматизму покушавају да у светлу нове теме ослабе супарничку или ојачају своју позицију.

Ове борбе и пратеће конфузије омогућавају донекле и развој критичког и истраживачког новинарства у Румунији. Својеврсни бард тог домена Каталин Толонтан, по преовлађујућем мишљењу, испуњава високе стандарде када је у питању посвећеност, бескомпомисност, чак опсесивност у трагању за недоступним или непознатим информацијама. Он је, након очекиване експанзије хаотичних и опортунистичких, тачних и нетачних вести у данима након злочина, с тимом сарадница и сарадника најдиректније обратио пажњу јавности на (нај)шири контекст злочина у Каракалу.

У чланку у новинама насталим од таблоида (у ком је преузео уредничку функцију) можете прочитати све о могућим или очигледним везама претходних и последњег случаја у Каракалу и Румунији, чија је заједничка поука: секс-трафикинг је системски проблем, умешане су и добро су се окористиле све структуре моћи, последњи случај је део ширег система и дугорочних проблема, а не изоловани инцидент. Резултати овог истраживања су мучни и кад вам Гоогле транслате преведе само наслов: „16 малолетница из Каракала присиљено на сексуалне односе са румунским грађанима, аустријским менаджерима и америчким војницима. Служба безбедности избегла је да истражује војно особље из базе иако су преко макроа куповали сексуалне услуге девојака између 14 и 16 година“.

Надаље, хорор до хорора:

– једна од жртви подвођења 2012. године изјавила је новинарима да је говорила клијентима, укључујући и једног полицијског официра да је малолетна и молила их да ураде нешто тим поводом, на шта би они урадили „посао“, платили и отишли (ово је иначе кажњиво и по румунским и европским и америчким законима наглашавају аутори)

– полицијски официр који је 2012. године избегао да испита оптуженике из америчке базе, напредовао је у служби и руководио неуспелом акцијом спашавања Александре, сарађујући при том, пре свега, с локалним „негативцима“

– у сличном случају 2014. године, долази до тужбе и условних казни али само румунских држављана; патње, мучење и силовање жртви старости од 13 до 16 година за разлику од 2012. године овога пута су узети у обзир, али прескочено је у секс-трафикинг могуће умешано особље кинеске амбасаде.

– фајлови са регистрацијом посетилаца локалног мотела у ком су се одигравала поменута дела су „оштећени“ и тужилаштво и полиција их нису користили у даљим истрагама.

Може се лако схватити који су све компромитујући моменти неизбежно пред очима јавности. али и унеколико „избежно“, тј. ван главног хоризонта интересовања већине уредника и новинара мејнстрим медија. И не само њих, аутори и ауторке истраживања и текста с правом се питају шта је са свим овим информацијама, контактима, резултатима праћења и прислушкивања у поседу тужилаштва, а у светлу последње трагедије?

Издвојимо из целог описа случаја његов најмучнији и, према свим доступним подацима, вероватно смртоносни део: после три позива Александре полицији, током којих је дежурни полицајац на скандалозно површан и потцењујући начин комуницирао са измученом и успаниченом девојком, инспектори су прво контактирали локалне људе из сенке (тј. локалне „криминалце“). Проследили су им при том податке добијене од Александре, иако су садржали детаље које озбиљна истрага не би смела да открива било коме.

Следи агонија лоцирања позива, долазак на место злочина који се у тим моментима, по свему судећи, догађа или се већ догодио (истрага ће тек показати), и – оклевања да се уђе у кућу. Полицајци при свему томе провоцирају и малтретирају оца девојке, упозоравајући га да може да се деси да његову ћерку затекну „са дечком у кревету“. Сатима се испред куће чека налог од тужиоца који иначе није неопходан у овако хитним случајевима, инсистира се чак да отац провали у кућу да би сносио одговорност у случају грешке. 19 сати након позива улазе и налазе убицу који одмах све признаје и показује посмртне остатке девојке…

Зашто је полиција оклевала да интервенише онако како је ситуација и елементарна функција безбедносне службе налагала? Најлогичнији одговор је да је оклевала јер након свих локалних и националних афера, изврдавања и заташкавања једноставно није знала ко је (све) у питању као могући актер или починилац отмице. Последично, бес јавности сручио се на полицију.

У поменутој политичкој борби, то је ефикасан напад и на владајући ПСД, чији политички противници зато инсистирају на тој димензији случаја. Шеф полиције је смењен али одмах и распоређен на нову дужност – дужност управника граничне полиције. Тужилац је вероватно био на другом крају клацкалице каријерног и професионалног ризика јер полиција се може правдати да након свих кампања и нових законских промена и иницијатива (више) нема довољно овлашћења, а тужиоци, који су важна полуга у анти-ПСД блоку – такође – да немају (још) довољно овлашћења.

Како било, у ситуацији прећуткивања или заобилажења нелагодне теме почиње стрводерска гозба Спутника и сличних франшиза. Нимало не штедећи жртве и родбину у таквој ситуацији, постављају се непријатне, мучне, али реално неизбежне дијагнозе и питања: пре свега, о умешаности америчких војника а у вези с тим: како то да се не зна ко је могао или није могао учестовати или бити сумњив кад обавештајне службе морају да знају детаље целе те мреже, ако ни због чега другог, због феномена „О, Наташе“ тј. хладноратовског лика лепе КГБ агенткиње која на шарм и чари извлачи податке од официра супарничке стране. Тријумфалистички се исмева неспретност полиције, постављају питања о методи брзог уништења тела из чега произилази питање да ли је девојка стварно мртва, доводи се у питање разлог премештања деведесет војника из базе након случаја. Помиње се сумњива смрт вође ланца проституције у затвору у Каракалу. Надаље, такве сумње и сплетке, хтео−нехтео, инспирише и Александрин ујак, тврдећи да је можда жива, да не верује ДНК анализи. Он се сада, у таквом полу-расплету и општем афекту трагедијом кандидује на председничким изборима…

У мање аналитички и самокритички амбициозној јавности, у поплави разумљивог очаја и огорчења убиством и мрцварењем полицијским и медијским сценаријима мрачног спектакла, „убица је инстантно претворен у симбол (за све криве) заостале, корумпиране, примитивне, провинцијалне Румуније, која се, наравно, никад неће придружити цивилизованом и културном свету“ (интерпретација једне румунске активисткиње).

Осумњичени је признао злочин, ДНК анализа је потврдила поклапање узорака из посмртних остатака, признао је и убиство осамнаестогодишње Луизе (Луиза Меленцу) из исте области која је нестала пар месеци раније, признао је и објаснио све, појавио се у медијима као својеврсни монструм, шездесетпетогодишњи механичар, већ познат по злостављању жена. Окупљени људи су га проклињали и претили му. Истрага је још у току, првобитни налази нису још службено потврђени и случај је, што се већине медија тиче, „на чекању“ до даљњег.

На границама уснулих провинција

Александра није девојка попут Лоре Палмер. Нити је путања њеног страдања по било чему слична Лорином, осим по трагичном исходу. У Линчовој сомнабулној серији, заплети и интриге настају из контраста статуса и угледа Лоре Палмер – примерне и лепе мисице школског такмичења – и мрачне стране њеног ноћног живота и коначног удеса. У (ван)земаљском замајцу њеног двоструког живота и бруталне смрти је джекил-хајдовски лик њеног оца, дању угледног и узорног грађанина, а ноћу дијаболичног узурпатора и силоватеља. Може се рећи да се развојем серије и ликова овај драстичан дуалитет простире на целу заједницу „Тwин Пеакс-а“, као прототипа варошице из америчке недођије.

Линч на неколико нивоа (не) решава порекло овакве патологизоване слике смалл-тоwн Америке: нпр. први би могао бити инкорпорација својеврсног злог духа Боба у лик и дело (тј. тело) узорног оца а нпр. други – пројекција, астрална, свих извора ове социјалне патологије у необјашњиву ванвременско-ванземаљску димензију, која је, у ствари, прави кривац за све муке ликова и гледатељства. У крешенду ауторског постмодернистичког (з)бунила Линч нас додуше наизменце води кроз пределе овер и ундергроунд-а инкарнација америчког сна, али ипак се заиста ни на један начин не бакће друштвеном структуром која би могла тако сјајне и дивне лоре палмер привлачити мрачним богазама шверцерско-хедонистичког раја америчко-канадске границе. За све је изгледа крива сила чије се име не изговара.  

Александри су такође предочене границе, прво оне квалитета школовања, због чега је узимала приватне часове у 15км удаљеном граду, затим од стране мајке која јој је рекла да не улази у кола са млађим људима и коначно од министарке образовања, која ју је постмортално опоменула: „Да она никад не би ушла у кола са странцем“, због чега је морала да поднесе оставку.


Но наме(д) НАТО

Уколико покушате да фотографишете бруталистичку зграду у центру Турну Северина, ограђену зидом а без икаквих ознака или обавештења у вези с њеном сврхом или режимом приступа, из гвоздене капије може изаћи униформисани безбедњак, легитимисати вас и тражити да обришете фотографије, уз само једну реч објашњења: „Милитарy“.

Управо неозначеност и неименованост је симптоматична у медијским извештајима о случају из Каракала и кад се помиње шири контекст и системска димензија трагедије: то је „војна база“ само изузетно и НАТО база, у питању је економски систем, не капиталистички систем. То што је Александру натерало у кола убице нису мере штедње већ „лош транспорт“ у провинцији. Активирана је својеврсна цензура, опортуна терминолошка и номенклатурна филтрација већине упослених новинарских, правних и политичких наратива. Велики стражар упозорава да ће истрчати иза велике капије која води у велики цивилизовани свет.

Корпоративна медијска сфера, организована донекле попут Линчових тајанствених црвених соба издељених лелујавим завесама а састављених халуцинантним подом, омогућава игру ћораве баке, у којој увек недостаје један део слагалице за већ сложену причу. На место тог делића по правилу долази нова соба, ново изненађење, нпр. чланак у „Либертатеа“, који се не узима за озбиљно, јер је у питању таблоид, као што се није узимала за озбиљно ни „Лог-Ладy”, која је све време, мало смушено али и прилично тачно упозоравала шта се дешава или може десити.

На пример, у извештају на сајту Радија Слободна Европа који је написан десетак дана након велике репортаже у „Либертатеа“, ни трага о тамошњим сасвим професионално документованим индикацијама и закључцима о везама случаја из 2012. и 2019. Није, међутим, пропуштено да се стане на страну „демократске“ коалиције (којој ЕУ и иначе држи страну у позиционом рату) и у наслову повежу криминалци, полиција и власт тј. „политичари“, а иза завесе ћушну америчке и аустријске „муштерије“, чак иако је поменут случај из 2012.

Чекирамо ли корифеје будне и независне штампе: „Гардиан‟ − заспао на стражи, „Индепендент‟ − скроз независан од ширег историјата и контекста злочина. Те вести су, наравно, сасвим коректне, али, зар следећа реченица не би у таквој вести и теми била очекивана у новинама таквог угледа и формата: „Каракал је место где се пре неколико година догодила велика афера с увођењем малолетница у проституцију у коју је осим процесуираних румунских грађана било, по свему судећи умешано (а непроцесуирано), и особље НАТО базе и аустријске компаније“?

Помињемо ове новине зато што су имале коректне чланке о социјалној ситуацији у румунској провинцији (усред медијског хајпа о тамошњим привредним „чудима“). РСЕ, као што смо видели, прво увијено а онда неувијено, слободним стилом преко чињеница… Блиц, Индеx, Н1, све исто, тзв. новинарско „поливање“. Наравно да ће овакво муљање довести до поменуте гозбе у подгрејаним хладноратовским противпозицијама. Као и обично, у насталој конфузији цветају теорије завере – детаљи постају хорорични и посебно мучни јер се појављују и у чланку на Википедији (нпр, онај о разлозима неправовременог уласка полиције у кућу, онда спора о самој природи случаја, „убиство или отмица“ истакнутог на почетку чланка). Теорије завере као да су истовремено производ оправданог неповерења у буржоаске медије и спонтана рециклажа њиховог селективног фокуса и интересног просејавања информација.

Врхунац (и дно) свега, газда јавно-тајне куће у Каракалу под заиста твинпиксовскимназивом „НО НАМЕ“ прети новинарима да ће их тужити објаве ли фотографије из објекта. Ако сте заборавили то је онај објекат одакле је полиција после скандала 2012. године запленила спискове посетилаца који су, ето, били „оштећени“ па се нису могли користити у даљим операцијама и истрагама. Ето, клијентела се заиста не може пожалити да се кућа лажно представља у смислу гаранције тајности својих посетилаца, висока клијентела добија високи квалитет (као уосталом и исто тако естаблисхед јавна кућа у Твин Пиксу, где је Лора Палмер, као и многе девојке из околине постепено увлачена у токсикоманију и проституцију).

Незгодно је можда у целој насталој „гунгули“ што су и онако млаке истраге утврдиле да се малолетнице отимају, силују и онда уцењивањем (нпр. том приликом направљеним снимцима „секса”) приморавају на проституцију на начин у који се Александрина отмица прилично уклапа. Али поменути врхунац није у тој, још једној мучној аналогији, већ у томе да је газда јавне куће „НО НАМЕ‟ запретио новинама истичући да у тај qуалитy естаблисхмент долази и командант НАТО базе. И сад, заиста супра-линчовски моменат – ово по свој прилици није истакнуто као нека мрачна претња, већ пре као доказ неупитног угледа и рада куће!


Неко је морао профитирати

Неко из целе констелације и контекста овакве трагедије, нимало јединствене и можда посебне само по чувености (у чланку у Барицадде се отворено доводи у питање могућност таквог интересовања да је жртва била Ромкиња) има перманентну и сигурну вајду. Неко је морао профитирати од занемарења и уништења какве-такве друштвене кохезије и какве-такве постојеће инфраструктуре у европским и источноевропским провинцијама. Неко је управо купио трећи лепи скупи аутомобил и троши безглаво огроман новац који би био довољан за x број возила јавног превоза, дакле и на тој локалној линији у Каракалу, превоза који је животно требао Александри а и даље животно треба десетинама хиљада сиромашних становница и становника руралних области.

Овај наслућени а директни конфликт интереса и аспирација, отуђености, неостварености и авантуризма, Линч у два наврата илуструје сукобима чланова најуже буржоаске породице, доводећи их у неочекивани контакт на неочекиваном месту, сугерирајући да је срж проблема (близаначки) близак тј. лоциран унутар тог претпостављеног симбола сигурности, солидарности и стабилности класног душтва. Али то није суштински помогло истрази, јер на крају крајева, наш средњекласни агент-аватар у Тwин Пеакс-у, агент Купер, са ким се сваки гледалац могао, што због његове збуњености што трезвености и одлучности да саживи, открива злог духа (и) у себи… увукао му се под кревет па под кожу кад није пазио.

И тако, чињеница да је поред девастираног становништва и друштва у (источној а неретко и оној западној) Европи стасала нека нова средња класа, наводи нас на прелиминарно свођење рачуна. Та формација, генерисана фантазијама, фатаморганама и беспоговорним испуњавањем налога хегемоне, капиталистичком економијом диктиране политике и културе, ништа друго не ради до операционализује и нормализује субмисивност, експлоатацију и снисходљивост, навлачи лелујаве димне завесе (баш као у Линчовој фантазији) и монтира филтере информација кад „напредак“ (нпр. у истрази) није у њеном класном интересу. Као и у уметнички осветљеној тами „Тwин Пеакс-а“, осим у тренутку убиства, не постоји директна узрочно-последична путања од злочинца до жртве, јер сводничка мрежа је разграната, израсла и урасла у идеализовани средњекласни свет.

Неко је исплео мрежу свођења и експлоатације, не само несрећних девојака за којима и иманентно неосетљиви људи попут транзиционих апаратчика, колпортера и добошара могу искрено и дубоко да зажале, већ – целих тзв. „транзиционих“ друштава, која су, гле! као по неком правилу и главна „трафикинг“ друштва. Та друштва, у сусрету са трагичним и болним случајевима као што је овај у Каракалу делују паралисана својом беспомоћношћу „осрамоћеношћу“, на крају крајева, „пристајањем“, баш као што такву парализу и „пристајање“ обезбеђује третман отетих девојака којим се насилно уводе у проституцију.

Неко дакле бахато троши бензин који хронично недостаје јавном превозу, неко својим чињењем или нечињењем девастира са великим напорима целог друштва грађену безбедност и солидарност становништва и за то потребну инфраструктуру; полако кувајући и давећи сиротињу капиталистичке периферије (као што у својим блиставим тренуцима непаралисаности умеју да извештавају и „Индепендент‟ и „Гардиан‟). И не треба се зачудити ако се истрага у Каракалу заврши тамо где се завршила и она тако поштено и исправно шармантно збуњено средњекласно-трезвеног агента Купера – у огледалу. У вези са тим искуством, најновија, утешна вест, ФБИ је позван у Каракал.

 

Машина.рс


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.