Убод зихернадлом у срце капитализма

Медији Сризу описују као радикално љевичарску иако грчку привреду неће превести из капитализма у нешто друго те иако неће укинути приватну својину.

Andrej Nikolaidis / 03. фебруар 2015

 Дуг... Ето о чему се причало протекле недјеље.

 

Грчка добила нову Владу. Медији је описују као радикално љевичарску. Иако Сириза грчку привреду неће превести из капитализма у нешто друго. Иако Сириза неће укинути приватну својину. Иако Сириза има намјеру извозити маслиново уље, а не свјетску револуцију. Иако Сириза настоји у Грчку вратити стару, добру социјалну државу.

 

Дуг не смијеш опростити; јер ако опростиш једноме, опрост ће тражити и други; а онда оде рекеташки новац, оде рекеташка моћ.

 

Лјевица је данас постала тако тешко замислива, чак и када побјеђује, да се чак и класични социјалдемократски програм, који би радикална љевица с почетка, или, свеједно, средине двадесетог вијека с гнушањем одбацила као реакционаран, проглашава за радикално лијеви. И то с правом. Оно што Сириза ради у данашњој ситуацији доиста јесте радикално лијево.

 

Не само зато што је одлука да се повећају социјална давања за угрожене слојеве становништва данас неспорно субверзивна и прогресивна (корак натраг ка држави благостања џиновски је корак напријед), него прије свега зато што је Сириза, оспоривши грчки дуг и одбивши "Тројку", заправо боцнула финансијски капитализам у срце. Убод је то зихернадлом, неће систем од тога искрварити и срушити се, али се хоће разбјеснити. Јер, то зна сваки рекеташ: дуг не смијеш опростити. Јер, ако опростиш једноме, опрост ће тражити и други. А онда оде рекеташки новац, оде рекеташка моћ.

 

Мјера ванредног стања

 

Сириза слиједи теоријске радове људи попут Мауриззија Лаззарата, Франца Бифоа и Давида Граебера, који је написао Дуг - првих 5.000 година, хит-текст онога што ћу, у недостатку бољег термина, назвати новим анти-лихварским покретом. Ти су људи тврдили да отпис дуга мора бити главни захтјев било какве сувисле лијеве политике. Још прије коју годину загребачки Зарез је, био је то број 343, уредио га Срећко Хорват, објавио темат који је представљао одличан увод у оно што ће, показаће се, постати нова политичка реалност.

 

Ти су се аутори позивали на дугу традицију отписа дуга. За Хамурабијеве владавине, на примјер, збила су се четири општа отписа дуга: 1792, 1780, 1771. и 1762. година прије Христа. Сада нам је, тврдили су, нужан нови отпис дуга.

 

Циљ је одржати систем који ће оне којима је дуг опроштен поново, врло брзо, увести у дуг.

 

Наравно, то није довољно. Јасно је да онај који дуг отписује посједује моћ, као и да сам отпис дуга функционише као потврда те моћи, нипошто као њено (само)укидање: његова суверена воља нас дуга ослобађа, што, дакако, не значи да у дуг поново нећемо запасти. Овдје ваља парафразирати дефиницију суверености коју је дао Карл Шмит: суверен је онај који проглашава отпис дуга.

Отпис дуга очито функционише као мјера ванредног стања: када је систем у опасности, уводи се ванредно стање, које се укида када се стање нормализује.

 

Позиви на отпис дуга који долазе од "трезвених умова", "нобеловаца", промотера и заштитиника финансијског капитализма никога не би смјели заварати: ту се ради о опросту који не дира у односе који доводе до дужничког ропства. Напротив, циљ је одржати систем који ће оне којима је дуг опроштен поново, врло брзо, увести у дуг. Отпис дуга без промјене система који гура у дужничко ропство класичан је примјер лијечења симптома, не узрока.

 

'Глобални минотаур'

 

Читаоци Ал јазеере могли су у мојим текстовима пронаћи и одломке из радова Јаниса Вароуфакиса из времена док вјероватно ни он није сањао да ће постати највећа звијезда Ципрасове Владе. Вароуфакис се сада кошка са Нјемачком, али, подсјетимо, он у својим теоријским радовима циља другдје. Он Америку, између осталог, зове "Глобалним минотауром". Вароуфакис објашњава како "Минотаур" дјелује "попут дивовског усисивача, који увлачи вишак туђе робе и капитала". Стални доток средстава из остатка свијета у САД-у, по Вароуфакису, налик је на жртве које су "Минотауру" подносили стари Грци. Он, дакле, свјетску економију објашњава уз помоћ мита.

 

Други врстан мислилац, протестантски теолог Борис Гуњевић (са Славојем Жижеком написао књигу Бог на мукама: обрати Апокалипсе), исто чини из религиозног дискурса. Гуњевић подсјећа на тезу алтера Бењамина: капитализам је облик религијског култа. "1) Капитализам је чисти религијски култ, један од најекстремнијих у људској повијести; 2) Перманентно трајање култа уоквирено је неспутаним слављењем без сањања и милости; 3) Капитализам је једини култ који, умјесто покајања и опроста, нуди бескрајно појачавајући осјећај кривње (дакле, бескрајна акумулација дуга, оп. А.Н.); 4) Религијске структуре капитализма Бога желе приказати као оног који сноси одговорност и кривњу за све оно што се говори и чини", пише Гуњевић.

 

'Капитализам је чисти религијски култ, један од најекстремнијих у људској повијести.'

 

Он подсјећа да Бењамин упућује на игру ријечи "камата" и "кривња" у њемачком језику, а однос те двије ријечи назива демонском амбивалентношћу. Надаље је, каже Гуњевић, нужно примијетити како је не само капитализам религија, него је и сама религија постала капитализам, како у облицима религијског фундаментализма, тако и не аге гностицизма.

 

Гуњевић ову тезу илуструје примјером америчких протестантских фундаменталистичких лидера (Јерр Фолер, Пет Робинсон, Јимм Сагарт, Тед Хагарт), чије су "цркве" функционисале као пунокрвне корпорације: "Ријеч је о томе да су посједовали приватне телевизије, новине, авионе, издавачке куће, глазбене и филмске студије... те су, на посве природан начин, усвојили капиталистичку рационалност тржишта, у којем је религија постала кринка за идеологију и освајање власти, а вјерници конзументи и муштерије које су се при том морале добро и корисно осјећати."

 

Увијек побјеђују негативци

 

Овим долазимо до кључне Гуњевићеве тезе: "Уколико је капитализам религија како је то речено, онда је потребно направити још један додатни корак и наведену Бењаминову тезу покушати заоштрити. Уколико је капитализам религија, онда би вјеројатно једино религија могла понудити радикалну критику капитализма. Како је то могуће? Бењамин је устврдио како се је капитализам, попут паразита, развио унутар кршћанства, то јест кршћанског запада, стога је повијест кршћанства уједно и повијест паразита који су из њега настали."

 

Гуњевиће пледира за нову теологију, ону која би радикалном самокритиком обезбиједила истински разорну критику капитализма. Као ауторе који доказују да је капитализам хришћанска јерес, и уједно нуде алат за речену критику, он наводи Јохна Милбанка и остале припаднике радикалне ортодоксије. Занимљивост: Славој Жижек је написао заједничку књигу како са Гуњевићем, тако и са Милбанком.

 

'Капитализам се, попут паразита, развио унутар кршћанства, то јест кршћанског запада.'

 

Многи су људи уложили много знања, труда (и вјере) у промишљање бољег свијета. На једном малом дијелу планете једна политичка скупина има прилику остварити нешто од њихових идеја. Критиковати те раднике на терену унапријед, или унапријед прогласити пораз, најлакше је. Да - у историји, за разлику од холивудских филмова, на крају увијек побјеђују негативци. Па ипак, немамо избора него бити на страни оних који ће бити поражени. Како је то формулисао Оскар Вајлд: прави се џентлмен бори искључиво за унапријед изгубљену ствар.

 

 

Извор: Ал Јазеера

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.