Угледни економист који је предвидио слом 2007. сада има нову прогнозу: "Слиједи мајка свих криза!"

Роубини тврди како смо суочени са спиралом дугова, што ће централне банке довести у немогућу позицију

Gojko Drljača / 21. јул 2021

Ноуриел Роубини, економист који је стекао надимак Др. Дооом, након што је врло прецизно предвидио слијед догађања у финанцијској кризи 2007.-2008. године, сада је написао чланак за Проyецт Сyндицате у којем је најавио „стагфлацијску кризу дуга“. У чланку је сад више песимистичан него кад је најављивао драматичну финанцијску кризу. Роубинијева предвиђања треба читати врло пажљиво јер, као што је написао Нобеловац Паул Кругман, оно што је у 2005. и 2006. писао Руобини „чинило се претјераним“, али је „чак премашено стварношћу“.

Сада је кључна Роубинијева теза како су године стимулативне фискалне и монетарне политике довеле глобалну економију на трачнице успореног влака који вози према комбинацији успореног господарског раста и високе инфлације. Такву стагфлацију већ смо видјели, подсјећа Роубини, у 1970-им годинама, али сада смо к томе суочени са спиралом дугова, што ће централне банке довести у немогућу позицију.

Развијене земље и тржишта у настајању улазе на непознати териториј спорог раста и високе инфлације у комбинацији с екстремним разинама задужености. Тако нешто још није забиљежено у сувременог економској повијести јер, у правилу, стагфлација не долази уз кризу дуга. У 70-има је тако инфлација, ако ништа друго, смањила номиналну вриједност дугова с фиксним приносима у развијеним земљама. За разлику у кризи 2007.-2008. години, висока разина задужености била је отпонац пуцања балона на тржишту некретнина, али су пратећа финанцијска криза односно крах кредитног тржишта одвели економију у смјеру дефлације. Сада се уз фискалне и монетарне стимулансе генерира инфлација те уз огромну разину дугова, поготово јавних, ствара „мајка стагфлацијских дужничких криза у годинама које долазе“, написао је Роубини.


Према Роубинијевом мишљењу потицајне фискалне и монетарне политике наставит ће напухивати имовинске и кредитне балоне. Знакови упозорења у овом тренутку више су него очигледни: врло високи односи цијена и зарада на дионицама, ниске премије ризика, напухане вриједности кућа и технолошке имовине, ирационални оптимизам према тзв СПАЦ компанијама (специал пурпосе ацqуиситион цомпаниес), бујање крипто сектора, корпоративни дугови високих приноса, колатерализиране дужничке обвезе, привате еqуитy и „меме дионице“, спекулативна трговина дионицама не дневној основи… Овај боом ће у једном тренутку, најављује Роубини, доживјети свој „Минскy тренутак“ (тренутачни губитак самопоуздања на тржиштима), а централне банке бит ће присиљене на затезање те – слиједи лом.

Политике које тренутачно потичу потрошачку инфлацију те стварају предувјете за стагфлацију чине економију изложеном цијелом низу шокова. Ти шокови могу изненадити с више страна – из смјера обновљених протекционизама или балканизације ланаца опскрбе, од старења популације како у развијеним земљама тако и онима у развоју, од имиграцијских рестрикција и повратка производње у регије с високим цијенама рада…

Посебан је проблем у томе што су централне банке већ изгубиле своју неовисност јер се од њих очекује монетизација масивних фискалних дефицита како би одгодили кризу дуга. Како су нарасли јавни и приватни дугови, економије су већ у тзв. клопци дуга. Иако инфлација расте централне банке боје се затезати монетарну политику како не би узроковали вал банкрота, те одржавају лабаву монетарну политику, што води у двознаменкасту инфлацију и дубоку стагфлацију.

Треба нагласити како се Роубини претежити дио своје каријере бавио тржиштима у развоју, а сада упозорава како ће она бити у већим проблемима него презадужене развијене земље. Наиме, док ће развијеним земљама као у 70-има инфлација барем смањити реалну вриједност дугова с фиксним приносима, земље у развоју с доминантно дуговима у страној валути бит ће у пуно већој опасности. Уз то, инфлација ће у једном тренутку, као и осјећај неизвјесности, довести од ширења каматних спреадова те повећања премије на ризик. Колико ће сценариј бити лош тешко је процијенити, али Роубини вјерује како ће раст индекса мизерије (зброј стопа инфлације и незапослености), тражити одлучну реакцију централне банке за резање инфлације. Задњи гувернер америчких Федералних резерви који је у борби против инфлације заоштрио монетарну политику и дизао камате био је Паул Волцекер. Он се с инфлацијом обрачунавао почетком осамдесетих. Посљедица тог нужног обрачуна с инфлацијом била је рецесија с двоструким дном у Сједињеним Државама те дужничка криза латинске Америке и других дијелова свијета, укључивши и СФРЈ. Проблем је што су сада разине задужености око три пута више него у 70-има те би анти-инфлацијска акција могла водити економски депресији односно нечем пуно тежем од обичне рецесије. Под овим увјетима чак и државе могле постати инсолвентне, што би онемогућило спашавање банака које ће се због нагомиланих дугова сигурно наћи у проблемима.

Др. Доом је, чини се, у великој форми.
 

Текст преузет из ЈУтарњег


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.