Уклањање камена из сурове прошлости

Педро Сáнцхез и његова социјалистичка влада донели су одлуку која ће помоћи Шпанији да остави за собом наслеђе грађанског рата и фашистичке прошлости.

The Guardian / 29. август 2018

Прошлог петка у Мадриду шпанска влада је донела одлуку о ексхумацији посмртних остатака генерала Францисца Франца, фашистичког диктатора и победника у грађанскон рату. Не треба одмахнути руком на ту одлуку као на пуку морбидну фусноту која је занимљива само историчарима. Напротив, тај чин кабинета је жива политичка одлука која има шири значај за развој модерне демократске Шпаније.

Мада је физички једноставно уклонити остатке из гроба у ком су лежали од Францове смрти 1975. године, ексхумација ће у сваком другом погледу бити крцата компликацијама и значењима. Вероватно ће се поновити профранкистичке демонстрације одржане на том месту у петак, непосредно после одлуке владе. У међувремену, шпанска мањинска социјалистичка влада с Педром Сáнцхезом на челу искористиће ту одлуку да ојача свој ауторитет на левици у запаљивој политичкој атмосфери која не јењава још од финансијске кризе из 2008/9. године. Ова одлука шпанске владе подстаћи ће рефлексије и далеко изван граница земље. Наиме, она нас подсећа, ако је подсетник уопште потребан, на трајни значај – и осетљивост – историјског памћења у непрекидној еволуцији сваке модерне националне државе, међу осталима и Британије.

Шпански диктатор од 1939. до 1975. године сахрањен је у базилици у близини Мадрида која чини део монументалног меморијала Долина палих из фашистичке ере. Францо је замислио меморијал – чија је изградња почела 1940. – као „национални чин искупљења“ после грађанског рата 1936-1939, започетог војним ударом у северној Африци против изабране републиканске владе. На том месту сахрањено је до четрдесет хиљада погинулих у грађанском рату на обе стране. Многи од оних који су радили на изградњи меморијала били су политички затвореници; неколико их је умрло током пројекта. Мада је меморијал био изричито замишљен као заједничко обележје, и једна и друга страна су у њему увек виделе националистичко светилиште. Чињеница да ту почива и Францо – једина особа сахрањена у долини која није погинула у грађанском рату – само је поткрепљивала такво виђење. Упркос забрани, на том месту се још догађају профранкистичке демонстрације.

После Францове смрти било је допуштено да меморијал и гроб остану нетакнути у склопу „пакта ћутања“ о грађанском рату, склопљеног између левице и деснице током транзиције у демократију. Али од почетка овог века растао је притисак цивилног друштва да се то промени. Године 2007. социјалистичка влада донела је закон о историјском памћењу којим су поново отворена питања везана за грађански рат и званично осуђен Францов режим. А сад је дошла и одлука да се уклоне Францови посмртни остаци и да се Долина палих коначно претвори у истински заједничко обележје. Као што је заменица шпанског премијера Цармен Цалво рекла о одлуци од петка: „Демократија је неспојива с гробницом која слави сећање на Франца.“

То неће бити лако. Шпанске партије деснице можда су се одавно удаљиле од франкизма, али су остале природни политички дом многих којима не одговарају демократизација Шпаније, раст регионалне аутономије, слабљење католичке цркве (која је неуморно подржавала Франца) и настојања да се ревидира националистичка верзије шпанске историје. Међутим, не може се побећи од чињеница о Франку. Циљ рата који је он повео 1936. године против демократски изабране владе био је, као што је рекао један његов генерал, да се ликвидирају „без обзира и оклевања сви они који не мисле као ми“. У грађанском рату је погинуло око 200.000 бораца, а било је најмање још толико убистава, што вансудских што на основу монтираних процеса. Најмање 20.000 републиканаца је убијено по завршетку рата, а многи други су умрли у затворима и на ропском раду.

Несврховито подгревање старих сукоба је безвредно. Ексхумација Франца је, међутим, нужан корак у коначним фазама шпанског историјског путовања од ауторитарног насиља ка трајној демократији. Господин Сáнцхез се упушта у политички ризик. Али смисао те одлуке није само давање правде породицама оних који су страдали под Францом и због њега, колико год то иначе било важно. Нјен смисао је потврђивање бодрости плуралистичније Шпаније у плуралистичнијој Европи. Реч је о садашњости, не о прошлости.

 

Тхе Гуардиан, 24.08.2018.

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет, 28.08.2018.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.