Умберто Ецо: Фашизам - зло у 10 тачака !

У фашизму не постоји борба за живот, напротив, живот се живи само због борбе. Због тога, пацифизам је колаборација са непријатељем. Грађани се позивају само када треба одиграти улогу народа

Umberto Eco / 26. јануар 2020

1.  Прво обиљежје фашизма је култ традиције а традиционализам имплицира одбацивање модерне. Поштоваоци технологије су како фашисти тако и нацисти, док је традиционалистички мислиоци обично одбацују као негацију традиционалних духовних вриједности. Међутим, иако је нацизам био поносан на своја индустријска достигнућа, његов модернизам је лежао тек на површини једне идеологије која се темељила на крви и тлу. Одбијање модерног свијета камуфлирало се као одбијање капиталистичког начина живота, али у првом реду радило се о одбијању духа из 1789. г. (1776. г. наравно). Просвијећеност, вијек ума, важи као почетак модерног изопачења. У том смислу, фашизам се може дефинисати као ирационализам.

2. Ирационализам је, такође, овисан о култу акције због акције. Акција мора успјети прије мишљења или у потпуности без мишљења. Отуд култура постаје сумњива чим се идентификује са критичким ставовима. Неповерење према свету интелекта увек је био симптом фашизма, од Геринговог отвореног става: "Када чујем реч култура машим се за пиштољ", до честе употребе израза као што су "дегенерисани интелектуалци", "јајоглавци", "јалови снобови", "универзитети су гнијезда црвених". Службени фашистички интелектуалци углавном су били ангажовани у нападању модерне културе и либералне интелигенције због издаје традиционалних вриједности.
Никаква се синкретистичка вјера не може одупријети аналитичкој критици. Критички дух проводи разликовања. У модерној култури научна заједница хвали неслагање као нешто корисно за обогаћивање знања. За фашизам неслагање је издаја.

3. Уосталом, разлике у мишљењу знак су разноликости. Фашизам расте и тражи подршку тако што израбљује и наоштрава природни страх од различитог. Први апел једног фашистичког или предфашистичког покрета усмјерен је против дошљака. Тако је фашизам по дефиницији расистички.

4. Фашизам је настао из индивидуалне или социјалне фрустрације. Стога је типичним обележјима историјског фашизма припадао апел фрустрираној средњој класи, класи која је трпјела економску кризу или осјећај политичког понижења. У наше вријеме, када су стари "пролетери" постали малограђани фашизам сутрашњице наћи ће своју публику у тој новој већини.

5. Људима који осјећају да им је отет њихов властити социјални идентитет фашизам додјељује као једину привилегију да су рођени у истој земљи.То је извор национализма. Осим тога, једна нација долази до свог идентитета само преко својих непријатеља. Стога, у корјенима фашистичке психологије, лежи опсесија завјером, најбоље је, међународном завјером. Сљедбеници се морају осјећати опкољенима. Тој завјери најлакше је доскочити позивом на мржњу према странцима. Али завјера мора такође доћи изнутра: Јевреји су обично најбољи циљ јер имају ту предност да су истовремено и унутра и споља. У САД проминентна инстанца опсесије завером може се наћи у "Тхе Неw wорлд Ордер", Пета Робертсона, али има и много других.

6. Сљедбеници се морају осјећати пониженима очигледним богатством и моћи својих непријатеља. кад сам био младић научили су ме да мислим о Енглезима као народу са пет оброка. Они су јели чешће од сиромашних, а и умјерених Италијана. Јевреји су богати и помажу једни другима путем тајних мрежа узајамне подршке. Сљедбеници морају, међутим, такође бити увјерени да могу побиједити своје непријатеље. Тако, непрестаним помијерањем реторичког жаришта непријатељи су истовремено прејаки и преслаби. Фашистичке владе осуђене су на то да губе ратове јер су неспособне да исправно процене непријатеља.

7. У Фашизму не постоји борба за живот, напротив, живот се живи само због борбе. Због тога, пацифизам је колаборација са непријатељем. Он је лош, јер живот је стална борба. То води Армагедоновом комплексу. Како непријатељи морају да буду побијеђени, нужна је једна одлучујућа битка након које ће покрет завладати свијетом. Такво "коначно рјешење" имплицира изнова једно раздобље мира, ново златно доба, што противрјечи начелу непрестаног рата. Ниједном фашистичком вођи никада није пошто за руком да ријеши тај проблем.

8. Елитизам је типични аспект сваке реакционарне идеологије, уколико је он у основи аристократски, а аристократски и милитаристички елитизам имају особину- презирање слабијих. Фашизам може да заступа само један популарни елитизам. Сваки грађанин припада најбољем народу на свету, најбољи грађани су чланови странке, сваки Грађанин може (или би требало) да приступи странци. Међутим, без плебејаца нема патријаца. Вођа зна да његова моћ није демократски пренета на њега него насилно освојена и њему је потпуно јасно да његова снага произилази из слабости маса, коју су тако слабе да требају и заслужују вођу. Како је група хијерархијски организована (по војничком моделу) сваки од нижих вођа презире своје потчињене, као што опет сваки од ових потчињених презире оне њему потчињене. То појачава свијест о масовном елитизму.

9. Фашизам се темељи на селективном популизму, на једном такорећи квалитативном популизму. У демократији грађани имају индивидуална права, али у својој цјелини поседују политички утицај само на основу једног квалитативног гледишта- поштују се одлуке већине. За фашизам индивидуе као индивидуе нема никаква права, док је народ, напротив, схваћен као квалитет, као монолитни ентитет који изражава заједничку вољу. Како велики квантитет људи не може имати никакву заједничку вољу, вођа се представља као њен тумач. Изгубивши своју делегирану моћ, грађани више не делују; они се позивају само онда када треба одиграти улогу народа. Због тога, народ није ништа друго до једна театрална фикција. Као добар пример квалитативног популизма није нам више потребна. Пиазза Венезиа у Риму или Нирбершки стадион. У будућности нас чека један телевизијски или интернет-популизам у којем ће емоционална реакција неке одабране групе грађана бити прихваћена као глас народа. На темељу сваког квалитативног популизма фашизам мора бити против "труле" парламентарне власти. Једна од првих реченица коју је Мусолини изрекао у италијанском Парламенту била је: "Могао сам претворити ово глуво и суморно мјесто у логор за моје манипуле"- "манипуле" су јединице од којих се састојала традиционална римска легија. Уствари, он је сместа пронашао бољи смештај за своје манипуле, али је нешто касније ликвидирао и Парламент. Гдје год неки политичар доводи у питање легитимност парламента зато што он не изражава више вољу народа, ту смрди на фашизам.

10. Фашизам говори новоговором. Орвел је у "1984" измислио новоговор као службени језик Англосоца, енглеског социјализма, али елементи фашизма заједнички су различитим облицима диктатуре. Сви нацистички ли фашистички школски уджбеници послужили су се осиромашеним вокабуларом и елементарном синтаксом како би у клици затрли инструменте комплексног и критичког мишљења. Али морамо се припремити и на друге облике новоговора, чак и када се појављују у наизглед невином облику популарних ток-шоуа. Ујутро, 27. јула 1943. сазнао сам са радија да је фашизам пропао и да је Мусолини ухапшен. Када ме је мајка послала по новине открио сам да новине на најближем киоску имају различите наслове. Штавише, након што сам прочитао те наслове постало ми је јасно да у сваким новинама стоји нешто друго. Наслијепо сам се одлучио за једне и на првој страници прочитао проглас који је потписало пет или шест политичких странака, међу њима и Комунистичка партија, Социјалистичка партија и Либерална партија. Све до тог тренутка вјеровао сам да у свакој земљи постоји само једна једина странка и да је у Италији то Партито Назионале Фасцисте. Сада сам откривао да је у мојој земљи могло постојати више странака у исто вријеме. Како сам био паметан дечко, смјеста сам схватио да тако много странака није могло преко ноћи да изникне из земље, да су оне, дакле, неко вријеме морале постојати у илегали. Проглас на насловној страни славио је крај диктатуре и повратак слободе: слобода говора, штампе, политичког организовања. Те ријечи "слобода", "диктатура", "права"- тада сам их читао по први пут у свом животу. Уз помоћ тих нових ријечи поново сам био рођен као слободан човјек Запада. Морамо остати будни како смисао тих ријечи поново не би доспео у заборав. Фашизам је још увијек око нас, понекад неугледно обучен. Било би много лакше за нас када би се на свјетској сцени појавио неко и рекао: "Желим други Аушвиц, желим да црне кошуље поново прадирају италијанским трговима". Живот није тако једноставан. Фашизам се може вратити и под најневинијом маском. Наша је дужност да га разоткријемо и да упремо прстом на сваки од његових примјера сваког дана, на сваком мјесту на свијету. Слобода и ослобођење задаци су којима никада нема краја.

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.