Умјеће државног удара у Француској: Од Наполеона до бурманске хунте

Лакше је извести медијски него државни удар. Прилог објављен 21. априла у недељнику Валер актуел (Валеурс ацтуеллес) показао је да је за то довољан апел који је потписало двадесетак пензионисаних генерала.

Nedeljnik.rs / 21. јун 2021

Mond Diplomatik -18/06/2021

Лакше је извести медијски него државни удар. Прилог објављен 21. априла у недељнику Валер актуел (Валеурс ацтуеллес) показао је да је за то довољан апел који је потписало двадесетак пензионисаних генерала. И то у јеку обележавања смрти Наполеона (креатора најчувенијег државног удара) и шездесете годишњице последњег пуча у Француској. Двосмисленост текста, који сумира мноштво параноичних опсесија крајње деснице (о „расном рату“, исламизму, „хордама из предграђа“ и разбијачима), водила је у полемику. Позивајући владу да спречи „грађански рат“, потписници су прикривено претили војним пучем, користећи замршен језик који дозвољава разнолика тумачења: „интервенција наших војно активних другова у опасној мисији одбране наших цивилизацијских вредности и заштите наших сународника на националној територији“ (1).

ФРАНЦУСКИ МИНИСТАР УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА УЧЕСТВОВАО ЈЕ 19. МАЈА НА СКУПУ ПОЛИЦАЈАЦА КОЈИ СУ ИСПРЕД НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ ЗАХТЕВАЛИ ПООШТРАВАЊЕ КРИВИЧНИХ ЗАКОНА. ОВОЈ ДЕМОКРАТСКОЈ АНОМАЛИЈИ ПРЕТХОДИЛЕ СУ ДВЕ ПЕТИЦИЈЕ КРАЈЊЕ ДЕСНИЧАРСКОГ КРИЛА ВОЈСКЕ. ЧИНЕЋИ СЕ ОГОРЧЕНИМ НАВОДНОМ МЕКОЋОМ ВЛАСТИ, ОНИ СЕ ПРИДРУЖУЈУ ТРАДИЦИЈИ ДРЖАВНИХ УДАРА

У ситуацији где је крајња десница у позицији моћи и где бивши шеф кабинета који је поднео оставку (генерал Пјер де Вилије) тврди да жели да „поправи Француску“, овај случај не остаје на нивоу анегдоте. Став који потиче из одређених маргиналних кругова у војсци подсећа нас да интервенција официра у политици има дугу историју и да се војни пуч не може свести на егзотичну традицију.

Идеја да су хитне мере неопходне услед озбиљности ситуације није нова. На тај начин је правдан државни удар у 17. веку: у интересу државе и у одбрани јавног добра, суверен може, а понекад и мора, да употреби сва потребна средства, укључујући и најнасилнија. Да би били ефикасни, овим ексцесима се мора прибегавати само у изузетним приликама, објашњава библиотекар ерудита Габријел Ноде, аутор расправе из 1639. године посвећене овом питању: „Реткост многим стварима даје сјај и боју које се изненада изгубе ако их одвећ често користимо (…). Додајем да, ако се принц уздржава од ове праксе, не може се лако окривити, нити прогласити тиранином, перфидним или варварским, тим пре што се ове карактеристике приписују само онима којима су постале навика (2).“

Фактори успеха и неуспеха

С Француском револуцијом државни удар мења дотадашње значење, које је подразумевало илегално одузимање власти од стране појединца или мале групе људи. С тим у вези, догађаји који су се одиграли 18. и 19. бримера 8. године републике (9. и 10. новембар 1799. године) пружају нови модел у овој области. У насталој забуни, генерал Наполеон Бонапарта успео је – испрва одржавајући привид легалности, а потом применом силе – не само да преузме власт већ и да оконча републиканску фазу револуције. Слава коју је цар Наполеон И касније уживао није у 19. веку престала да потхрањује бонапартистичку легенду о „добром“ државном удару. Она је користила његовом нећаку, председнику Лују Наполеону Бонапарти, који је 2. децембра 1851. године прекршио Устав Друге републике и уз оружану силу остао на власти. „Француска је схватила да сам легалност напустио само да бих се вратио закону“, он славодобитно изјављује након за њега повољног плебисцита, који је претходио обнови царства.

Аутор запаљивог дела из 1931. године, под називом Техника државног удара, италијански писац Курцио Малапарте сматра да сенка 18. бримера и даље виси над субверзивним заплетима његовог доба (3). Нарочито у Немачкој, где су пропала два покушаја пуча: први је покренуо националиста Волфганг Кап и суочио се са масовним генералним штрајком у марту 1920. године, а други је Адолфа Хитлера послао у затвор 1923. године. Али је револуција из октобра 1917. године, сматра Малапарте, наметнула нови пучистички модел. Заправо, бољшевици су први (пре италијанских фашиста) препознали потребу заузимања инфраструктуре од суштинског значаја за индустријализована друштва: електрана, железничких станица, телеграфских и телефонских централа… Преузимање власти, до тада у бити сматрано политичким маневром, постаје и техника.

Ова материјална димензија побуне, све очигледнија са даљом глобалном индустријализацијом, у средишту је приручника о државном удару који је 1968. године објавио неоконзервативни стратег Едвард Лутвак (4). У контексту деколонизације, операције овог типа су се умножавале: између 1946. и 1964. године аутор их је набројао 88 (од тога 62 с потпуним успехом). На помало провокативан начин, у књизи су наведена правила која би ученик пучиста требало да следи. Притом се прави разлика између хиспанског пронунсиамента (који не укључује нужно и преузимање власти), пуча (који мобилише само један део војске) и државног удара (у коме се могу удружити цивили и војска).

Ако желите на силу да преузмете власт, саветује Лутвак, одаберите економски неразвијену земљу у којој политички живот није доступан већини становништва. Извесне друштвене експлозије понекад направе пробој у којем војна интервенција постаје могућа – као 1952. године у Египту, када је свргнут краљ Фарук. Боље је избегавати земље превише зависне од страног надзора – попут Габона, где су пучисте поразиле француске трупе 1964. године. Када је циљ једном утврђен, потајно регрутујте обучене и опремљене агенте (бројне у војсци), као и припаднике полиције и службе безбедности.

Тада се може покренути операција. Сваки тим мора што пре да приграби унапред одређене стратешке тачке, тако да влада не може да увиди целокупан план. Преузмите контролу над телекомуникацијама, радио и телевизијским станицама и транспортним мрежама. Одмах онеспособите најопасније опозиционе снаге (странке, синдикати, верске вође…). На крају, имобилизујте лојалистичка језгра (по могућству без пуцања). Једном када је седиште владе под опсадом и носиоци власти ухапшени, озваничите своје преузимање власти путем радио-емитера.

Иако застарео, овај модел омогућава евалуацију недовољно припремљеног пуча у Турској 2016. године (усредсређен на војску), али и суморну ефикасност бурманске хунте, која је од заузимања власти 1. фебруара 2021. године, проширила своју контролу и на друштвене мреже. Лутвак се фокусира на земље Трећег света, али инсистира да и неке развијене земље Запада могу постати мете у случају продужене економске кризе, војног или дипломатског пораза или хроничне политичке нестабилности.

КАДА ЈЕ РЕЧ О ВОЈНИМ „ПОБУНАМА“ И „УСТАНЦИМА“, ЛУТВАК НАВОДИ ПЕТ ПОБЕДА И 40 ПОРАЗА У СВЕТУ, ИЗМЕЂУ 1946. И 1964. ГОДИНЕ. У ЕВРОПИ ЈЕ ОД 1960. ДО 2000. ГОДИНЕ УСПЕО САМО ЈЕДАН ДРЖАВНИ УДАР (ГРЧКИХ ПУКОВНИКА, 1967. ГОДИНЕ), ДОК ИХ ЈЕ СЕДАМ НЕУТРАЛИСАНО

Такав је случај Француске, 1958. године, заглибљене у рату у Алжиру и након претрпљеног пораза у Индокини. Оптужујући председника Републике Ренеа Котија да их је напустио, најрадикалније присталице француског Алжира дижу побуну у главном граду Алжиру. Војска се придружила покрету. Одбор за цивилну и војну јавну безбедност формиран је 13. маја 1958. године, са генералом Жаком Масијем на челу. Циљ је био приморати председника да се обрати Шарлу де Голу, који је поднео оставку на место председника владе у јануару 1946. године. Овај пак нема шта да дода о условима због којих га сматрају судбоносним човеком. Одбијајући да официре из Алжира назове „фракционашима“, 19. маја даје изјаву новинарима: „Што се тиче војске, која је обично инструмент државе, то би тако требало и да остане. Али држава и даље мора постојати (5).“ Поштујући законску процедуру, Коти попушта под све јачим притисцима војске (падобранци преузимају контролу над Корзиком 24. маја). Омогућавајући Де Голу да 1. јуна преузме председавање Саветом, пружа му прилику да изврши реформу институција уз подршку већине посланика. Тако је рођена Пета република, чији је Устав проглашен 4. октобра 1958. године, на свршетку догађаја које историчари још увек тешко успевају да квалификују (6).

Успех побуне овог типа зависи од веома великог броја фактора који операцију чине тешко поновљивом. Три године након 13. маја 1958, „шачица пензионисаних генерала“ (према чувеним Де Головим речима), која је преузела власт у Алжиру у ноћи између 21. и 22. априла 1961. године, није била у стању да се наметне. Овога пута, осим чврстих бранилаца француског Алжира, пучисти су одмах изоловани, како у војсци, тако и од стране цивила. Међутим, државни удар у демократском режиму не сме да занемари мање или више активну подршку становништва. Замишљен као пуко отимање власти оружјем, такав пуч постаје театрална манифестација импотентног насиља. Као када је 23. фебруара 1981. године цивилна гарда у Мадриду упала у Конгрес под будним оком телевизијских камера. Надали су се да ће тиме спречити демократску транзицију у Шпанији након смрти диктатора Франсиска Франка 1975. године. Али њихово заробљавање талаца пропало је у року од неколико сати.

Тешко је утврдити тачан број политичких и војних удара будући да се ове категорије преклапају. Ипак, бројке откривају да је оружаним јединицама тешко да се ослободе улоге у коју уђу када се одрекну законитости. Између 1814. и 1982. године, у Шпанији је успело само 13 од 55 пронунсиамента (7). Када је реч о војним „побунама“ и „устанцима“, Лутвак наводи пет победа и 40 пораза у свету, између 1946. и 1964. године. У Европи је од 1960. до 2000. године успео само један државни удар (грчких пуковника, 1967. године), док их је седам неутралисано (8).

Међу факторима неуспеха пресудна је способност актуелне власти да убедљиво стигматизује снаге које покушавају да је сруше. Природно, режим који брани либерализам боље пролази у оваквим ситуацијама, премда се они који се представљају као најприврженији слободама понекад врло добро прилагођавају политичком насиљу. То је случај с либералним економистом Фридрихом Хајеком који оправдава диктатуру Аугуста Пиночеа успостављену након државног удара 11. септембра 1973. године. Током другог боравка у Чилеу, 1981. године, Хајек је изјавио: „Сасвим се противим диктатури као дугорочној институцији. Али диктатура може бити неопходан систем током периода транзиције. (…) Лично више волим либералног диктатора од демократске владе лишене либерализма (9).“ У скорије време, бивши лабуристички премијер Тони Блер подржао је државни удар генерала Абдел Фатаха ел Сисија у Египту, у јулу 2013. године, у име борбе против исламизма.

МЕЂУ ФАКТОРИМА НЕУСПЕХА ПРЕСУДНА ЈЕ СПОСОБНОСТ АКТУЕЛНЕ ВЛАСТИ ДА УБЕДЉИВО СТИГМАТИЗУЈЕ СНАГЕ КОЈЕ ПОКУШАВАЈУ ДА ЈЕ СРУШЕ. ПРИРОДНО, РЕЖИМ КОЈИ БРАНИ ЛИБЕРАЛИЗАМ БОЉЕ ПРОЛАЗИ У ОВАКВИМ СИТУАЦИЈАМА, ПРЕМДА СЕ ОНИ КОЈИ СЕ ПРЕДСТАВЉАЈУ КАО НАЈПРИВРЖЕНИЈИ СЛОБОДАМА ПОНЕКАД ВРЛО ДОБРО ПРИЛАГОЂАВАЈУ ПОЛИТИЧКОМ НАСИЉУ

Ова врста легитимације има смисла само на политичком плану. У очима правника закон пружа само један критеријум на који се ваља ослонити: „отпор угњетавању“, изложен у Декларацији о правима човека и грађанина од 26. августа 1789. године. Али је овај принцип толико неодређен да се не може дати прецизна законска дефиниција. Према томе, са строго легалистичког становишта, свако насилно одузимање власти подложно је осуди у једној правној држави. Отуда и критике којима су изложене левичарске снаге, које осуђују побуне супротстављеног табора, док се истовремено позивају на сопствено револуционарно наслеђе.

Међутим, државни удар остаје политички акт, који стога треба процењивати као такав. Када га покреће војска, очекује се ауторитарна и конзервативна оријентација. Али, историјски гледано, није сваки политички ангажман војске нужно кренуо путем реда и реакције. На прелому 1810-их и 1820-их година у Италији, либерални официри тајног друштва карбонари уротили су се против монархијског апсолутизма. Неки пронунсиаментос су допринели напретку либерализма у Шпанији у 19. веку. Побуна Рафаела дел Ријега 1820. године, присилила је краља Фердинанда ВИИ да поштује Устав из Кадиза из 1812. године. У Португалији је 1974. године пучем започела „каранфилска револуција“, којом је враћена демократија након више од четрдесет година салазаристичке диктатуре. Ма шта закон тврдио, нису све побуне, па ни оне војне, једнаке.

ДОМИНИК ПАНСОЛ је предавач савремене историје и коприређивач, заједно са Николом Патаном, зборника радова Дéстабилисер л’Éтат ен с’аттаqуант ауx флуx. Дес рéволтес антифисцалес ау саботаге, XВИИе-XXе сиèцлес, Арбре блеу, Нанси, 2020.

ПРЕВОД: Милисава Петковић

Преузето са Недељник.рс


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.