Умјетница Јелена Медић за БУКУ: Будност је основни предуслов ако човек жели да управља својим животом!

25 мирних ратника за истину, чије оружје је љубав, заједно с фотографкињом Јеленом Медић, „разголитили“ су се и одвојили од друштвених улога кроз врло присан процес повезивања и интимне размјене, док свијет иде све даље и даље од људске блискости.

Maja Isović Dobrijević / 19. новембар 2020

 

Изложба умјетнице Јелене Медић „Будни“ донијела је свјетлост у градове БиХ, два дана након избора. Улице Бањалуке, Сарајева, Мостара, Требиња, Зворника, Бијељине, Тузле, Добоја, Приједора, Новог Града, Брчког, Модриче, Дервенте, Прњавора, Градишке, Лакташа, Челинца и Котор Вароша од 17. новембра обучене су у ново рухо. На 116 билборда и цитy лигхт-ова, фотографије политичких кандидата замијенили су портрети домаћих умјетника, филозофа и терапеута.

25 мирних ратника за истину, чије оружје је љубав, заједно с фотографкињом Јеленом Медић, „разголитили“ су се и одвојили од друштвених улога кроз врло присан процес повезивања и интимне размјене, док свијет иде све даље и даље од људске блискости.

Јелена Медић је рођена 1980. године у Новом Саду, а 2000. године је дошла у Бањалуку да студира, што је био прави тренутак да почне да трага за тим ко је она у ствари. Завршила је глуму и драматургију, а све што је у животу направила, направила је играјући се. Тема којом вјерује да ће се заувијек бавити јесте човјек и његов карактер.

Јелена у интервјуу за БУКУ говори о процесу буђења који је и сама прошла, раду на овој занимљивој изложби, као и о томе како је из свијета театра дошла до фотографије.

Јелена, сви медији су објавили да је твоја изложба „Будни“ донијела свјетлост у градове БиХ, два дана након избора. Колико нам је ова будност требала?

Мислим да је будност основни предуслов ако човек жели да управља својим животом или, још боље, да управља заједно с њим. Док спавамо, препуштајући животе другим администраторима, можемо само да сањамо да смо живи.

Како је дошло до идеје о изложби на овај начин, ипак је ријеч о несвакидашњем концепту изложбе на билбордима?

Спонтано, како је увек најлепше. Због ситуације с пандемијом мени се чинило да ће се чекање услова за организацију догађаја превише отегнути и да ја више нећу имати ту енергију за пројекат коју имам сада. Истовремено, чинило ми се да је овај притисак који сви осећамо право време да се Буђење понуди као могућ излаз. Продуцент Зоран Галић из Визарта и ја смо планирали да замолимо власника Метромедие, Горана Ћорића, да нам уступи пар билборда као најаву за изложбу, па смо га само питали да нам уступи пар, а он нам је широкогрудо понудио 100 и, напослетку, дао и више од тога. Тиме ми је пробудио једну мисао: Моћ значи моћи помоћи. Настојаћу да је никад не заборавим.

 

 

Занимљиво је како си прекинула свој комерцијални рад и потпуно се посветила себи и изложби. Шта си ти спознала кроз рад на овој изложби?

Спознала сам да је човек једно предивно биће и да је оно што крије од света далеко лепше од онога што се упиње да му покаже. Открила сам да се интуиција може истренирати као мишић и да јој се може веровати „као својим очима“. Утврдила сам ранију спознају да је човекова рањивост извор његове највеће снаге.

Радила си са умјетницима и људима блиским умјетности, колико је било тешко за њих изложити се, отворити се и предати ти се у потпуности, што нам ове фотографије и показују?

Уметност то непрекидно тражи од уметника, па мислим да је већини ових људи сам процес отварања познат и да сви на неки начин чезну за њим. Наравно, није свима једнако лако да се покажу, без обзира на жељу и потребу. Зато сам се увек прво ја показивала њима, вербално, обично причајући о својим, бизарним поразима које сам успела да превазиђем. После бисмо избрисали време и очекивања и пустили се процесу.    

Колико си и ти са њима пролазила и проналазила ту будност, како код себе, тако и код њих?

Суштина процеса је присутност и предаја, међусобна. Поверење које су ови људи мени указали оштрило је моју будност, а сад храни моју захвалност.

Колико смо ми сви заокупљени својим улогама, друштвеним и лично наметнутим, да смо можда у свему томе изгубили себе. Како се самопронаћи?

Не можемо ми себе да изгубимо. Нисмо кованица у джепу коцкара. Мада некад мислимо да би било баш супер да можемо. Убацимо се фино у неки слот апарат и он нам избаци 2000 других кованица у замену за ту једну, бедну због које и јесмо тако малодушни. Истина иза тог „изгубили смо себе“ увек је страх од неприхватања због ког смо направили исувише компромиса. Па онда кренемо на егзотична путовања или неке друге авантуре у нади да ћемо се тамо наћи. Кад тамо, ништа! Опет исти, јадни, мали ја, само са цветним венцем око врата. „Самопронаћи се“ тражи бескомпромисну искреност према себи и другима, суочавање са страхом од свега што би нам тишина могла набројати о нама и, ако смо спремни на то, мало тишине и тиховања.

 

 

Шта значи у данашње вријеме напустити комерцијални рад и слиједити снове. Које су све потешкоће на том путу?

Ризик да потрошите сву уштеђевину, а да нисте ништа направили у међувремену и да се морате вратити тамо где сте већ били. С времена на време мисао о томе постане баш гадна потешкоћа.

Ти си по вокацији глумица и драматургиња, како је дошло до тога да напустиш позоришне даске, са обе стране театарског дјела и посветиш се фотографији?

Сад кад на то гледам имам  логично објашњење. Мене је увек занимао човек и налазила сам професије које су ми омогућавале његово истраживање. И сада је тако. Студио је као неко мало позориште, камерна сцена... Ако се вратим у прошлост и кренем хронолошки, постајала сам очајна што од позоришта не успевам да зарадим довољно и тражила сам други начин. Увек сам волела фотографију. У тренутку животног безизлаза, ухватила сам се за њу као за сламку. А она се показала као читав чамац за спасавање.  

Колико је пандемија утицала на твој рад, како си се психички носила и носиш са свим овим што нас је задесило?

Првих неколико дана сам осетила како нараста колективно несвесно и како ћу тешко остати имуна на њега, ако се не заштитим. Зато сам погасила друштвене мреже и сав доток информација, купила миндваллеy програм, мало више пажње посветила имунитету и наступило је неколико за мене прекрасних месеци у којима сам могла да пишем, да проводим доста квалитетног времена са сином и да истражујем, а кад су мере мало попустиле, почела је и ова игра у студију. Жао ми је људи који нису били спремни на њу. Мене је ојачала и ја сам јој захвална на томе.

Почела си да пишеш и аутобиографски роман, можеш ли нам у овом тренутку нешто рећи о њему, кад ће се наћи на полицама у књижарама?

Док му нађем неки добар крај у реалности. Сад ће то, још мало. (смијех)

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.