Ваха: Терс

Ваха Халилходжић је терс

Saša Ibrulj / 02. август 2019

Ваха Халилходжић је опет направио солидан резултат. Ваха Халилходжић је опет желио радити по свом. Ваха Халилходжић је, како се чини, опет без посла. Ми знамо и зашто, а писали смо о томе још давно –  Јапан или Нантес или некад Динамо, разлози се увијек своде на исто. Ваха Халилходжић је терс.

Мало је људи који знају препричати ствари како је то знао урадити Дарио Джамоња, али ни овај – данас, нажалост, покојни – босански писац није знао праву дефиницију којом би представио значење појма терс. Зато је, како би описао Мутног, једног од својих пријатеља из младости, испричао како је овај одлучио подијелити имовину када се разводио од своје друге супруге.

Углавном, након што ови ни оних мјесец дана које суд ваљда по пракси – не знам, тако сам чуо – остави супружницима да размисле, нису претјерано размишљали и након што су остали при ономе на чему су и били, дошло је вријеме за раскусуравање. Мутни, за којег смо у причи сазнали да га је мучио живот у туђини и да му уствари и није било претјерано стало до њега нити било чега другог, својој је бившој животној супутници понудио да он узме аутомобил, а она сву осталу покретну и непокретну имовину. Али како то у разводу обично бива, и неке логичне ствари тешко је договорити, па је госпођа тражила и своју ‘половицу’ аута. Он се, како Джамоња препричава њене ријечи, смекшао и обећао да ће ауто што прије продати и паре подијелити.

Сутрадан је, према америчким законима, објавио оглас у новинама – Тоyота, тај и тај модел, то и то годиште, прешла толико и толико, продаје се. За један долар. Продао је ауто, потписао купопродајни уговор, дошао кући, извадио чековну књижицу и с великим осмјехом на лицу написао чек на 50 центи. Смекшао човјек. Ето ти, жено, твојих пола пара.

Јер нису важни ни јаре ни паре, важно је да ће на крају бити по његовом.

Међутим, било би потпуно погрешно покушати овај појам дефинирати само кроз ову једну успутну анегдоту, која у народној предаји с различитим ликовима у главним улогама има на десетине различитих, маштовитих и много радикалнијих верзија. Чак ни поријекло саме ријечи није најјасније. Требала би бити турцизам чији би пријевод значио окренут, обрнут или напросто погрешан, али исто тако се вјерује да би коријен могао бити латинска ријеч терсус, која би требала значити чист, уредан или – потпуно супротно од турске верзије – исправан; из ње је настао енглески израз терсе, који би се опет дао превести као сажет, језгровит или кратак.

Халилходжић је овај пут изгубио битку коју је водио с играчима; реалност данас мало тко трпи, ногометаши преферирају лажну слику

И терс, ма колико вам сада то нелогично и несувисло звучало, све то у исто вријеме и јест. И пргав и љутица и намћор и самоувјерен и јако тешке нарави и, највише од свега, тврдоглав и лако запаљив, али су такви људи најчешће и поштени и досљедни и добри те своје мишљење изражавају без претјераног околишања, ствари називају правим именима и спремни су се борити за оно што вјерују без обзира на властиту жртву коју морају платити. У Джамоњиној причи има и дефиниција која каже да су то људи које и „у вјештачкој вилици заболи зуб“, друга – она коју је дао писац Абдулах Сидран – да су то људи који су увијек у праву, само то други не знају, а важи и она трећа, народна – по којој је терс особа у чијим очима свијет никада није на висини задатка. Дакле, назвати некога терсом у исто вријеме је и својеврсна увреда и најбољи могући комплимент, питање је само у који ће контекст та комплексна особа – а рецимо да се и сам сматрам таквом – ставити ствари.

Рецимо, у ногомету је добар примјер за такву особу Вахид Халилходжић.

Још за играчке каријере имао је такав став. У Мостар, који у принципу јако тешко прихваћа свакога тко долази изван маленог круга којег тамо сматрају не центром града, него центром свијета, стигао је на наговор старијег брата који је већ био звијезда у Вележу и одмах се наметнуо. Неки га нису вољели, неки су му причали иза леђа, али он је радио по свом. Кад га Миљан Миљанић није звао у репрезентацију или му није давао прилику, јавно га је прозивао у медијима, свјестан да ће тако себи додатно закомплицирати ситуацију. На крају је некада најбољи млади играч у Еуропи за репрезентацију одиграо једва 15 утакмица. Када је чуо да га суиграчи у Нантесу не воле јер је странац, тренинге је одрађивао у тренирци југославенске репрезентације. У сличном је маниру наставио и као Вележов директор, а онда је на почетку рата у Мостару рањен (сам се случајно ранио, додуше) након што је изашао на цесту и наоружан покушао стати пред резервисте ЈНА. Говорио је свакоме у брк и точно оно што мисли, а у рату то и није најпаметније – зато је 1993. морао спашавати главу, а иза њега је остала запаљена кућа и све што је имао.

Завршио је као избјеглица у Француској и кренуо испочетка, али по свом. Одлучио је бити тренер, а странац као тренер-почетник у Француској на почетку 1990-их није била претјерано популарна опција. Отишао је заобилазним путем, преко сјеверне Африке до Лиллеа у другој лиги, а онда клуб одвео до Лиге првака. Пред гостовање на Олд Траффорду на отварању натјецања по скупинама новинари су га због најављене офензивне тактичке поставке назвали нереалним илузионистом и тренерским самоубојицом – он се тврдоглаво држао игре за коју је вјеровао да је прилагођена његовој момчади. Унитед је голом у 90. минути спасио Давид Бецкхам.

Златно доба тренера који су психолошким профилом слични Халилходжићу код нас је уствари било између почетака 1960-их и средине 1980-их година. Тада су, наиме, прилику у локалним срединама све више добивали домаћи тренери, често бивши играчи који су кроз локалне клубове или омладинске селекције стварали искуство и име. Савршени примјери били су Сулејман Ребац и Милан Рибар, који су створили нешто што ћемо касније назвати сарајевском и мостарском тренерском школом, а који су по карактеру били доста слични. Тренери жељезне руке, код којих је недисциплина била готово немогућа и који су проблеме у свлачионици рјешавали не само повишеним тоновима него почесто и ‘дисциплинским’ шамарима. Играчи су, истина, и на терену и изван њега имали већу слободу, али су границе биле јасне, а тренерова је била задња, без обзира тко се и зашто није слагао с њом.

Продукт те школе био је, рецимо, и Ивица Осим, који је крајем 1980-их и прије Свјетског првенства у Италији у београдским, а често и загребачким медијима имао статус шарлатана, будале и пијанице која форсира остарјеле босанске играче на рачун тадашњих младих југославенских звијезда. Након пораза од Њемачке у Милану, новинари су писали да је попио 11 боца вискија, репрезентација је прогласила силензио стампа, али тврдоглави Осим није одустајао, замало је направио чудо и данас га се сматра тренерским великаном.

Душко Бајевић својевремено је клупу тада првопласиране Црвене Звезде напустио дословно за вријеме утакмице, након што су Делије скандирањем тражиле његов одлазак. Хоћете да идем? Нема проблема. Касније се у АЕК-у, гдје је и сада директор, и физички обрачунавао с навијачима који су утрчали у терен. Можда и најбољи примјер је Бака Слишковић, који је читаву екипу извео с терена кад му је пукнуо филм.

Јер, нису важни ни јаре ни паре, ни резултати, ни што новинари пишу а што навијачи мисле, није важно ни што желе у савезу или како суци суде, важно је да ће на крају бити онако како је тај нетко замислио. Или напросто неће бити.

Међутим, ствари су се драстично промијениле у односу на то вријеме. Промијенио се ногомет као игра, али промијенила се и перцепција успјешности и потребитости момчади, клубова и репрезентација. Није Халилходжић, дакако, једини примјер ногометног терса; на крају тог спектра је можда и највећи међу њима Пеп Гуардиола, а не би згорега било споменути ни ликове попут Марцела Биелсе или Зденěка Земана, чак и Јüргна Клоппа, али мало је оних који на крају дана имају подршку да могу тврдоглаво могу радити онако како желе и мисле да треба. Мало је оних који се могу одупријети законима тржишта, још је мање оних који се могу носити с притиском који стварају навијачи, или чешће ногометно непотковани али похлепни власници, у неким случајевима чак и предсједници држава. Или, што је можда и најважније, они који се могу одупријети моћи коју данас има свлачионица која је у стању, ако жели, пресудити баш свакоме и у баш сваком тренутку, без обзира колико то ступидно, нелогично и неправедно било.

Ваха је готово свугдје гдје је радио долазио у такве ситуације и с готово свима – и глупавим власницима, и пијаним диктаторима, и медијима и навијачима, а поготово с незадовољним играчима који не воле да им се лупају шамари, премда они више нису као они Рибарови или Репчеви. Само зато што је увијек било или по његовом или никако.

Прво је у Паризу замало дао оставку нетом након што је постављен за тренера. Рекли су му да ће бити менаджер и да ће одлучивати, али Роналдинхо је одлучио отићи и клуб га је одлучио продати, а све то се и догодило иако је Ваха био против. Остао је, водио је клуб на свој начин, контролирао је свлачионицу и власнике – једном је суспендирао тада важне Ламинеа Диатту и Антхонyја Ревеиллереа због играња Плаyстатиона – али онда је пукло. Није било онако како су играчи жељели, није било онако како су власници жељели, и морао је отићи. У Трабзону није било по његовом јер се момчад није могла носити с великанима, а можда и највећу глупост каријере направио је када се вратио на наше просторе и преузео Динамо, наивно вјерујући како се ради о клубу у којем тренер има слободу коју му Здравко Мамић обећа. Функционирало је то све док Здравку није дојадило и док једног дана није ушетао у свлачионицу и почео своје излагање. Завршило је замало на шакачком обрачуну.

Врхунац је стигао и прије тога, тамо у Обали Бјелокости. Тамошњу је репрезентацију преузео у свибњу 2008., циљ је био пласирати се на Свјетско првенство у Јужној Африци. У 21 утакмици није имао пораза, квалификације је прошао лако и испунио циљ. Онда је на Афричком купу нација испао голом у судачкој надокнади продужетака против Алжира и – добио отказ. Ондје су му нос у посао гурали и предсједник Савеза и новинари, али и предсједник државе Лаурент Гбагбо. Нећеш стављати онога кога предсједник жели? Прст доље. Отпуштен је четири мјесеца прије Свјетског првенства.

Исто му се замало догодило и у Алжиру. Изборио је пласман на СП, али ондје га нитко није волио. Нешто као Осим те 1990.; новинари су писали да екипа игра ружно и досадно, да изгледа никада горе, нису играле велике звијезде које су они жељели у саставу, а глас су дигли и навијачи који су га готово мрзили. Само га још ципелама нису гађали – у Бразил је отишао након мучења (и тешких побједа) над Арменијом и Румуњском, а новинари су тражили његову главу и смјену какву је доживио у Обали Бјелокости. У Бразилу је, играјући по свом, прошао скупину, направио највећи успјех у повијести ове земље и у осмини финала замало изненадио каснијег првака Нјемачку.

У понедјељак – 65 дана прије отварања Свјетског првенства у Русији – Јапански ногометни савез је и службено потврдио гласину која је почела кружити дан раније: Вахид Халилходжић више није изборник. Након што је очекивано изборио пласман на Свјетско првенство, након што је био на извлачењу скупина и након што је мјесецима радио на припреми трију утакмица у скупини са СенегаломПољском и Колумбијом, Ваха неће путовати у Русију. Службено објашњење каже како“веза, повјерење и комуникација између играча и тренера више нису функционирали” и како се то показало у пријатељским утакмицама против Малија и Украјине. Предсједник Савеза објаснио је и како Јапан под Халилходжићем није играо ‘јапански стил ногомета’ и како покушај да се ради стилом којим ради Ваха није функционирао.

А стил којим ради Вахид је био такав да им је отворено рекао како немају играче за игру коју воле назвати јапанским стилом, а у којој би њихова момчад требала доминирати у посједу. Немате квалитету. Онда им је још рекао да неке од њихових највећих звијезда не играју довољно добро да буду у момчади какву је он замислио. Да му не требају позери на постерима који изигравају самураје, него ногометаши који ће испуњавати циљеве које он постави. Па их је једноставно прекрижио. И још им је рекао да га није брига кога навијачи желе у тиму, или кога новинари желе у тиму, или како било тко осим њега жели да та момчад игра. Рекао им је да ће све направити да на СП направе резултат који желе, али да ће то урадити или како он жели и мисли да треба. Или никако.

И овај пут је испало никако. Халилходжић је овај пут изгубио битку коју је водио с играчима; реалност данас мало тко трпи, ногометаши преферирају лажну слику и да им се титрају муда, па није никакво чудо да је свлачионица била јача и да су они који су одлучивали на крају попустили. Неправедно, нелогично и безобразно, али такав је модерни ногомет. И они који желе радити по свом морају научити живјети с тим. А Ваха је научио и не одустаје; на крају крајева, и добро да је тако.

Или по његовом или никако.

 

Текст преузет из Телеграма


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.