“Ваља се чувати босанских и српских коронавируса, православних и муслиманских мутација…”: Анте Томић о вирусу који је одједном постао безазлен

Невоља је, међутим, што нас уништава јефтинији, али далеко лошији, увозни коронавирус, онај који још није ослабио, променио се у нешто боље, човечније, а долази обично, треба ли уопће напомињати, из Србије и Босне и Херцеговине

Ante Tomić / 28. јун 2020

Кад би Ћиба прошао, мршав, дуге косе, чупавих бркова, с цигаретом на рубу усана, тетовираном голом женом на жилавој подлактици, медаљоном на рутавим прсима, у струкираној кошуљи и широким звонцарама изнад огуљених каубојских чизама на шпиц, сви би малишани у улици занијемили.

Зауставили би се отворених уста док би им се сладолед од ванилије циједио низ прсте и капао по сандалицама. Дјечаци би заборавили трчати за балуном, а дјевојчице прескакивати лаштик. Ткогод би се и упишкио у гаћице. Па ни одраслима није било свеједно. Утишале би се ногометне расправе испред дућана, пензионерке на зидићу престале би кукичати.

Такав је ужас Ћиба изазивао да се чинило као да је некакав студени вјетар изненада запухао у топло предвечерје између зграда на Спинуту. О познатом лупежу и насилнику у кварту се шапатом причала легенда да је убио човјека једним ударцем и нитко заправо није био миран док је он био на слободи.

Сви би одахнули кад би Ћиба поновно нешто засрао и кад би га ухватили, а увијек би га ухватили јер није био од оних генијалних злочиначких умова који се сјете навући рукавице и најлонску чарапу преко главе прије него с набијеном сачмарицом упадну у поштански уред. Једном су га тако угурали с челичним лисичинама на запешћима у милицијску Заставу 101 и нитко га више није видио. Нетко је чак рекао да је умро.

Много година касније једном се пријатељу угасио ауто код старог родилишта. Колико год је окретао кључ, мотор је свеједно беспомоћно лајао, све док изненада није осјетио како се креће. Испрва полако, а затим све брже и брже. “Ајде сад!” завикао је промукли глас иза њега.

Пријатељ је још једном покушао и ауто је упалио као гром. И шта мислите, тко га је непозван спасио? Тко је била чиста, неискварена кршћанска душа која је сама од себе прискочила да непознатоме на улици погура ауто? Наравно, Ћиба. “Мој шјор, каква су ово вримена дошла, не би више нико никому помога”, јадао се познати лупеж и насилник отпухујући дим из Опатије, нешто оронуо, проћелав, сиједих бркова, али у истој оној струкираној кошуљи и широким звонцарама које је носио у доба Хрватског прољећа.

Свијет, као што знамо, из дана у дан, незаустављиво, постојано иде гори. Свако је наше јучер мрвицу ружније од нашега сутра, али догоди се ипак, тако изненадно и ријетко да и не примијетимо, да се нешто окрене у супротном смјеру, да нешто што је била мука постане подношљиво, готово угодно. Погледајте само што се догодило с коронавирусом.

Не треба ићи у далеку прошлост, још само у ожујку и травњу трпјели смо неизрециви терор од подлог микроорганизма. Закључани у кућама кроз одшкринуте смо шкуре престрављено гледали како зараза коси сиромахе који су се неопрезно затекли на отвореноме.

Десеци тисућа су умирали у болницама зурећи расколачених очију кроз прозирну маску респиратора, а данас, у липњу, ништа. Душа бакина. Све се промијенило. Заражени су насмијани и крепки, трче као младићи. Зује уоколо на мотоциклима весело добацујући госпођицама. Натјечу се на изборима за Сабор. Коронавирус је постао благ, безазлен. Претворио се у нешто, усудили би се чак казати, пријатељско и мило, управо као што је онај Ћиба из Спинута некако мутирао из злогласног криминалца у љубазног сусједа који ће погурати туђи ауто.

Чланови Националног стожера цивилне заштите, који су једном избезумљени од страха звали полицију да хапси старије госпође на улицама, данас гледају кроз микроскоп и једва могу вјеровати својим очима. “Вирус је ослабио”, изјављује свечано министар Берош. “Страшно је ослабио”, слаже се Крунослав Цапак. “Ослабио је сигурно петнаест, ако не и двадесет кила”, примјећује министар Божиновић. “Да ми нису рекли, ја не бих препознао да је то онај коронавирус отприје два мјесеца”, признаје Цапак. “Да му се није нешто десило?” упита забринуто докторица Алемка Маркотић. “Да није можда нешто покварено појео?” шапне пренеражено Божиновић. “Тко, коронавирус?” изненади се Берош. “Па да, можда се нечим заразио?” предложи министар унутрашњих послова.

“Не сјећам се да сам у литератури видјела такав случај”, рече докторица Маркотић, “али тко зна…?” Штогод било, коронавирус у Хрватској није више никаква опасност за грађане, ни за угоститељство, ни за туризам, ни за образовање, ни за спортске манифестације, ни за аутобусни промет, ни за вјерске службе. Коронавирус данас такорећи добијете за кризму.

Ваља само имати на уму једну ствар, да буде наш, домаћи, с ознаком “купујмо хрватско”. Невоља је, међутим, да нас уништава јефтинији, али далеко лошији, увозни коронавирус, онај који још није ослабио, промијенио се у нешто боље, човјечније, а долази обично, треба ли уопће напомињати, из Србије и Босне и Херцеговине. Национални стожер због тога је у четвртак чврсто затворио наше границе према источним сусједима да би спријечио ширење три опасне мутације коронавируса.

На једној је кроз микроскоп опажено да они малени рошчићи на површини иду у групама од три, као да коронавирус подиже три прста. То је такозвана православна мутација, зову је још и Александар. Друге двије су муслиманске мутације, долазе из Босне, лагано су зеленкасте, а зову се Мујо и Хасо. Све је то наша медицинска знаност до детаља објаснила. Струка је у овоме, као и иначе, имала задњу ријеч.

Ваља се чувати босанских и српских коронавируса, православних и муслиманских мутација, али ако ћапате неки наш, слабији, од бискупа, жупника, часне сестре или Андреја Пленковића, све је у реду, немате се чега бојати.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.