Вања Стојковић: Лажна позитива и "идеални животи" на Инстаграму су један велики параван

згубила сам се у осцилацијама које сам увела у свој живот прерано. Све је то ескалирало када су ми пре две године пронашли почетак карцинома на грлићу материце, па сам после операције постала јако параноична и хипохондар, почела сам да се губим...

BUKA portal / 23. август 2019

Ако је знате с Инстаграма, познатија вам је као @албино_срна. У том случају је вероватно посматрате као модела и модну инфлуенсерку, иако се њој овакво етикетирање сигурно не би допало. У стварном животу, Вања Стојковић је студенткиња историје уметности, спремна да отворено говори о стварима које већина људи прећуткује, нарочито ако су познати и прелепи попут ње (овако смо је задиркивали док је била модни уредник НОИЗЗ-а, што не значи да ова шала није сушта истина).
Кад смо одлучили да покренемо кампању против депресије #НОТЈУСТАМООД, Вања је прва која је пристала да учествује. Тако сам сазнала да више од годину дана узима антидепресиве, а да код психолога иде од средње школе, јер је бављење моделингом од тинејджерских година само појачало нападе анксиозности.

 
- Изгубила сам се у осцилацијама које сам увела у свој живот прерано. Све је то ескалирало када су ми пре две године пронашли почетак карцинома на грлићу материце, па сам после операције постала јако параноична и хипохондар, почела сам да се губим, нисам знала да владам собом, па ми је због огромног стреса опао имунитет и нисам се опорављала како треба - почела ми је своју причу.

После увођења терапије, Вањи се живот кроз три месеца вратио не у нормалу, него јој се, како сама каже, ментално здравље стабилизовало први пут после пет година. Себи је решила разне проблеме, не само онај највећи.

Питам је које су најгоре поштапалице које се говоре особама са депресијом.

- Дефинитивно оне бабље типа “Мотку у руке и видела би како си депресивна”.

А шта ти с друге стране највише помаже у понашању људи с којима си блиска? 

Разумевање, прихватање и слушање. Све између преузимања одговорности на себе и оне друге крајности, потпуног негодовања.

Како би некоме ко никад није био склон депресивним расположењима или патио од депресије објаснила како се осећаш, а да те колико толико разуме?

Немоћ, безнађе, никад неће бити боље. За оне са слабијим стомаком: секунде након што удариш малим прстом о ћошак. Али је тако стално.


Да ли су, из твог искуства, ћутање и претварање и даље доминантни кад се ради о овој теми?

Надам се да нису. На сва уста причам о томе и није ме срамота, не сме нас бити срамота. Потискивање води у озбиљније менталне проблеме, разговор је први корак, затим предузимање нечег по том питању, налажење адекватне стручне помоћи. Многи се зауставе само на првом кораку, а од тога је слаба вајда.

Како то изгледа на свакодневном нивоу у твом животу? Шта све препознајеш као конкретне последице депресије? Шта ти је ускратила, на који начин те обликовала? Како замишљаш живот без ње?


Раније ми је потпуно контролисало живот, од свакодневне рутине, обавеза па до већих ствари. Док се не направи конкретан корак ка излечењу, у мом случају одлазак код психијатра, не психолога, и увођење терапије, нисам могла да разумем до које мере сам себе кочила. Не бих романтизовала депресију и анксиозност, мислим да бих даље отишла и имала више искуства да нисам имала тих проблема. Мислим да је оно „што ме не убије чини ме јачом“ само флоскула. Треба имати храбрости и прећи преко свог ега и потражити помоћ.

А како изгледају најгори дани и у чему налазиш снагу?

Не желим да устанем из кревета, све је сиво и бесмислено. У вербализовању проблема и провођењу времена са неким ко ми жели добро.


 
Какво је за тебе искуство била терапија? Која су ти била очекивања а шта си од тога добила, да ли ти је разбило нека предуверења?

Плашила сам се да ће ми испрати мозак, да ћу постати бледи обрис онога што сам била. Ја сам особа која је веома страствена, посебно по питању своје професије, и сматрала сам да нећу бити толико предана јер ће ме терапија изнивелисати. То је баш кроманјонско становиште, али већина људи управо из тог разлога не предузима тај корак и остаје у зачараном кругу својих мисли и механизама одбране. Испрва сам очекивала неке радикалније промене у понашању, али сваког дана ми је било боље, за толико боље да ми се сваки дан чинио лакшим од претходног. Однос са људима са поправио, лакше спремам испите и гајим здравији однос према себи, стварно пазим на себе и праштам ствари које никада пре не бих. Разуверила сам се да је терапија скупа или да државни психијатри нису стручни. За све редовне студенте Београдског универзитета испод 25 година је лечење у студентској поликлиници потпуно бесплатно, као и преписана терапија. Тако да апсолутно нема изговора да се себи помогне.

У свету увелико постоје „депрессион инфлуенцерс“ који на мрежама отворено говоре о овом проблему. Ми још нисмо стигли до тог стадијума а наше Инстаграм звезде и даље су углавном у фазону да је све супер и да је живот бајка. Чињеница да си изложенија јавном мишљењу од „обичних људи“ вероватно свакодневно ствара додатни притисак, како то за тебе лично изгледа и како се носиш с тим?

Не подносим неискреност, лажну “позитиву” и идеалне животе. То је пре свега предосадно, а друго, очигледно један велики параван. Жао ми је људи који се пецају на такве профиле и приче, али их такође не разумем јер је лако прозрети кроз тај фол. Што се тиче наше сцене, издвојила бих @лаyлареико која на свом профилу отворено прича о анксиозности. Лично не видим себе у томе али Теодора има ту предивну способност да својим звонким гласом и савршеном дикцијом сваку тему учини слушљивом. Колико год ми то хтели или не, обликујемо људе који нас прате и обрнуто. Што се тиче неког личног искуства, немам пресију да увек будем насмејана и ведра, јер ја то приватно нисам. То нема везе са шифром коју имам или терапијом, то је просто црта личности. Мислим да бих развила фацијалис кад бих се стално кезила у камеру.


Шта треба да се промени у свету медија и мрежа да би људима који се боре за ментално здравље било бар мало лакше?

Пре свега је проблематично што се траже узори на друштвеним мрежама. Ја током одрастања нисам имала идоле, нити их имам сада, а посебно их не бих тражила на екрану телефона. Као студент историје уметности професионална деформација ме тера да повлачим паралеле са прошлошћу. Заиста не видим ништа лоше у томе да себе приказујемо у најбољем светлу, сматрам да је то људска потреба од вајкада. Проблем настаје када слепо верујемо тим репрезентацијама, пажљиво и смислено одабраним фрагментима туђих живота. 

Са циљем да допринесемо томе да се патња од депресије и других менталних поремећаја, као и њихово лечење, истерају из мрака у ком их већина и даље чува, НОИЗЗ је, у пет земаља у којима постоји франшиза, покренуо међународну кампању #НОТЈУСТАМООД. У оквиру ње разговарамо са експертима и онима који пате од ових поремећаја, објављујемо интервјуе и исповести људи из Србије, Пољске, Немачке, Словачке и Мађарске, надајући се да ће ове приче помоћи, јер је спас само једног људског живота вреднији од свега другог.


Извор: Ноизз.рс


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.