Ведрана Рудан: Ријека 2020

Није ми лако писати овај текст. Рођена сам Приморка. С мајчиним сам млијеком усисала пословицу, ки се хвали ва дрек се завали.

Vedrana Rudan / 07. новембар 2019

 

Не осјећам потребу да је преведем јер ово пишем за грађане моје Ријеке који говоре чакавски, они остали га, сигурна сам, толико разумију.

Оно приморско у мени чучи и чучати ће. Понекад, то се догодило данас, ипак попиздим па ми падне на памет Крлежа који је рекао, тко се сам не хвали нитко га други неће. Не би ми данас Крлежа пао на памет да нисам из Америке примјерке своје књиге “Мотхерс анд Даугхтерс” у пријеводу Wилла Фиртха, издавач Далкеy Арцхиве Пресс.

То је моја трећа у Америци преведена књига. Прве двије су “Нигхт”, оригинал “Ухо, грло, нож” и “Лове ат Ласт Сигхт”, оригинал  “Љубав на посљедњи поглед”. Тренутно се преводи “Мушкарац у грлу”.

Данас сам сазнала, који чудан дан, да је ових дана у пољском граду Забрзе на тамошњем казалишном фестивалу представа упризорена према “Љубави на посљедњи поглед” добила брдо награда. Режисерка Иwона Кемпа за најбољу режију, за најбољу представу, награде су добиле чак три глумице из представе,  остале ми се награде не да набрајати. Гуглајте, ако ми не вјерујете.

Немам ја проблем само са Ријека 2020. Јасно ми је да та феноменална представа неће бити позвана на ријечке Мале сцене јер селектор Сцена није ни мој муж ни брат ни син ни нећак.

И сад ћу написати оно што не бих да сам само Приморка. Живим у Ријеци око педесет година. Пишем тридесет. Написала сам брдо књига, уређивала најпознатију емисију на Радио Ријеци “С приморске понештрице”, на даскама Зајца играла је представа “Дабогда те мајка родила”, “Курва” игра већ пету годину, да сам у животу учинила само то нетко из екипе Ријека Град културе 2020 чуо би за мене.

Па ипак, није. Пројект се, наводно, захуктава. До сад су позвани да приче пишу писци и писачице скупљени питај бога по којим критеријима. Збирка њихових урадака која је недавно тискана говори о њиховој величини. Додуше, не бих требала бити погођена јер у 2020 није укључена ни Славенка Дракулић која је, осим што је велика, много већа од мене, и рођена Ријечанка што ја нисам. Родила сам се дванаест километара даље, у Волоском. Да, за Славенку Дракулић се свакако мора рећи и да је пристојна, што ја нисам.

Јесам ли ташта, увријеђена, самонапухана “књижевница” којој смета што је град у коме живи само ставља на мјесто које заслужује? Нисам. Ја знам да вриједим и то сам тисућу пута потврдила. Проблем су људи који унутар пројекта Ријека Град културе 2020 одлучују  тко је књижевник, тко је књижевница, какве се представе требају играти иако не знају тко им главу носи.

Да сам фина дама прешла бих преко њихових пиздарија, “опростила” им незнање и бахатост и не бих их послала у курац. Ето, нисам таква. Дечки и цуре, ако не знате тко сам ја, идите у курац!

Текст је преузет са блога ауторке


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.