Ведрана Рудан за БУКУ: Бритвом режем везе које ме оптерећују и не жалим за изгубљеним „пријатељима“

Како старим све ми је лакше чистити живот. Бритвом режем везе које ме оптерећују, без обзира колико су дуго трајале и не жалим за изгубљеним „пријатељима“. Желим остатак живота провести окружена људима који ми не пију крв. Требала сам то прије учинити.

Maja Isović Dobrijević / 19. новембар 2019

Foto: Rino Gropuzzo

 

Ведрану Рудан не треба посебно представљати. Књижевница је без длаке на језику и стална је критичарка друштва у којем живи.

Објавила је тринаест књига, које су преведене на енглески, мађарски, словеначки, пољски, француски, талијански, руски и македонски језик. У Русији су јој преведене чак три књиге, у Америци неколико прича и три књиге. Позоришне представе према њеним књигама игране су у Ријеци, Загребу, Београду, Варшави, Лондону, Санта Моники, Будимпешти. Била је новинарка, колумнисткиња, радила је као уредница на Хрватском радију и водитељица ТВ емисије. Сваки пут је добила отказ.

Са Ведраном Рудан за портал БУКА разговарамо о њеном писању, темама којима се увијек враћа, равноправности жена, данашњим родитељима, животу у Хрватској и другим темама.

Сваком својом новом књигом отварате теме о којима сви људи размишљају, али често се боје директно се суочити. Колико је Вама писање лична терапија са животом и свим оним што он носи?

Не знам. Неко сам вријеме мислила да ме писање „лијечи“, да ћу се након написане књиге коначно „смирити“ и почети се бавити правим стварима. Шетањем, печењем колача, уређивањем куће, брисањем прашине, укратко, уживањем у „малим“ стварима. Писање књиге искључује све то. Узнемирује, живот чини напетим, имаш осјећај да губиш вријеме док не пишеш. Писање је у мом случају морање. Пишем против своје воље, пишем јер не могу живјети без писања. Не знам о чему други људи размишљају и какви су њихови страхови. Пишем о својим страховима.

Тема старења и смрти увијек је присутна кроз Ваше писање. Ово је универзална људска тема која нас опсиједа чим постанемо свјесни коначности живота. На који сте се Ви начин са њом суочили, чини ми се да на ове теме гледате очи у очи, директно и неустрашиво?

Да гледам „директно“ с тим се слажем. Ово „неустрашиво“ видјет ћемо на крају пута. У посљедње вријеме одлазе многи моји пријатељи и знанци. У њиховим очима видим страх и наду да можда крај ипак није крај. Велика хрватска умјетница Мани Готовац умрла је ових дана. Она је била неустрашива. Одбила је лијечење, знала је да умире, ипак је насмијавала све око себе. Знала је оно што мало људи зна. Смрт је природна појава. Ових ћу дана на лијевој руци дати да ми се тетовира „мементо мори“. Гледат ћу у то сваки дан да на крају не буде, нисам знала.

Како се носите са „крпељима“? Како да кроз живот идемо на лакши начин, да нам остане бар мало крви у организму?

Како старим, све ми је лакше чистити живот. Бритвом режем везе које ме оптерећују, без обзира колико су дуго трајале и не жалим за изгубљеним „пријатељима“. Желим остатак живота провести окружена људима који ми не пију крв. Требала сам то прије учинити.

И поред велике приче о еманципацији и равноправности, и даље је тешко бити жена данас, не само код нас, него и у свијету. Хоћемо ли икад дочекати ту равноправност или ће она увијек бити неухватљива за људски род?

Не вјерујем да ће жене икад постати „равноправне“. Ми смо ипак само животиње. Кад мачка омаци младе, сакрива их од „оца“, јер би их пождерао да би њу могао туцати. Нитко се не пита како промијенити мачоре, јер је свима некако јасно да су непромјењиви. Зашто неке жене мисле да се мужјаци могу промијенити, не знам. Ја знам да их не можемо мијењати, али их можемо присилити да с времена на вријеме, бар на тренутак, буду другачији. Не глобално. Свијет је у рукама неколицине мужјака, жене немају никакву шансу да им побјегну. Међутим, у рату једна на једнога шанса постоји. Оружје, хладно или топло, је најбољи начин. Други је начин освојити мушкарца који ће бити јачи од оног који те злоставља. Трећи начин не постоји. Мужјаци нама женама одређују животе. Било једном и остат ће тако. Жао ми је.

Посебно сте оштри према данашњој генерацији родитеља. У чему гријешимо у одгоју наше дјеце? Имамо ли времена да то исправимо, или је све отишло дођавола?

Данашњи родитељи оптерећени су савјетима које им нуди интернет. Не слушају што им срце говори. Дјецу не треба превише мазити, чувати, што би рекао један тренутно популарни руски психолог, „тражити што у њима чучи“. Он тврди, ја се с њим слажем, „у дјеци најчешће не 'чучи' ништа“. Наши су потомци просјечни попут нас, дакле немоћни да би се могли суочити с тешким животом који је пред њима. Родитељима је то неподношљиво па проналазе хиљаде начина како „помоћи“ дјеци да им буде „боље“ него родитељима. Нема рецепта. Не вјерујем у одгој. Или се родиш као борац или као роб. То никако не значи да ће „борци“ у животу боље проћи. Кад сам била млада мама нисам се много оптерећивала будућношћу своје дјеце и никад нисам мислила да су нешто „посебно“. Погодила сам. Надам се да не читају ваш портал.

 

 

Прије шест година када смо разговарале, на питање који је највећи проблем друштва у којем живимо, рекли сте да је то “безнађе које се Хрватском шири попут куге”. Да ли се у међувремену нешто промијенило или је болест само напредовала?

Безнађе се данас Хрватском шири попут неке још опасније болести од куге. Загуглајте да ја не морам и откријте како се та болест зове.

Све више људи одлазе са ових простора, млади, стари, цијеле породице се селе. Које је Ваше мишљење о овој појави, све више се говори да људи са ових простора нестају, да градови нестају?

Ови простори постају спаљена земља. То ми је некако логично. Пале су границе, људи виде да су их „вође“ изневјериле па бирају земље у којима ће безболније робовати. Не брине ме то. На ове ће просторе доћи неки други људи или неће доћи нитко. „Од свих ствари на том свијету, само стална мијена јест.“ Петар Прерадовић. Све је давно речено.

И поред свих проблема који су присутни политика и политичари се не мијењају, причају исте приче, а народ им очигледно вјерује јер их и даље бирају за вође. Како то тумачите? Јесмо ли ми уопште способни за боље?

„Народ бира“. Стално то слушамо. Да ли заиста бира „народ“? Важније питање од онога зашто народ бира увијек исте људе је, тко саставља листе? Они који бирају, ја не одлазим на биралишта, бирају између оних које им нетко понуди. Тко је тај нетко? Зашто нам увијек нуди исто срање? Зашто уопће бирамо између зла и горег? Немам високо мишљење ни о људима ни о „бирачима“ па ме ништа не чуди. Ако је заиста велики број злочинаца који владају свијетом „демократски“ изабран, зашто смо немирни? Тражили смо, добили смо. Тражит ћемо, добит ћемо. То што никад нећемо добити оно што тражимо, право на мир, слободу, рад, срећу, наше господаре не брине. На њима је да владају, на нама да пушимо оно што нам говоре. Живот је тако једноставан.

Ипак, Ви не губите наду да је могућа промјена, говорите, ако требате и галамите док Вас бар неко не чује. Гдје проналазите снагу да радите и даље без обзира на хаотичност времена у којем живимо?

Ја сам наду давно изгубила. Не говорим и не пишем зато јер имам „наду“, говорим и пишем зато јер ме то забавља. Волим људима рећи што мислим. Од многих се разликујем само по томе што не жмирим пред истином. Некима је лакше робовати у мраку. Ја волим бљештавило. Оно ме грије. Мрак је влага, нелагода, страх, немир. Гледам истини у очи и осјећам се слободно иако знам да сам ропкиња.

Често се људи са насталгијом сјећају бивше Југославије. Како Ви гледате на то вријеме, је ли живот тада заиста био бољи?

У бившој Југославији смо се осјећали сигурнима. Они који су имали посао знали су да никад неће добити отказ. Имали смо право на лијечника, школовање, кров над главом, пензију. Све се то некако подразумијевало. Додуше, није било „демокрације“, нисмо смјели ни писати ни говорити да је друг Тито говно ни викати:“Доље, Југославија!“ Данас се, још неко вријеме, смијемо дерати на цести, штрајкати, бирати „нове“ и „боље“, заправо, вртимо се у круг. За вријеме Југославије зазивали смо пропаст Југославије јер смо жељели „боље“, данас имамо то „боље“. Не жалим за Југославијом, све има свој рок трајања. Није настала зато што су народи на овим просторима некад били „мудри“, Југославија је била политички пројект. Кад су њезини творци одлучили да им тај пројект више не треба, уништили су је. Жао ми је што смо многи, ја сам међу њима, добар дио свог „југославенског“ живота провели у нади да ће бити боље. Да сам знала како ће бити уживала бих у оном социјалистичком „мраку“.

Можемо ли Вас у неком наредном периоду очекивати на промоцији у Бањалуци?

Била сам у Бањалуци. Јако лијеп град, људи су ме примили отворена срца. И ви и ја знамо да могу на промоцију доћи само на позив. Позовите ме и бит ћу с вама.

 

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.