Велика Кладуша, град у којем расте нетрпељивост према "гостима" (ВИДЕО)

У свијету гдје је много зла, лахко је бити добар. Желиш да будеш добар? Само буди. Учинио би добро? Само учини. Притом не гледај како се неко односи према теби, већ како се ти односиш према некоме.

BUKA portal / 22. мај 2019

Foto: Edis Kadrić

Ове ријечи, које сам недавно чула на једном предавању, потакле су ме на размишљање о политичко-економској ситуацији нашег градића, Велике Кладуше, која се већ више од годину дана суочава са изазовима мигрантске кризе. Миграције, саме по себи, не представљају негативан процес, те нема ништа лоше у томе што људи путују. Уосталом, нашем граду миграције су познате од раније, али на другачији начин. Локално становништво, а посебно млади, већ годинама одлазе у европске земље, остављајући све више великокладушких кућа празним и закључаним, до наредних празника или празника. 

Прилив миграната с азијског и афричког континента донио је Великој Кладуши и ново искуство. Поред емигрантског, сада имамо и имигрантско. Иако су мигранти само у пролазу, на истом путу за европске земље као и локално становништво, на тлу Велике Кладуше се задржавају нешто дуже него другдје током свог пута, понајвише зато што овдје бивају више пута враћани из Хрватске.

Више од годину дана наш градић је уточиште за људе који се налазе на путу наде у неки бољи живот. Заклон су пронашли прво у импровизираним шаторским насељима, па онда и у још увијек неусловним камповима под надзором међународних организација, а у одређеном броју и у домаћинствима локалаца, који су их помогли храном, смјештајем, одјећом, хигијенским потрепштинама. Једино је изостала било каква помоћ власти.

 

Друга зима је већ прошла, а ситуација се не мијења. Отворене руке кладушког народа полахко почињу да попуштају, док власт и даље не чини довољно да ублажи патњу људима на путу и олакша свакодневницу властитим грађанима. 

Тренутно се у Великој Кладуши налази више од хиљаду миграната, међу којима је највише младића из земаља Магреба. Све то је стара чињеница, али оно што би било погрешно прешутјети, јесте да је све више криминалних радњи, туча, крађа и тензија између миграната. Истовремено, расте и нетрпељивост локалног становништва према „гостима“. 

Осуђивати једну или другу страну у тој причи било би погрешно, једнако као и мислити да постоје само двије стране. Но, битно је приказати дијелић атмосфере, како бисмо добили бољу слику о тренутној ситуацији у Великој Кладуши.

Људи и даље иду на посао, дјеца у школу. Додуше, један старији Кладушанин којег срећемо у центру града нам каже како сада само ријетки иду у шетњу. Многи се осјећају несигурно на улицама свога града, жали се он. 

 

 

Нисам се обазирала много на приче о инцидентима „који се дешавају на сваком кораку“, али сам и сама у само пар сати свједочила ситуацијама које нису нимало угодне.

Док сам радила на новој избјегличкој причи, ходајући градом у подневним сатима, а младић у пролазу ми је једноставно извадио мобител из руксака. У некој чудној брзини, осјетила сам га, те му преотела свој телефон из руку. На питање зашто је то урадио уз критику да „то није океј“, шеткарајући је само прошао поред мене не одговоривши. 
Исти дан сам се нашла између „сукобљених“ страна у једној свађи, нагуравању, инциденту испред локалног ресторана у којем избјеглице свакодневно имају бесплатну храну. Одлучила сам да ипак не морам пронаћи саговорнике.

Помијешаних емоција и под малом дозом стреса, не толико због претходних ситуација, колико због тога што немам материјала за причу, безнадежно сједох на зидић испред пекаре смирујући дах. У истом моменту зачух смијех и добри стари арапски језик. С десне стране угледах младића с пунђом на глави, која ме насмијала.  Сљедећих пола сата, славила сам Рафиqов 30 рођендан. Славила сам људску радост и разумијевање. 

Шта ти је живот. Јутрос ми је један извадио мобител из торбе, а сад с другим сједим и славим тридесете. Није све црно-бијело. И зато не дозволите да вам украду вјеру у људе и људскост. Без тога је живот баш горак.

Рафиq је свјестан деликвентног понашања појединаца и покушава утјецати на неке од њих да се суздрже од таквих подухвата. „Свјестан сам да су изморени, нервозни, болесни и без финансија, али насилним приступом нећемо ништа постићи“ , каже слављеник.

Он ми је отворио пут за неке нове саговорнике, те сам након Рафиqа упознала Бандара и Хакима. Бандар, момак из тренутно најнесретније земље на свијету, Јемена, чак жели остати у Кладуши и пронаћи посао. Тренутно помаже у локалној сластичарници, свакодневно обавља молитву у градској джамији и шета улицама. Сматра да је Велика Кладуша град за миран и пристојан живот.

Занимало ме је и мишљење локалаца. Прилазила сам људима на улици и питала их да ли су лично имали проблема с мигрантима који бораве у њиховом граду и ко би требао ријешити тренутну ситуацију. Као и иначе, мишљења су подијељена.

 

Већина их истиче да су били свјесни избјегличких мука и спремни да помогну. Многи кажу да су и сами удомљавали, дијелили храну и били солидарни са новим становницима Велике Кладуше. Додају, ипак, да је крајње вријеме да се нешто промијени, јер су и они исцрпљени од неизвјесне ситуације. Истичу да локалне власти саме не могу ништа. Држава треба започети конкретне акције и не остављати ту дужност међународним организацијама и волонтерима из Шпаније.  

„Радите свој посао“, поручује  Јасмин, један од саговорника, који је уједно позвао суграђане на више разумијевања. „Криминал који учини бијелац локалац и тамнопути мигрант се не вреднују исто. Не смијемо негативне ствари које су и прије постојале у нашем граду пришивати појави миграната“, истакао је он. 

Чини ми се да је разумијевање важније и од доброте. Како написах, није тешко учинити добро дјело. Нахранити гладног, насмијешити се нерасположеном, подијелити кахву и разговор... Но, у свијету у којем те у истом дану умало опљачкају и усреће разговором и рођенданским чашћењем, велика је мудрост избјећи генерализирање. 

Можемо да због једног мрзимо све, али мржња неће ријешити проблеме који постоје. Само ће погоршати ствари. Разумијевање ситуације ће водити ка рјешењу, које се можда не налази иза угла и није тако једноставно, али постоји. Увијек постоји. Да би се нека ствар поправила потребно је схватити како функционише. Тако је и с људима. А ако ишта знамо о људима, то је да смо сви на овом свијету само – људи у пролазу.

Пише: Едина Човић

Видео: Едис Кадрић


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.