Вељо Вучековић, Јебенхаусен

Југовићи, који су га задиркивали због имена мјеста, смислили су да његову адресу још доките: говорили су како Вељо станује у Фрауенстрассе Нуммер секс

Sinan Gudžević / 17. новембар 2019

Једнога љета међу љетима провео сам мјесец и по у мјесту Еислингену на ријеци по имену Филс. Радио сам на црно, на градњи хотела Еицхенхоф. Становао сам код своје братучеде Шефћете и њенога мужа Джема. Они се презивају Љајић, а Шефћети је дјевојачко презиме Калчинић. Отац Шефћетин је Иљаз Калчинић, мој тетак, муж Нехин, а Неха је била сестра мога оца.

У Еислингену на ријеци Филс упознао сам Вељка Вучековића. Вељка су сви звали Вељо, ваљда што је Вељо краће, иако баш и није нешто краће. Био је родом од планине Голије, али не од моје Голије, већ од Голије изнад Никшића, рођен у селу Казанцима. Нашли смо се мало преко те Голије, па бисмо се звали и земљаци. Земљаче је другим југовићима била уобичајена ријеч за међусобно ословљавање, нама је била по Голијама. Питао ме је да ли ходам по Голији, кад сам му рекао да ходам, питао ме је с киме. Рекао сам му углавном сам. И онда ми је испричао како је он члан планинарског друштва Јаворак из Никшића. По образовању је био столар, али је у Њемачкој радио више послова који нису имали везе са столарством. Вељо је био кафански човјек, разговорљив, духовит, отворен. Вељо је једном замолио свога кафанског друга Владимира Шћекића кога су сви звали Мујо и који је живио у Еислингену на ријеци Филс, да му дозволи једну ствар: да му писма од родбине стижу на Мујову адресу, у Еислингену. То је још било у вријеме писама, кад се писало на папиру, папир се стављао у коверте, на коверте се лијепила марка, па се адресирало, па се убацивало у поштанску сандучад, па је поштар доносио и разносио. Телефонирање је тада било ријетко и скупо. Писма су се још некако држала, а с њима и на њима и југославенске поштанске марке.

Вељо Вучековић је Муја Шћекића молио да му писма стижу на Мујову адресу, зато што би га, говорио је, живи срам јео при самој помисли да му родбина сазна име мјеста гдје живи. Јер је Вељо становао у мјесту Јебенхаусен. А Јебенхаусен је данас предграђе Гöппингена, данас има поштански број 73035, и на печатима поште не стоји више Јебенхаусен већ Гöппинген. У вријеме кад је Вељо молио Муја, можда је на писмима морало стајати Јебенхаусен, па цртица па Гöппинген, или тако некако, не знам. Мујо је био човјек драг и добар, али на духовитост јако танкоћутан, па на овакву молбу није могао остати нијем, већ ју је неком испричао, а тај неко некоме другом, и тако се рашчуло. Мујо Шћекић је био из Метохије, негдје од Ђаковице, од једног Албанца из Еислингена, име му је било Маркај Прен, чуо сам да Мујо зна албански као да је Албанац. Можда је Мујо, какав је био погодан, отворен и безазлен, казао некоме и на албанском шта мучи Веља Вучековића.

Кад је и мени допрло до ушију шта је Вељо молио Муја, једва сам дочекао да сретнем Веља, да ми објасни какве то има рођаке да им не смије на очи изићи ако сазнају како се зове мјесто у којем живи. И срео сам га једног дана, у Еислингену, пролазио је поред великог извора са четири чесме сумпорне минералне воде. Ја сам стајао крај воде и точио своје канистере, он се однекуд ту створио. Је ли, Вељо, какве то имаш рођаке, те им не смијеш изићи на очи ако им кажеш да живиш у Јебенхаусену? Одговорио ми је муњевито: моји су рођаци ка твоји, а твоји су баш ка и моји. Ако ми не вјерујеш, а ти својима, ево не мораш баш оцу и мајци, мош и стрицу, напиши писмо и остави моју адресу, па ћеш видјети како ће те дочекати кад буду сазнали да си отишао у красни Јебенхаусен! Чим им на очи изиђеш, има да те питају, аман Синане, ђе нађе да од онолике Њемачке узмеш стан у онај како се оно зове, не умијемо да погодимо, помогни нам, свега ти! Ако ми не вјерујеш, ево, ја ћу ти дати и папир за писмо и оловку и коверат и марку, напиши, пошаљи, па ћеш видјети. А мени се мјесто свиђа, ја у њему живим по својој вољи, само ми његово име није по вољи, ама никоме од наших не иде у главу да се тако може звати. Чуо сам да има у Берлину улица Јеббенсстраßе, са два б и са два с уједно, ни тамо да сам не бих баш сретан био да ми стижу писма из Никшића, а да љети одем на одмор па да ме питају, е свега ти Вељо, је ли чему та улица твоја, те оно има два б у имену, а што јој не макну оно једно б, таман би јој било једно, обадва с нека оставе.

Вељо Вучековић је радио у мјестима ближе и даље од Јебенхаусена, али је цијелога свога радног вијека гастарбајтерског становао само у Јебенхаусену. И само у једној улици, у којој ће 1999. купити стан. Југовићи, који су га задиркивали због имена мјеста у којем станује, смислили су да његову адресу још доките: говорили су како Вељо станује у Фрауенстрассе Нуммер 6, а за оне који не знају, то значи у Женској улици, број секс. Било би ми мило да сазнам је ли Вељо из Југославије икада добио писмо на адресу на којој је живио. Од њемачких уреда свакако јест, али то је неважно, Нијемци и не знају шта је нама Јебенхаусен.

Вељо је најчешће ишао у кафану Београд у Еислингену. У кафани се дружио највише с реченим Мујом и са Томом Радовићем, својим земљаком с којим је заједно служио у ратној морнарици у Пули. Мало сам се кад нашао с њиме у друштву, али сам једном чуо занимљиво Вељово излагање за столом: Бајо мој, свачији живот је један јебенхаусен. Од свих јебенхаусена, најбољи је овај у којем ја живим. Овај мој Јебенхаусен је, да ти право речем, мени Лебенхаусен. Јесте, чоек се наради, али богоми и заради. У Јебенхаусену је лијепо живјети докле год ти је месо преко костију. А кад се месо од кости почне одвајати, бјежи из Јебенхаусена. Ја нећу да ми овдје кости остану. Овдје се кућим и још ћу се кућити, али моје кости неће добити земља у Јебенхаусену. Чим мандркнем, у сандук, па за Југу. Тамо у Никшићу или под Голијом, тамо су моји остављали кости, има и за ове моје да се нађе мало мјеста.

Вељко Вучековић се заиста скућио у Јебенхаусену. Купио је и стан тамо, а изградио је кућу и у Никшићу. Са супругом Јованком, коју је звао Јока, дјевојачко Бошковић, добио је близнакиње Јасмину и Јасну. Прва се удала за Никшићанина, а друга још није, ено је у Берлину. Дјецу су Јованка и Вељо добили коју годину након мога кратког боравка у Еислингену. Неколико пута сам послије тога ишао у Еислинген, тамо ми се и брат Хазбо преселио, али сам Веља видио само још једанпут, кратко, као у ТВ дневнику: култура-спорт-прогноза времена и довиђења до сутра. Како си, Вељо? А како сам, све што видиш добро видиш, а шта не видиш, знаш.

Недавно сам провео три дана у ономе крају, у Салацху, и сазнао да су с овога свијета посљедњих година отишли и Томо Радовић, и Владимир Шћекић-Мујо, и Вељо Вучековић. Вељо је задњи издих на овом нашем поземљарском батргању учинио прије двије године, 29. септембра 2107. Рак, с тек напуњених 69 година. Оставио је аманет да буде сахрањен у Никшићу. И сахрањен је у Никшићу, на градском гробљу. Испраћај је био у цркви у Гöппингену. Сазнао сам да је посљедњих година радио и у шпедицији и на изради грађевинских скела, а посљедњи посао му је био на далеководима.

Има још. За 60. рођендан својој жени Јованки Вељо је купио гробницу у Никшићу. На све је мислио добри Вељо: живјети у Јебенхаусену, а почивати у Никшићу. Или у Југи, како се надао и говорио, али Југа није потрајала, од ње су испали трајнији и све Голије и Никшић и Јебенхаусен

 

Преузето из Новоссти


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.