Виктор Иванчић: Хајдучко срце

Легендарно ‘хајдучко срце’ пркосно је прорадило када су његови носитељи, умјесто да се уљуљкују бенигним навијачким митовима, освијестили властиту реалност

Viktor Ivančić / 05. јул 2019

 

Када је након вишесатног састанка градоначелник Андро Крстуловић Опара кораком балерине дотрчкарао до новинара и усхићено обзнанио радосну вијест – да ће ногометна репрезентација Хрватске ипак заиграти на пољудскоме стадиону, и то против Мађарске, 10. листопада – толики му се камен стропоштао са срца да се некима од окупљених учинило како је политички челник Сплита громко прднуо.

Утисак је можда био посљедица предрасуде (‘Што друго од шупка очекивати?’), а можда је и самоме Опари, прожетом еуфоријом, било потпуно свеједно кроз који ће од тјелесних отвора изложити славодобитну поруку: Да, пријатељи, постигли смо нешто незамисливо! Ипак је могуће навијати и за Хајдук и за репрезентацију! Могуће је бити и Сплићанин и Хрват!

Прије него што су хадезеовци с хадезеовцима испреговарали хадезеовски расплет, прије него што је инсценирано (б)анално олакшање, погон за производњу и дистрибуцију моралне панике мјесецима је радио пуном паром. Зар је могуће да је хрватска репрезентација непожељна у другоме по величини граду у Хрватској? Зар је такво што подношљиво? Медијско и политичко пумпање колективне кривње за мањак домољубних чувстава ескалирало је по хоризонтали, па се круг инкриминираних без престанка ширио – од свих припадника Торциде на све навијаче Хајдука, од свих навијача Хајдука на све грађане Сплита…

Ако је потребно илустрирати карактеристичну идеолошку бусију из које су пристизале оптужбе, предлажем да се опредијелимо за иступ Игора Штимца, човјека код којег су универзалне тренерске компетенције и хрватски национални осјећаји у савршеној диспропорцији, те данас предводи ногометну селекцију Индије.

‘Увјерен сам како ће се ствари одвити у позитивном смјеру’, изјавио је Штимац у интервјуу Спортским новостима, а затим, дајући до знања да је смјер што га има у виду већ утабан војничким цокулама, пријетећи наставио: ‘…да ће и Четврта, водећа сплитска бригада, заједно са свим удругама и државним институцијама направити све да ниједан од непријатељских елемената не дође до свог изражаја. Оним који раде контра очито смета радост хрватског народа и хрватски барјак на Пољуду.’

Ту се већ са страница Спортских новости проширио замамни мирис барута. Штимац добро зна што чини када Четврту гардијску бригаду и ‘непријатељске елементе’ смјешта у исту реченицу, као што је и Колинда Грабар-Китаровић прије неку годину знала какав милитантни епилог заговара када припаднике Торциде назива ‘орјунашима’.

Селектор Индије и љубитељ Хрватске очито има на уму оружано завођење домољубног реда, теренску активност посве сличну оној којој је почетком деведесетих у Сплиту давао и особни допринос – када су, наиме, војне и паравојне трупе свакодневно минирале српске локале и празниле официрске станове, јамчећи да ће се на дужи рок ‘ствари одвити у позитивном смјеру’. Мете јуришнога насиља и тада су били они којима ‘очито смета радост хрватског народа’, односно хрватски барјак што се требао поносно вијорити у свакоме градском кварту, па и у свакој запосједнутој стамбеној јединици. Данашњим ‘орјунашима’, истини за вољу, недостаје српска компонента идентитета, но да спадају међу ‘непријатељске елементе’ изван је сваке сумње.

Опара, кротки ХДЗ-ов пајац, грози се сврставања у ту категорију, те је балетним кораком пожурио представити исход повијеснога састанка као wин-wин-wин ситуацију: задовољни могу бити и Хајдук са својим присташама, и господа мафијаши из Хрватског ногометног савеза, и шупак који се пред новинарима распрдио од среће. А задовољство ће по свему судећи осјетити и Штимац, јер није искључена могућност да се за високоризични јесенски ногометни спектакл од Четврте гардијске бригаде затражи да на Пољуд достави четири тенка и више стотина комада наоружаног људства, е како би и најмања сметња ‘радости хрватског народа’ била промптно угушена у крви.

Без обзира на привремену симулацију хаппy енда, случај ‘хоће ли или неће репрезентација наступити у Сплиту’ већ је предочио раскошан распад патриотске матрице. Торцида, групација која се у безброј наврата исказала најсировијим националистичким испадима, упела се радикалним активизмом саботирати најчвршћу националистичку догму: обавезу навијања за државну врсту.

Штовише, сматрајући је симболом корупције и алиби-играчком у рукама мафијашки увезаних манипуланата из ХНС-а, не либи се показати да јој жели све најгоре. У хрватским околностима то је довољно застрашујуће и довољно субверзивно да се огласе сирене за узбуну. Сада, уз пуну свијест да је у игри сама суштина генералне опсјене, на дјелу је грчевита политичка борба за то да домољубна принуда остане на снази.

Парадокс је у доброј мјери перверзан, но има неке више правде у чињеници да је хрватску националистичку рутину довела у питање управо шовинистичка авангарда, иста она чији су дебилнији припадници у стању мањак љубави према националном дресу компензирати млатећи Србе на Брачу. Неспособност задрта торцидашког ума да докучи како систематска дискриминација његова клуба (зато јер није из Загреба) слиједи сличну логику због које младић на супетарској риви добива батине (зато јер није Хрват), истински је трагична, но то не значи да је неправда због које се побунио мање истинита.

Легендарно ‘хајдучко срце’, углавном, пркосно је прорадило када су његови носитељи, умјесто да се уљуљкују бенигним навијачким митовима, освијестили властиту реалност: када су схватили да је то ‘хајдучко срце’ крвава грудва меса коју без милости гњечи хрватска чизма.

Није нужна претјерана злоба да би се поставило питање: Зар положај Хајдука у држави Динама није успоредив с положајем Срба у Хрватској? Зар на то не упућују они Штимчеви ‘непријатељски елементи’ које ће докрајчити Четврта гардијска? Зар сваки пут када се с пољудских трибина заори ‘Убиј Србина!’ то не звучи као збор суманутих самоубојица?

О да, читаоче, на репертоару је шовинистичка фарса.

И што онда с репрезентацијом? Односно: да ли је Лука Модрић национални херој или лажни свједок који штити Мамићев и Шукеров криминални клан? Односно: је ли љубав према домовини снажнија од гнушања према неправди?

Дугорочна је тактичка замисао идеолога хрватског државотворства да се та два осјећаја међусобно искључују – и то замисао програмске снаге – чиме су осигурани увјети да корупција, криминал, манипулација и цијела лепеза попратних опачина (укључујући патриотимање) наступају у улаштеном оклопу домољубља. Ако ништа друго, респекта је вриједна ријешеност водства сплитскога ногометног клуба и његових поборника да раскину наметнути завјет и искажу заслужени презир према заштитној амбалажи.

У садашње стање, међутим, уложен је издашан капитал оне кантовске самоскривљене незрелости. Хајдук је, напосљетку, тек ногометна илустрација методичнога понижавања и деструирања Сплита које, уз неувијени пријестолнички патронат и љубазно упућивање у економску, културну и спортску пропаст, траје већ скоро тридесет година. Треба се са Штимцем вратити у деведесете и сјетити се како су по краткоме поступку, уз митске ‘биле’, обезвријеђене дневне новине, кошаркашки клуб и сплитски театар, или како је Далмација због страха од аутономних примисли силом проглашавана Јужном Хрватском, или како је Фрањо Туђман делегирао предатора Мирослава Кутлу да практички комплетну градску привреду претвори у пустош, па до тога да је и аутоцеста између Сплита и Загреба изграђена трасом која погодује Задру…

Имајући у виду рецентну хисторију и судбину, Сплит није премало, већ превише домољубан град. Тако се и споменик Фрањи Туђману на сплитској риви, подигнут годинама прије онога у Загребу, даде разумјети као неки облик меморијалне демонстрације стоцкхолмског синдрома: брончани доказ да жртва – а у овом случају су то грађани Сплита – успоставља снажну емоционалну везу са својим силоватељом.

Андру Крстуловића Опару, кротког ХДЗ-овог пајаца, за то боли дупе, али не толико да 10. листопада не би могао сједити у почасној ложи.


Портал новости

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.