Виктор Иванчић: Колико хероја

Инфлација ријечи ‘херој’ у јавноме оптјецају боље од ичега другог илустрира неславни салдо националне егзистенције, таворења обиљеженог очајем, безнађем, кукавичлуком и политичким волунтаризмом.

Viktor Ivančić / 05. август 2019

foto: Aleksandar Trifunović / BUKA

Постоји ли на свијету нација која има више хероја од Хрвата? У недостатку егзактних истраживања, лаички увид непогрешиво упућује на шампионске досеге. Инфлација ријечи ‘херој’ и ‘хероји’ у политичком и медијском пољу толика је да се стјече утисак како би кроз догледно вријеме у Хрватској број националних хероја могао бити изједначен с бројем становника.

Дословно нема дана да се у овој земљи не прослави какав херојски подвиг појединца или скупине, остварен на спортском, ратном или комуналном терену. Насловне странице новина сада већ регуларно наликују папирним спомен-плочама преко којих се дежурним јунацима одаје почаст и фингира национална захвалност.

Ударнички ритам, као што је и ред, задаје предсједница државе: прошлога тједна, примјерице, херојима је прогласила ватрогасце што су гасили пожар у околици Шибеника, мало прије тога херојски је статус додијелила пограничним полицајцима који лове избјеглице и силом их транспортирају у Босну и Херцеговину (јер је за госпођу Грабар-Китаровић то више-мање иста активност: заштита националног територија од елементарних непогода), затим је у бизарноме обраћању нацији подсјетила на годишњицу хероизма ногометних репрезентативаца, а у међувремену, придружујући се комплетноме политичком и медијском погону, у табор националних хероја уврстила је, дакако, Јосипа Бришког, војника који је положио живот за Хрватску у хиљадама километара удаљеном Афганистану.

Далеко од тога да је корисница луксузног апартмана на Пантовчаку једина; она је тек прва међу свом силом оних који креирају предоджбу о епској тежини хрватске стварности и дају свој обол легендаризацији свакодневног живота. Суочен с таквом хиперпродукцијом, путник намјерник који залута у ове крајеве могао би помислити да је цијела Хрватска један овећи спомен-парк живих и мртвих великана, са становништвом упосленим на одржавању и допуни меморијалног блага.

Додамо ли фришкој производњи стални приљев хероја из прошлога рата – доток који је утолико већи што смо временски удаљенији од обуставе ватре на бојиштима – добивамо фасцинантан призор симболичкога загушења.

У Хрватској, како се то вели, хероја има као блата, с тим да за неке од њих успоредба важи и у моралном погледу, јер у својим биографијама биљеже осуде за криминална дјела највишег интензитета. Не постоји, наиме, такав правосудни акт који би, у случају фигура као што су Норац, Кордић или Главаш, доводио у питање учинак друштвене беатификације.

Истини за вољу, толико мноштво личности с надљудским особинама на свој начин подупире тезу злобника да Хрватска и није мјесто за људе. Но очит је труд владајућег апарата – како у политичком, тако и у медијском сектору – да нацију инфантилизира до крајњих граница и представи јој ‘хисторију која тече’, дакле муклу хрватску реалност, у жанру свакодневног десетерца, у једноставној, сликовитој и бинарно-романтичној верзији, лишеној сувишних нијансирања, попут стрипа на чијим страницама дефилирају суперјунаци и архизликовци.

Херој је у тој идеолошкој понуди, као што знамо, нетко чија изнимност има национални значај и тко својом безгрешном судбином задужује народ којему припада. Нарочито ако погине. А постројавањем у већу формацију, повећава се и ефективност: из режимске перспективе, национални хероји су симболичка гарда која навлачи тешке и непрозирне завјесе на прозор с којег се пружа поглед у дебакл.

Смрт војника Јосипа Бришког и убрзано опскрбљивање покојника херојским атрибутима (Јутарњи лист је вијест о погибији, да код читалаца не би дошло до забуне, попратио паролом ‘Херој’ на насловној страници; владајућа гарнитура, на челу с премијером, предсједницом и министром обране, у својим је тронутим говорима скицирала лик националнога гиганта) додатно изоштрава такве претензије.

Ако ништа друго, упућује нас на чињеницу како је штанцање хероја, између осталога, и начин да се осујети било какав јавни говор о поријеклу хрватских катастрофа. Добри патриотски обичаји налажу да се, када је о херојима ријеч, избјегава све што би могло указивати на узалудност њихове жртве, јер за националне идеологе ништа није страшније од могућности да се смрти – нарочито војничкој смрти – одузме употребна вриједност.

Одатле улагање силнога напора да се људској трагедији припише митска димензија и да јој се дода виши национални смисао. Што, међутим, ако тог вишег смисла нема? Другим ријечима, што ако је присутност хрватских војних трупа у Афганистану бесмислена?

Промотри ли се ствар управо из националне перспективе, али нешто искреније од оне којом се гради текућа епика, та је бесмисленост једино што карактеризира трагичну погибију војника Јосипа Бришког. Она је, прецизније, лишена смисла колико и бајковита нарација о хрватскоме државном суверенитету.

Уистину нема ничега саморазумљивог у тврдњи да се хрватски интереси бране у тисућама километара далеком Афганистану. Као што нема ничега саморазумљивог у чињеници да Хрватска уопће припада НАТО-пакту, међународноме мастодонту с профашистичким устројством и задаћом да оружаном моћи заступа интересе великих сила, тим више што се то припадништво представља консензуалном ‘вољом хрватскога народа’, иако је вољеноме народу ускраћена могућност да своју ‘вољу’ искаже на референдуму. Као што, напосљетку, нема ничега саморазумљивог у навади да се, с државне разине, патриотском узвишеношћу правда најкукавније колонијално слуганство: када прилажеш топовско месо да гине за туђе циљеве и под туђом командом.

Но то је стари утемељујући парадокс владајућега хрватског национализма: његова је интенција изнад свега протунационална.

У својој књизи ‘Нова хрватска парадигма’, објављеној прије три године, идеолог десног крила ХДЗ-а Давор Иво Стиер оптужио је Зорана Милановићада неодговорно и мучки подрива националне интересе када заговара референдумско изјашњавање о чланству Хрватске у НАТО-савезу. Тада је тај принцип и формално изложен: да се интерес националне заједнице формулира тако што заједница о њему не смије изнијети свој суд. ‘Воља народа’, и то она ‘консензуална’, артикулира се на начин да му она бива наметнута.

Некако у исто вријеме хрватска се предсједница – некадашња службеница НАТО-а – судјелујући на Међународноме сигурносном форуму у канадскоме Халифаxу, гдје је опањкавала владу властите земље јер не издваја довољно новца из буджета за милитарне сврхе, прославила знаменитом изјавом: ‘Данашњи свијет треба више, а не мање НАТО-а!’ Ходницима којима бауља висока војна и цивилна администрација тада се пронио глас да цијела међународна заједница није у стању прибавити толико стражњица колико су их службени хрватски представници спремни изљубити.

То је амбијент у којему оглодана суверенистичка парола о ‘хрватској пушци на хрватском рамену’ резултира смрћу у Афганистану, у којему је добровољно одбацивање суверенитета опслужено жестоком националистичком реториком, у којему се воља народа заступа протународним дјеловањем, у којему се огавним подложништвом потврђује национално достојанство, у којему се здрав разум жртвује на олтару колективног ума и у којему се, као симболички додатак, у име хрватске државотворне лажи производи све већа залиха приручних хероја, доказа о епској нарави данашњице, те распоређује тако да, у крупноме плану, својим живим и мртвим тијелима дочаравају контуру смоквина листа.

Инфлација ријечи ‘херој’ у јавноме оптјецају боље од ичега другог илустрира неславни салдо националне егзистенције, таворења обиљеженог очајем, безнађем, кукавичлуком и политичким волунтаризмом. У Хрватској хероји ничу као гљиве послије потопа, потврђујући да је тло обогаћено тоталитарним гнојивом.

Смрт је у сваком случају добродошла. Онај тко погине за домовину, у било којем дијелу свијета, постаје њен идеални становник.

Преузето са Новости 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.