Виктор Иванчић: Постјугославенска Југославија

„Ипак је то специфичан феномен“, рекла је грађанка мужу. „Откако је почела предизборна кампања, кандидати за функцију предсједника Хрватске без престанка говоре о другој држави.“

Viktor Ivančić / 08. новембар 2019

Ada Međica, foto: Uglješa Milanov

Ипак је то специфичан феномен“, рекла је грађанка мужу. „Откако је почела предизборна кампања, кандидати за функцију предсједника Хрватске без престанка говоре о другој држави.“

„О којој другој држави?“ упитао је супруг.

„О Југославији, наравно“, рекла је грађанка. „Толико су предсједничким кандидатима пуна уста Југославије да постаје развидно како сматрају да држава којом су наумили руководити није вриједна спомена. Као да је Хрватска шугава. Уопће се на њу не обазиру. Зар та игноранција није проблематична и из визуре из које наводно наступају, оне домољубне?“

„Морам признати да их у томе разумијем… Југославија је у сваком случају много боља тема за разговор, а ако ћемо поштено, много је боља и у многочему другом.“

„Само што је они углавном пљују. А притом је занимљиво да се ради о држави која не постоји већ скоро тридесет година.“

„То ти је синдром постјугославенске Југославије, земље која живи кроз интензивна сјећања оних који је презиру и мрзе. С тим да су и тај презир и та мржња ретроактивне природе, па се заправо не може говорити о сјећањима, већ о некој врсти псеудомеморије, конструкцији кроз коју се артикулирају актуални афинитети. Не знам је ли то ближе некрофилији или некрофобији, но искуство показује да Југославија никада неће бити толико покојна да постане мртви политички капитал.“

„Госпођа Китаровић је у томе сирово директна“, рекла је грађанка. „Њена псеудосјећања, о којима нас информира на дневној бази, пуна су мракова иза Жељезне завјесе, голих отока, вербалних деликата, политичких кажњеника, несташице јогурта, несретнога дјетињства… Јучер је чак изјавила како је на школовање у Америку, камо је отишла унаточ непробојној Жељезној завјеси, није послао Тито, већ њезин отац ‘који је за то крваво радио’.“

„Дакако кад јој је отац био месар, тако да је – хтио, не хтио – морао радити у крвавоме амбијенту, таква је природа посла. Који месар не ради крваво?“

„А посебно ми се свидјело када је у истоме разговору новинарку упитала како то да се Југославија, ако је била тако добра држава, распала у крви. То је као да жртву атентата држиш кривом због тога што су је напуцали. Бесрамно! Увијек иста приглупа прича о Југославији као некој врсти темпиране бомбе у државном формату која је постојала само због тога да једном експлодира, а питоми националисти су притом сједили скрштених руку и чекали.“

„Она свакако јест“, напоменуо је супруг. „Она је итекако добро пазила да у вријеме Југославије не говори ништа слично ономе што о Југославији говори данас.“

„Наравно“, сложила се грађанка. „У њену демонизацију службене прошлости уграђено је педантно прикривање оне приватне.“

„Опћенито узевши, форма у којој се данас спомиње Југославија, посебно у иступима предсједничких кандидата, највише наликује суђењу у одсуству“, рекао је муж. „У самом том жанру има нечега дубоко неморалног, и то не од стране онога који одсуствује, него онога који води процес.“

„Морам рећи да ми је, када се о томе ради, Милановић на свој начин још јаднији од Китаровићке.“

„Зашто Милановић?“

„Зато што човјек има потребу неколико пута дневно нагласити како се њему ‘фућка за Југославију’ и како је он ‘према Југославији био индиферентан’, и то да би исмијао и довео у питање Китаровићкина лупетања о југославенском паклу. То је, што се мене тиче, презира вриједан маневар: да би био у стању устврдити како његова политичка супарница бестидно кривотвори југославенску прошлост, он мора као оправдање навести да му се иначе ‘фућка за Југославију’. Ако ти се фућка, онда фућкај, човјече, а немој стално понављати да ти се фућка!“

„Слажем се“, сложио се супруг. „А жаљења је вриједно и када данас јавно и театрално обзнањујеш да си ‘био индиферентан’ према Југославији, а о томе си шутио као риба у вријеме док си наводно био индиферентан, то јест док је предмет твоје индиферентности још био жив и валидан. Лако је фућкати кад је то допуштено.“

„Нигдје толико храбрости као у погледу унатраг“, рекла је грађанка.

„И кад се у ретровизору види добро утврђени гроб“, подвукао је муж.

„Милановић је чак, реагирајући на изјаву госпође Китаровић како је ради домољубних разлога увијек навијала за Хајдук и Динамо, будући да је Ријека била ‘резервни клуб за Партизан и Црвену звезду’, констатирао да је Хајдук био омиљени Титов клуб, што је њему, Милановићу, било изразито одбојно, али и хисторијски неоспорно. То га је, вели, могло понукати да не навија за Хајдук, као и петокрака у његову грбу, која је ‘изгледала ружно’, али је била тамо гдје је била, неће он сад лагати да није. То би имало значити да Милановић, за разлику од своје противнице, није плиткоумни ревизионист, већ само објективно износи вриједносне судове о којима је некоћ јуначки шутио.“

„Дирљиво је, осим свега, проматрати с којом лакоћом један номинални љевичар озлоглашава петокраку. А поучно је и то што мјери величину петокраке у Хајдукову грбу, а не, рецимо, у татиној партијској књижици.“

„Све у свему, кандидати за предсједника Хрватске не престају се бавити Југославијом“, рекла је грађанка. „Хрватска им је задње рупа на свирали.“

„Точно“, сугласио се муж. „Стјече се утисак да сваки од њих има разрађен програм по секторима – област економије, област културе, област спорта и сабласт Југославије.“

„И кад сад сагледаш читав политички спектар, однос према Југославији креће се од хистеричне мржње на десници до наглашеног презира на такозваној љевици. А заједничко им је то што су главни актери у доба док је Југославија постојала били мањи од макова зрна и нису од себе давали гласа. Данашња десничарка била је довољно кротка да је пошаљу на школовање у Америку, док је данашњи љевичар егзистирао као добар и послушан дечко који ничим не доводи у питање владајући поредак, а нарочито не пропитује ногометне склоности друга Тита или естетске вриједности петокраке.“

„Бавећи се данас некадашњом Југославијом, укратко, они се баве ревизијом властитих биографија.“

„Адаптирају се актуалном амбијенту“, рекла је грађанка. „Прилагођавају своје меморијске картице тренутним политичким потребама.“

„Дакако, јер огромна је разлика између постјугославенске Југославије и, да тако кажем, југославенске Југославије“, казао је супруг. „Постјугославенска Југославија је нека врста универзалне заходске шкољке за вјечне конформисте. Можеш у њу кењати до миле воље, испуштати све оно што ти је пробавни тракт задржавао у ризичним раздобљима, а када с времена на вријеме направиш паузу и пустиш воду, имат ћеш осјећај да се испире и сав онај давни кукавичлук који ниси у стању освијестити с минимумом саморефлексије.“

„У сваком случају, срање ће се наставити без краја и конца“, суморно је констатирала грађанка. „Ваљда ће се барем промијенити санитарна опрема.“

„Како то мислиш?“ питао је муж.

„Кроз догледно вријеме у употреби би могла бити и постхрватска Хрватска“, рекла је грађанка.

 

Пешчаник.нет, 04.11.2019.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.