Виктор Иванчић: Случај Шешељ или усташизација четништва

Војислав Шешељ изнова је бљеснуо као звијезда хрватске политичке сцене.

Viktor Ivančić / 20. април 2019

Будући да се ствар периодично понавља, бит ће да је ријеч о тренду, или дугорочној стратегији, о нечему попут сврсисходног усташизирања четништва, а темпо удара најмарљивији хрватски неонацист Велимир Бујанец. Блиска сурадња усташа и четника нипошто није нова појава, у претпрошломе рату она је била такорећи органска, но оно што карактеризира сувремену верзију тог феномена јест упадљиви недостатак симболичке тежине и профилирана идентитета њихова заједничког непријатеља. На актуалноме политичком и идеолошком ратишту тако имамо реалне четнике, реалне усташе и измишљене партизане.

У посљедњој рунди обрачуна овдашњега шовинистичког шљама с предсједницом Колиндом Грабар-Китаровић – која је тај табор прије неки мјесец театрално напустила и приклонила се „умјереноме“ водству ХДЗ-а, желећи осигурати страначку подршку за сљедећи мандат, а овај на то узвратио осветничким раскопавањем цријева – Бујанец је сервирао сочну дискредитацију: уочи прошлих предсједничких избора управо је будућа државница са својим изборним штабом одлучила да агилни усташко у телевизијској емисији угости Војислава Шешеља од којег се очекивало да похвали тадашњега предсједника Иву Јосиповића и тако му нанесе политичку штету. Бујанец то у Новом листу прецизира овако:

„На једном од српских портала прочитао сам изјаву Војислава Шешеља у којој је он похвалио Иву Јосиповића и дошао сам на идеју да се он телефонски укључи у моју емисију. Сматрао сам да би то било вриједно, корисно и професионално да се у Хрватској дозна да Шешељ, због неког разлога, хвали Јосиповића. Људе из изборног стожера Колинде Грабар-Китаровић извијестио сам о тој идеји. Не знам у којој је мјери она судјеловала у раду свог стожера, али знам да су појединци из њега с којима сам комуницирао имали различита мишљења о позиву Шешељу.“

Усташко наглашава да двојбе нису биле моралне природе, већ су се тицале процјена политичке користи. „На крају је у њеном изборном стожеру превладао став да би, ако сам у стању извести подвиг да у емисији разговарам са Шешељем на начин да он похвали Јосиповића, то помогло Колинди Грабар-Китаровић и да зато то покушам. И ја сам то направио.“

Тако је пун пладањ крвавих изнутрица из предсједничке резиденције стигао пред хрватску јавност. И умјесто да сталожено ужива у изложеном обиљу, када већ нема снаге упитати се који су дубљи разлози што је проусташка политика у изборној утрци уживала јаку подршку четничких снага, онај дио јавности који себе декларира „грађанским“, „центристичким“ или питомо „патриотским“ одао се несуздржаном згражању. Навукао је маску шока и невјерице. Шешељ?! Страшно!

Глупљи међу аналитичарима устврдили су како је Колинди Грабар-Китаровић, будући да је на изборима тијесно побиједила, „пресудне гласове донио Шешељ“ (што је омиљена легенда и самога самопроглашеног војводе, који се у више наврата хвалио да је „довео Колиндицу на власт“). Моралну панику „нормалне Хрватске“, констерниране топлом водом националистичког савезништва, најјезгровитије је пак изразио коментатор Новог листа, исти који је два дана раније објавио Бујанчево „запањујуће откриће“: „Да је Хрватска нормална земља, Колинда Грабар-Китаровић би одустала од кандидатуре за нови мандат!“ К томе би се, овако језиво „осрамоћена“, морала под хитно „испричати Хрватима“.

Заиста? А какви би били габарити те „нормалности“? Ако је, наиме, будућа предсједница подузела неопростиву скаредност ангажирајући српскога ратног злочинца да похвалама дискредитира њеног протукандидата, па би се због тога требала уклонити из политичког живота, што да чинимо с похвалама које су Колинди Грабар-Китаровић удјељивали хрватски ратни злочинци, а и она њима? Зашто се и у тим приликама није рецитирао рефрен „да је Хрватска нормална земља…“? У којој је мишјој рупи таворила та „нормалност“ док је, на примјер, Томислав Мерчеп сједио у почасној ложи на предсједничиној свечаној инаугурацији? И због чега су, уосталом, лажне похвале четника Шешеља имале бити погубније од стварних изљева љубави којима је усташа Бујанец обасипао своју тадашњу мезимицу?

Гласници хрватске грађанске нормалности и златне политичке средине, међутим, проживљавају исту интелектуалну драму какву је Бујанец евидентирао код припадника предсједничина изборног штаба: двојбе нису моралне природе, већ се тичу националног интегритета. Злочинци и фашисти, дакле, не представљају проблем, уз увјет да нису обиљежени српском етикетом. Мерчеп у почасној ложи (или Бујанец у почасној стражи) не изазива ни приближно исти зазор као Шешељ у изборној кампањи, мада су обојица били подједнако предани клању, јер је онај који сједи Хрват, а онај који сере Србин, те је јасно да својим похвалама први легитимира, а други дерогира политичко хрватство. „Нормална Хрватска“ за којом су драматично завапили узнемирени центристи, другим ријечима, била би до детаља иста националистичка јазбина каква је и данас.

Ипак, најтужнија рола у овој причи припада политичкој жртви и моралном побједнику скандала, Иви Јосиповићу. „Срам вас било, предсједнице!“ тријумфално је поручио преко истог оног новинара Новог листа, згађен открићем да је изборни апарат Колинде Грабар-Китаровић „сурађивао с Бујанцем у довлачењу четника и злочинца у њену предсједничку кампању“. А затим је отишао корак даље и цмиздравим тоном очитао лекцију „новинарима и медијима које сврставамо у маинстреам, или чак лијеве“, питајући их дословно: „Гдје сте били 2014. године?“ Гдје сте били, непринципијелна пискарала, када је требало открити истину о завјери против „лијевог предсједничког кандидата“ и раскринкати прљаву операцију која је доводила у питање његово искрено домољубље?

Да би се разумјела тежина тога јецаја, ваља активирати памћење. Два мјесеца прије него се у студеноме 2014. у Бујанчевој емисији указао Шешељ и својом га похвалом озлогласио као лошег Хрвата, Јосиповић је смијенио свога савјетника Дејана Јовића ради чланка у којем је овај констатирао да референдум о независности Хрватске није одржан у увјетима који се могу сматрати либералним и демократским, а у образложењу шуп-карте тадашњи је предсједник рекао како је изношење таквих ставова „штетно“, како за Хрватску, тако и за фикцију што се води под шифром „национални интерес“. Отписао га је, укратко, због издаје политичког хрватства.

У корпусу „нормалне Хрватске“ – али (пажња!) не оне коју промовирају овлашно уљуђени патриоти из медијског маинстреама – само је због те гесте бесрамног удварања политичкој руљи изгубио више гласова него што је имао власи у фризури, и било је одмах прилично јасно да је утабао стазу ка властитом дебаклу, да ће страдати од критерија што га је, желећи утажити пуку глад за влашћу, енергично прихватио и подржао. Један маргинални кроничар, описујући како се предизборна кампања претвара у серију бизарних егзорцистичких сеанси, с мистичним култом државности у средишту, гдје политички противници доказују тко у већој мјери придоноси раскуживању националног станишта од неподношљива „протухрватског“ задаха, одмах је по Јовићевој смјени забиљежио:

„Текући шеф државе у томе је особито дегутантан, и то на потенцијално трагичан начин, јер као опортунист који показује приврженост имагинарној ‘вољи народа’ – а преко тога и апстракцији обоготворене државе – без имало зазора, тек да би опрао руке, преузима концепт фундаменталистичког хрватства и раби тврду националистичку матрицу која ће му, буде ли среће, и самоме доћи главе.“

И ето, било је среће. Није четнички нитков довео Колинду Грабар-Китаровић на власт, већ је то учинио Иво Јосиповић, витлајући истим тврдим принципом због којег је његова протукандидаткиња ангажирала Војислава Шешеља да га „хвали“.

„Лијеви предсједнички кандидат“, репрезентант лијевог хрватског бунцања и лијевог хрватског кукавичлука, које увијек и изнова заводнички намигује својим крвницима, није то освијестио до данас, а разлог не лежи само у понору унутрашње празнине, него прије свега у латентном неповјерењу према оним грађанима што их је наумио политички заступати, односно према „нормалној Хрватској“. Схвати то већ једном, Лигњо: вишак, а не мањак хрватства коштао те функције!

Пешчаник.нет, 20.04.2019.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.