Виктор Иванчић: Зипка у којој домовина спи

Хапшење, држање у затворској ћелији и осуда новинара портала Идеx.хр Гордана Духачека поуздан су знак да је хрватски режим прешао на мјере методичне репресије ради заштите „наших вриједности“.

Viktor Ivančić / 21. септембар 2019

 

Хапшење, држање у затворској ћелији и осуда новинара портала Идеx.хр Гордана Духачека – због тога што је на Тwиттеру, уз биљешку о бруталној полицијској интервенцији у задарскоме фаст-фоод ресторану, објавио панкерски акроним АЦАБ (скраћеницу од „Алл цопс аре бастардс“), а другом приликом срочио вулгаристичку обраду домољубне буднице Вила Велебита (с насловом „Говна Велебита“) – поуздан су знак да је хрватски режим прешао на мјере методичне репресије ради заштите „наших вриједности“.

У „наше вриједности“, као што се показује у случају Духачека, спадају полиција и домољубље, односно – као што ћемо показати у овоме тексту – једно те исто. Најмаркантније је обиљежје хрватскога домољубља, наиме, то што над њим бдије хрватска полиција. Распламсала и свеприсутна љубав према домовини исход је државног терора.

Гордану Духачеку је због АЦАБ-а већ досуђена максимална прекршајна казна од 730 куна (новчана компензација за 30 дана затвора), док се пресуда за „Говна Велебита“ (сонг који се, иначе, бави загађивањем околиша, што ће рећи да „говна“ нису метафора за националистичку власт, већ напросто говна) очекује на дан када настаје овај текст. У првоме случају новинар је осуђен због „омаловажавања државних органа“, а у другоме окривљен ради „вријеђања моралних осјећаја грађана“. Уствари, чланак 14. Закона о прекршајима РХ поучно је цитирати: „Тко на јавном мјесту вријеђа или омаловажава моралне осјећаје грађана бит ће кажњен с казном од 50 до 200 њемачких марака или казном затвора до 30 дана.“

На који начин једна приглупа домољубна пјесмица, односно њена сатирична обрада, тангира „моралне осјећаје грађана“, и што су то уопће „морални осјећаји грађана“, и зашто је нормално да домољубна чувства буду изједначена с моралом, из чега произлази да је сватко тко се не ћути патриотом по законској основи неморалан, просјечноме грађанину не може бити јасно, но постоји, рекли смо, онај тко о томе води строгог рачуна: редарство за утјеривање родољубног ћудоређа, то јест хрватска полиција, која је против новинара и поднијела пријаве. Чак и у случају да пресуде изостану, зацртана мисија је успјешно обављена – посијати страх и скршити задње илузије оних који још увијек наивно вјерују како у Хрватској постоји уставом зајамчена слобода говора.

Стога је пресуди претходио игроказ занимљиве драматургије. Индеxов колумнист ухапшен је у понедјељак на загребачком аеродрому, одакле је требао отпутовати на новинарски семинар у Нјемачку, иако је дан раније (у недјељу) отишао у полицијску управу како би дао исказ и најавио сутрашње путовање, гдје су му рекли да слободно отпутује и да ће бити испитан кад се врати. Догађање након поспремања у затвор Духачек описује овако: „Судац ми је прије рочишта дошао пред ћелију у којој су ме чувала тројица полицајаца и питао: ‘Што ћемо сада с тобом?’ Питао сам гдје је моја одвјетница, а он ми је рекао да признам или ме чека 30 дана Реметинца.“

Исти судац – зове се Крешимир Ожанић – осудио је прије становитог времена активиста Зорана Ерцега, јер је у близини споменика Фрањи Туђману узвикнуо за изливеног у бронци да је злочинац. Након интензивне полицијске потраге, ухапшен је у Загребу и Филип Драча, јер је на постаменту истога споменика нацртао срп и чекић, те је против њега подигнута оптужница за „казнено дјело против имовине“ у којој се тражи санкција од десет мјесеци затвора. Недавно је полиција привела чак и човјека који је премијера Андреја Пленковића ословио као „ћаћу“, будући да израз „ћаћа“, захваљујући сплитским зајебантима, призива неугодне асоцијације на корумпираног Иву Санадера.

Редарство, дакле, ради пуном паром, а зна се и због чега. Без обзира на различите правне квалификације њихових прекршајних и казнених радњи, недјела Духачека, Драче, Ерцега и сличних стају у један исти кримен: подривање духа времена.

Као што сви знамо, хрватска полиција не хапси оне што се на сва звона курче са „За дом спремни“ или „Убиј Србина!“, иако су улице, стадиони, зидови, бине и друштвене мреже затрпане таквим и сличним љупким порукама, нема тога савјесног припадника снага закона који ће Тхомпсона скинути с позорнице када отпусти усташки поклич из плућа и замандалити га у ћелију, па да затим до решетки дошета мрки прекршајни судац, приупита пјевача „Што ћемо сада с тобом?“ и напосљетку му разреже максималну казну због „вријеђања моралних осјећаја грађана“…

Не, забога, јер усташоиди и србомрсци не доводе у питање дух времена у данашњој Хрватској; напротив, они га хране и снаже, а тиме у исто вријеме челиче „моралне осјећаје грађана“, док Гордан Духачек, трпајући говна у легендарну националну будницу, иначе досадну као прољев, као и Ерцег, као и Драча, управо томе духу времена показује зубе и отказује лојалност.

Вила Велебита парадигматична је због тога што у националној митологији слови као симбол затртог хрватства, мелодијска шифра којом су се препознавали и бодрили националисти у доба дисиденције. У хрватској верзији Wикипедије поносно се наглашава како је пјесма због свог домољубног садржаја у социјалистичкој Југославији била забрањена, како се „пјевала само у потаји“, а они који су то јавно чинили „добивали су за то затворску казну“.

Ето што је донијела спектакуларна промјена режима почетком деведесетих: раније се због пјевања аутентичне верзије Виле Велебита одлазило у затвор, док се данас у затвор иде ако изведба Виле Велебита није аутентична. Све се мијења, робија остаје.

Вражји је дух времена. Нитко га није тако упечатљиво приближио као Колинда Грабар Китаровић када је – само два дана прије хапшења Гордана Духачека – пригодним рециталом отварала 54. Фестивал кајкавских попевки у Крапини, рекавши: „Зато данас отпјевајте ону прекрасну попевку ‘Дошел бум дома, сел си бум под брајде’, коју смо пјевали с војницима у Афганистану, јер је то једна од попевки које су настале у оним временима када се није смјела спомињати Хрватска, Хрватско загорје, домовина, бреги, зипка у којој домовина спи, све оно што је изражавало домољубље.“

Показало се, јеби га, да је попевка „Под брајде“ – чије стихове пуне брега, зипки и домовине тронута хрватска предсједница цитира као примјер глазбено-литерарног отпора чизми југославенског социјализма што је несмиљено газила хрватство – складана 2000. године, скоро десетљеће након формирања самосталне хрватске државе. Тако је код Колинде Грабар Китаровић – сјетимо ли се да је иста госпођа страним новинарима објашњавала како смо у социјализму имали само једну врсту јогурта – до пародије доведено оно што је Адам Мицхник назвао „антикомунизмом с бољшевичким лицем“.

Духачек је, пак, такнувши у мит – точније: напунивши срцедрапатељне риме Виле Велебита достатном количином гована – дотакнуо бит, макар му то можда није била изворна намјера, а својим отпором духу времена изазвао режимски апарат и само потврдио оно што већ знамо: да је хрватски постсоцијалистички антикомунизам прешао с харангирања на конкретну и систематску репресију.

И тако постаје очито да доба када су Хрвати због „пјевања пјесама“ завршавали на робији никада не престаје. Само што им је јасно да, као што некоћ нису смјели бити превелики, данас не смију бити премали Хрвати. Формат пожељнога хрватства радикално се мијења, али тоталитарне мјере за очување његових димензија остају исте.

Хисторија је таква чудна сила да адаптабилном Хрвату – који пажљиво ослушкује шизофрене захтјеве духа времена, па има бити час мали, час велики, а онда опет изнова – може донијети све осим слободе. Он зна да је од најчвршћег материјала, од затворских решетки, начињена она „зипка у којој домовина спи“.

А ова спава ли га спава. Рекло би се, ко заклана.

Пешчаник.нет, 20.09.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.