ВИКТОР ИВАНЧИЋ: "Живцирају ме они који остану у новинарству, али неће видјети оно што им је испод прозора"

'Фералова открића су у техничком смислу била толико једноставна, само нитко није писао о њима. Ми смо само причали о чему су други шутјели. То испуњење због начина на који то радиш вриједи сваке ријечи'

BUKA portal / 11. јун 2019

Foto: BUKA

 

 Виктор Иванчић један је од оснивача легендарног сплитског Ферал Трибунеа. Новинар и писац. Колумнист с великим К.

Објавио је петнаестак књига прозе и публицистике. За свој рад добио је бројна међународна признања.

Његова рецентна књига 'Иза седам логора. Од злочина културе до културе злочина', написана у коауторству с Хрвојем Поланом и Немањом Стјепановићем, тематизира проблематику претварања социјалистичких домова културе у мјеста бруталних, масовних ликвидација у задњем рату.

Повезаност некадашњих, социјалистичких домова културе и бруталних ликвидација у задњем рату јест перверзна, али и логична. Домови културе злочинцима су напросто омогућавали добре увјете за рад. Знам да болесно звучи, али с обзиром на то гдје су злочини почињени, на који су начин почињени, чини се да су егзекутори, свјесни тежине амбијента, показивали својеврсну креативност у убијању.

 Да, они су чак на неким мјестима, напримјер у Дому културе у Челопеку или у Дому културе у Пилици, инсценирали, да тако кажемо, некакве културне манифестације које су се одвијале у нератним, нормалним увјетима. У Дому културе у Челопеку убијали су на бини, уз разне обреде, а у Дому културе у Пилици, према записницима из Хаага, неке су ликвидације изведене тако да су пушчане цијеви провучене кроз отвор за кинопројектор, то је била нека инсценација живог филма. У том изопаченом смислу им можемо признати својеврсну креативност. То на неки начин потврђује и тезу ове књиге да је конструкт националне културе сам по себи егзекутиван и насилан, јер једино што креираш је да одстрањујеш нешто што није твоје. У дому културе претвореном у стратиште или у логор тај конструкт добива пуни смисао. У том смислу, ликови који су тамо радили егзекуције представљају перверзан финале нечег што је осмишљено у академијама. Конструкт националне културе није ништа друго него етничко чишћење на културном плану. Пројекту националне културе судбински је значај дан у неким уваженим институцијама, а прави, заслужени крај догађа се ту, у домовима културе. Ту се заправо догађа тај прелазак с ријечи на тијела.

Је ли натегнуто рећи да су злочинци из домова културе тим звјерским ликвидацијама покушали, барем на симболичкој разини, убити и само социјалистичко насљеђе, један наратив који није, или барем није у тој мјери као ови данашњи, инзистирао на национализму?

То уопће није претјерано рећи. Мислим да се ту заправо обављао ритуални обрачун с недавном прошлошћу. То је она ситуација када ти се твоја релативно блиска прошлост укаже као туђа култура и ти онда дјелујеш тако да је одстраниш. Ти домови културе су након растурања Југославије остали као слијепе мрље на просторима гдје су бауљале химере националног идентитета. Културна парадигма која је довела до њихове изградње након претпрошлог рата била је сасвим другачија. Они су били силуете неке универзалне социјалистичке еманципације и универзалне културе. Имам животног искуства с југославенским социјализмом, он није негирао национално у културном смислу, као дио културног идентитета, али му то није био приоритет, него задња рупа на свирали. Касније наступа скроз друга парадигма. Као да је проглашено неко изванредно стање на пољу културе. Нешто што се зове националном културом добива судбински значај. У том смислу, то је уједно био и обрачун с тим просторима као симболичким споменицима тог времена, а онда и некакав инфантилни обрачун са самим тим временом.

Задњи рат из деведесетих година слови као један од најдокументиранијих ратова. И ова је књига лијеп допринос томе. Занимљиво је међутим да су нама овдје и сами злочинци, вјеројатно увјерени у своју повијесну важност, добровољно остављали трагове снимајући разговоре у којима се злочини наређују или пак мјеста на којима су се извршавали. Сви који су о њима хтјели нешто знати могли су то сазнати у реалном времену док су се они догађали.

Сви су цијело вријеме знали све. Она традиционална прича да се није знало у овом рату апсолутно не стоји. У Сплиту је, рецимо, био један мали, питорескни далматински логор. Стјецајем околности постојали су неки медији који су одмах, док су се злочини догађали, тијеком '92., објавили приче изнутра. Цијели град је знао све, нитко није радио ништа, нитко није реагирао уопће. Данас је тамо, испред Лоре, подигнут споменик јединици која је делегирала логорске чуваре. Порука дакле гласи: ми сви знамо што се дешавало и сматрамо да је то херојско дјело којему дижемо споменик. Према томе, то је виши ранг порицања. Не можемо више говорити о оном порицању у класичном смислу, правимо се да не знамо. Баш супротно, сви знају све и сматрају да је то што се дешавало било добро. То је оно најпоразније.

Држава и данас лијепо брине о својим злочинцима. Добар је примјер Мирко Норац чија је заштитарска фирма с државним тијелима и тврткама лани склопила уговоре вриједне готово 17 милијуна куна.

Тако је. Његова је фирма, рецимо и то, од Града Загреба добила трајне послове на осигуравању градских музеја и градских културних манифестација. Значи, та прича коју ми у књизи покушавамо пратити од злочина културе до културе злочина иде и у обратном смјеру. Држава одлично опслужује те људе, брине о њима. То никада није експлицирано вербално, али прешутно увијек постоји подршка злочинима који су се догодили тобоже у државно име.

Имају ли Хрвати фетишистички однос према својим злочинцима? Зашто нам је тако тешко осудити људе који су у наше име наређивали или проводили злочине? Како је, рецимо, могуће да суђење Бранимиру Главашу траје готово тридесет година након што су злочини у Осијеку почињени?

Њега ће осудити кад он буде у дубокој смрти, а не у дубокој старости. А можда неће ни тад. Хрватска кад и суди, суди ужасно невољко. Сви ови процеси који су се, рецимо, довршили изведени су под снажним међународним притиском. Да није било тога, не би било ни тих процеса. Ми живимо у циничним заједницама. То значи да је сасвим свеједно јесу ли злочинци осуђени или нису. Увјерен сам да велика већина сматра да је Мирко Норац, који је, напримјер, правомоћно осуђен, херој. Стално причамо о неким наметнутим нам нормама, пуштамо да институције раде свој посао, али нам се заправо јебе за то. То раде циничне заједнице. Знаш оно, гледам купус, вадим месо. На крају је тај амбијент, идеолошки и политички, такав да је свеједно хоћемо ли ми осудити Главаша или нећемо. Мене баш брига, наравно, било би ми драго да осуде некога тко је крив за злочине, али није бит те осуде да он само сноси неку казну, него да се пошаље нека порука која би била озбиљна. Али ако устројиш циничну заједницу онда сви знају да је та порука ту само због вањске амбалаже, а ми знамо што ми мислимо. То је један врло опасан амбијент и овдје и у Србији и у БиХ.

У задње вријеме често слушамо о фашизацији, односно усташизацији друштва, о усташком ревивалу. Видите ли га ви и гдје? Занимљиво је да су највећи апологети усташког насљеђа и усташких инсигнија постали људи који себе сматрају врло умјеренима у идеолошком смислу. Градоначелник Вараждина Иван Чехок пласирао је не тако давно пријесну лаж да је поздрав За дом спремни користио бан Јелачић.

Сматрам да проблем није у правим усташама. Стварни хрватски фашизам лежи у хрватском политичком центру. У екстремизму тог политичког центра. Мени су увијек гори они који нормализирају ствари него они који их радикализирају. Чак ми је повремено и жао тих усташа зато што имам осјећај да се у њих, као у некакав контејнер, одлаже гријех који није њихов. Тко је на крају легализирао поздрав ЗДС? Легализирала га је Влада Андреја Пленковића, која је предложила такав закон да он постане легалан. Што је то фашистичко у хрватскоме друштву? То је једна стална тежња да се уствари остане под оружјем, да се успостави једно послијератно ратно стање, да се сама могућност демобилизације осујети. По мени уопће није нормално да ми данас још увијек имамо рат као средишњи култ у хрватском друштву око којег се води мање-више комплетан политички и јавни живот. Разлог је тај што се жели послати порука да је он завршен зато да никада не заврши. То је заправо та фашистичка тенденција. Не мислим стога да је пресудни проблем она декларирана, готово па фолклорна радикална десница. Најгора десница заправо станује у центру и камуфлирана је баршунастом реториком.

У Међимурју је недавно одржан један, могли бисмо рећи, антиромски просвјед. Проблем су досад углавном били Срби, Југославени, хомосексуалци, комунисти, а сад се, ето, у причи појављују и Роми. Нитко не пориче да одређени проблеми постоје, али зашто нам се на крају увијек фашизам или национализам нуде као најбоља рјешења?

Да, на крају увијек иде племе које се окупља по својим етничким критеријима. Мислим да је у Хрватској национализам постао начин живота. То је проблем. Данас су проблем Роми, сутра ће бити нетко трећи. Ти стално мораш имати некакав адекватан фонд непријатеља на основу којих можеш мишићима вјежбати свој идентитет.

Десничарски наратив увијек је такав да кроз обрамбену реторику, тобожњу бригу за нечија права, позива на напад. Томе свједочимо још од Туђмана и Милошевића па све до Маркићке и Илчића.

У праву си. То се зове језик с двоструким дискурсом. Напримјер, латиноамеричке диктатуре имале су цијели мали рјечник термина за разне видове мучења. Кад човјеку узму главу и увале је у тећу с изметом, то су звали подморница. Или кад би летлампом пржили некога, то су звали роштиљ. Постоји тај језик двоструког значења. Ако ми у Главашеву случају имамо ситуацију да су медији пуни случаја Селотејп или Гаража, ми, наравно, знамо што то значи, не мислимо да је ријеч о крађи уредског материјала. Тако је и с политичким порукама. Увијек се обрамбеном реториком позива на офензиву. То је напросто један реторички трик, начин опхођења који национализам врло радо раби. Националистичке заједнице увијек су мученичке заједнице. Ми морамо бити жртве, морамо стално проговарати из тих позиција. У овој земљи нама наше жртве излазе на уши, само се то нитко не усуђује јавно артикулирати. Све те комеморативне или меморијалне манифестације су ратнохушкачке. Кад држава узме патронат над обиљежавањем сјећања на жртве, ти увијек имаш Лени Риефенстахл у жалобном кључу и с мало мање талента. Све те жртве су ресурс за нека будућа крвопролића.

Што бисте ми рекли када бих вам ја сад казао да ми овдје живимо као да Виктор Иванчић није написао ни слова? Као да Ферал није постојао.

Ја сам престао гледати на ефекте тог рада. Ако питаш што смо направили, имајући на уму у каквом друштву данас живимо, нисмо направили ништа. Међутим, ја ипак и даље мислим да је све то имало смисла. Имаш и тај приватни, себични мотив који каже, јебига, ја не могу другачије. На цијели тај период Ферала, који је био, гледано из неке вањске перспективе, јако трауматичан будући да смо стално били под некаквим притисцима, ја ипак гледам као на један супер период. Прво, добро сам се осјећао, добро смо се зезали, а друго, ја сам на неки начин испуњен тиме. Конформисти то не знају. Приватно се пуно боље осјећаш кад радиш свој посао како треба. Ја сам могао не бити новинар. Ужасно ми иду на живце они који остану у струци, али неће видјети оно што им је испод прозора. Кад данас говоримо о Фераловим открићима, то су била открића која су у техничком смислу била толико једноставна, само нитко није писао о њима. Ми смо само причали о чему су други шутјели. То испуњење због начина на који то радиш вриједи сваке ријечи.

За крај, иде ли ово друштво, ако погледамо политику, образовање, правосуђе, медије, полако али сигурно у вражју матер? Или је то мање-више завршен процес?

То је можда чак и завршен процес, само што ми то још нисмо себи признали. Хрватска стварно нема никаквог смисла као држава. Ако само узмеш у обзир чињеницу да се Главашу суди 28 година, ти не можеш говорити о постојању државе. То је податак који ти свједочи о непостојању државе. Људи живе по принципу неке саморегулације и имају неке амблеме којима симулирају да су Хрвати, да живе у Хрватској, да постоји нека граница само зато што су ту насрали два цариника и рампу. Хрватска је у том смислу једна бесмислена творевина.

Вараздински.хр


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.