Вирджинија Вулф – Ка светионику

Као што нам је познато, пресудном годином за британски модернизам сматра се 1922. када је објављена Елиотова песничка збирка „Пуста земља”, затим Джојсов „Уликс“ и „Джејкобова соба“ Вирджиније Вулф.

Mihajlo Ravić / 13. јануар 2021

 

Промене које су задесиле свет после Првог светског рата натерале су уметнике да преиспитају вредности на којима је почивала западна цивилизација, односно, нови уметнички сензибилитет је захтевао нове форме и стилска средства. Прозу модернизма интересује човекова прошлост и оно што је потиснуто, а што чини његов унутрашњи, емотивни живот.  Приступ традицији (како културној тако и књижевној) у модернизму је другачији: позајмљују се разни митови, легенде и симболи, стављају се у други контекст и мења им се традиционално значење. Модернизам се такође удаљава од објективне стварности и истиче субјективност- то је она наглашеност унутрашњег живота појединца у романима Джојса, Вулфове, Конрада, Форстера, Лоренса… Посматрање света у модернизму долази изнутра, а најважнија особина ликова је њихово сећање.

Роман Ка светионику Вирджиније Вулф објављен је 1927. године и описује причу породице Ремзи током Првог светског рата. Многи читаоци који воле романе реализма (или у британским оквирима викторијанске романе), елементе романа Ка светионику проналазили су доста тешким и неразумљивим. Истина је да се роман Ка светионику доста разликује од типичног романа XИX века, а на есксперименте књижевника са почетка XX века утицали су бројни ванкњижевни фактори: Дарвинова теорија еволуције (објављена 1859.) која је несумњиво довела у питање постојање Бога; затим психоаналитчка теорија Фројда и Јунга која је представила  свету концепт несвесног; прогрес науке (Ајнштајнова теорија релативитета); Бергсонова филозофија, итд. (Поповић 2007: 445)Термин ток свести први је употребио Вилијам Джејмс у Принципима психологије, где је истакао како „емпиризам греши у настојању да прикаже свест као низ подељених утисака, јер је ми доживљавамо као целину, као ток, што је врло слично Бергсоновој идеји да време доживљавамо као трајање, а не као низ доживљаја.“ (Дојчиновић-Нешић 2008: 1) Убрзо је овај научни појам постао књижевни, и почео је да описује непрекидан ток опажаја, мисли и осећања ликова. У XX веку, према мишљењу критичара, Джојс, Вулфова и Фокнер ову приповедачку технику доводе до врхунца. Доминантне теме у романима тока свести су усамљеност и духовни свет ликова. Концепт времена у романима тока свести је другачији: у њима се време мери кроз способност сећања ликова. Затим, још једна битна карактеристика романа тока свести је слаб заплет (слаб у поређењу са традиционалним романом), који модерном роману није важан. Зато Вирджинија Вулф  користи једниствене технике које нас држе заинтерсованим до самог краја романа, између осталог, користи унутрашњи монолог, сећања и хаотичне мисли ликова чиме нас уводи у њихов унутрашњи живот:

„Како онда да се реши све ово? Како неко може да суди о људима, да мисли о њима? Како човек може да сабере ово и оно, и да закључи да је оно што осећа наклоност или гнушање? И какво најзад значење имају те речи? Док је стајала, очигледно прикована у месту, поред крушке, утисци о та два човека навирали су, и пратити њену мисао било је као пратити глас који говори и сувише брзо да би се то могло записати, а глас је био њен и казивао је без подстицања непорециве, вечне, противречне ствари, да су чак и пукотине и кврге на кори крушкиног дрвета биле неопозиво приковане тамо за вечита времена. (…) Све ове мисли поигравале су горе-доле, као рој мушица, свака за себе, али све чудесно у власти неке невидљиве еластичне мреже- поигравале су горе- доле у Лилиној свести (…) док њене мисли, које су се обртале све брже и брже, не експлодираше од сопствене напетости; она осети олакшање; пуцањ одјекну у близини и, бежећи од сачме, заплашено, растурено, шумно, долете јато чворака.” (Вулф 2004: 29)

 

Ка Светионику представља важан допринос британском модернизму јер је у великој мери допринео развоју приповедачке технике тока свести, али и феминистичким покретима који су настали почетком XX века, јер говори о негативном утицају које патријархално друштво има на слободоумне жене и уметнице – нпр. Лили Бриско у роману често размишља о негативним коментарима које слуша о својим уметничким способностима: „ И она чу неки глас како говори да она не уме да слика, не уме да ствара, као да је ухваћена у један од оних уобичајених токова који после извесног времена стварају искуство у души, тако да човек понавља речи а да није више свестан ко их је првобитно изрекао…” (Вулф: 2004: 171), тема је коју ће Вирджинија Вулф посебно обрадити у Сопственој соби („Жена мора имати новац и сопствену собу ако жели да пише.”). Романи Вирджиније Вулф се не баве материјалним стварима већ питањима личног идентитета, међуљудских односа и сећања појединаца. Вирджинија Вулф је одлична у описивању нестабилности ума и онога о чему се не разговара, а о чему се мисли… Интересантна нам је и употреба честе интерпункције у роману, којом Вулфова  показује разгранутост и дубину осећања својих ликова, који су често као бујица речи и мисли које ће она одвајати зарезима. Три теме доминирају романом: живот, смрт и уметност. Исто тако, роман је подељен на три целине: Прозор, Време пролази и Светионик. Роман почиње дан пре рата (Прозор), средишњи део (Време пролази) се одиграва током рата, а последњи део (Светионик) се надовезује се на први и одиграва се дан после рата. Радња романа је смештена на острву Скај (Хебридска острва), у Шкотској, где је В.Вулф провела најлепши део свог детињства.

Роман почиње описом једног обичног дана породице Ремзи и њихових осморо деце који заједно са гостима бораве у свом летњиковцу на острву Скај, а преко пута летњиковца налази се Светионик који планирају да посете.  У реалном времену радња првог дела траје једно поподне и вече, а кроз цео први део у фокусу је углавном гђа Ремзи. Она је жена филозофа, у роману има око 50 година и представља заштитиницу свих у породици, а највише мушкараца. Верујући да мушкарци владају светом и воде ратове („контролишу финансије“), она сматра да је задатак жена да буду основни ослонац и подршка својим породицама. Син гђе Ремзи, Джејмс, је нестрпљив да оде на Светионик, и она му говори: „Да, наравно, ако сутра буде лепо време, али мораћеш да устанеш пре зоре“. Са друге стране, г-дин Ремзи (иначе замишљен по лику оца Вирджиније Вулф) му говори: „али, време неће бити лепо“. На шта ће гђа Ремзи одговорити:„ али можда ће бити лепо- надам се да ће бити лепо“. Овај мотив сукоба мишљења (између мушкарца и жене) о тако обичној теми као што је времеска прогноза провлачиће се кроз цео први део. Истина је да ни једно ни друго не могу да знају какво ће време бити сутра, а ова препирка ће добити дубље значење: представљаће сукоб мушког и женског принципа- рационалног и интуитивног, тј. сукоб принципа жене која ће пружити безусловну подршку детету без обзира на све, макар и падала киша сутрадан, и мушкарца који ће доста хладно ускратити детету чак и наду да ће сутрадан отићи на излет. Гђа Ремзи у роману представља  снагу интуиције, њен емотивни живот је комплексан и она је ослонац свима у породици, а највише свом мужу који  је њена сушта супротност. Г. Ремзи у роману представља свет без емпатије (тзв. мушки свет интелекта и разума), који је хладан и неспособан да се повеже са другим световима. Да нема гђе Ремзи он би остао заувек изолован од породице. Он у својој деци изазива нелагодност, узнемиреност, страх:

Али син га мрзи. Мрзи га зато што је дошао до њих, зато што се зауставио и гледа их; мрзи га зато што их прекида; мрзи га због егзалтираности и узвишености његових гестова; због величанствене главе; због присиљавања и еготизма (јер ето, заповеда им да га слушају); али највише од свега мрзи зујања и брујања очеве емоције која, вибрирајући око њих, узнемирује савршену једноставност и здрав разум његових односа са мајком. Надао се да ће непомичним гледањем у књигу натерати оца да оде; надао се да ће показујући прстом неку реч привући мајчину пажњу, која се, то види с љутином, поколебала чим се отац зауставио. Али не. Ништа неће натерати г. Ремзија да се покрене. Ето он стоји ту, и захтева саосећање” (Вулф 2004: 42).

Гђа Ремзи представља неопходни ослонац у животу г. Ремзија, она прави тај баланс између реалног живота и апстрактног живота интелекта и идеја. Гђа Ремзи њиховом браку даје  „оно умирење које два различита акорда, један висок други низак, сјединујући се, дају један другом“ (Вулф 2004: 44). Средишњи део, назван симболично Време пролази, у реалном времену траје 10 година, најкраћи је и садржи најмање међуљудске интеракције. У тих 10 година рат ће избити у Европи, г-ђа Ремзи ће умрети, а најстарији син Ендру ће погинути у рату; његова сестра Пру ће умрети после порођаја. Породица неће посећивати летњиковац о ком ће се сада бринути кућепазитељка гђа Мекнаб, а ноћу ће светлост светионика обасјавати кућу, одвећ празну и запуштену:

И сад, у летњој врућини, ветар је слао своје уходе у кућу. Инсекти су плели мрежу у сунчаним собама; коров који је растао близу стакла у ноћи лупкао је методично о прозорско окно. Кад је падала ноћ, сноп светлости са Светионика, који се простирао тако деспотски самовласно по тепиху у тами, осветљујући његову шару, дође сад у мекшој светлости пролећа помешаном са месечином, клизећи благо као да спушта своје миловање и задржава се крадомице и гледа па опет љубавнички долази. Али у самој тишини тог љубавног миловања, док се други сноп ослањао о кревет, стена се одломи; други превој шала се одреши; висио је, и њихао се. Кроз кратке летње ноћи и дуге летње дане, кад је изгледало да празне собе жаморе од одјека са поља и зујања мушица, дугачки зрак се благо таласао, бесциљно њихао; а сунце је тако правило пруге и препречивало собе и пунило их жутом маглом да је гђа Мекнаб, кад би проваљивала унутра и клатила се туда, прашећи, бришући, изгледала као нека тропска риба која весла кроз сунцем обасјане воде…”

Г-ђа Ремзи је умрла, али не и њена доброта, која је попут светлости светионика: истрајна и заувек присутна.

 

Последњи део у роману, назван Светионик, описује јутро 10 година касније. Г. Ремзи, његова деца и два госта (Лили Бриско и песник А. Кармајкл) ће коначно отићи на планирани излет. Овај део се надовезује на први (Прозор) и догађа се дан после рата. У овом делу ће Джејмс доживети своју епифанију и коначно видети светионик, Кем ће коначно осетити праву емоцију према свом оцу г. Ремзију, а Лили ће завршити своју слику гђе Ремзи сећајући је се толико добро као да је жива, чиме Вулфова покушава да нам каже да је време неважно докле год имамо очувано сећање:

“О животу, о смрти, о гђи Ремзи”- не, помисли она, не може се рећи ништа никоме. Потреба тренутка увек премаши свој циљ. Речи одлепршају у страну и погоде предмет и сувише ниско. Тад човек одустаје од покушаја; онда мисао опет потоне; тада човек постаје као већина средовечних људи смотрен, лукав, са борама међу очима и изгледом непрестане стрепње. Јер како се могу изразити речима ове емоције тела? изразити празнина онде? (Гледала је степенице салона; изгледале су нарочито празне.) То је осећање тела, не разума. Физички осети који иду са голим изгледом степеница постали су одједном крајње непријатни. Желети а немати проузрокова у целом њеном телу тегобу, празнину, напетост. И онда желети а немати- желети и желети- како то мучи срце, и мучи га, мучи непрестано! Ох, гђо Ремзи! дозивала је немо, то суштаство које седи поред барке, ту апстракцију начињену од ње, ту жену у сивом, као да хоће да је грди што је отишла, а онда, пошто је отишла, вратила се опет. Размишљање о њој изгледало је тако безбедно. Сабласт, ваздух, ништавило, твар са којом се можеш играти лако и сигурно у ма које доба дана или ноћи, то је била онда, а онда, одједном, она испружа руку и кида срце овако. Одједном, празне степенице салона, столице унутра, куче које се ваља на терси, шуштање и таласање врта постадоше као кривуље и арабеске које украшавају унаоколо средиште тоталне празнине. (…) Ипак, слика ће бити обешена и бачена под софу; но чак нека је тако, чак и о таквој слици, то је истина. Може се рећи чак о овом брљању, не баш о овој конкретној слици, можда, већ о оном  што се том сликом покушава, да то ”остаје заувек”, хтела је да каже… ”

Ако нисте прочитали Ка светионику до сада, почните већ данас, јер ово је роман тока свести који ће променити ваш ток свести, засигурно…

За П.У.Л.С.Е: Михајло Равић

Литература

  1. Поповић, Тања. Речник књижевних термина, Београд: Логос Арт, 2007, страна 445
  2. Дојчиновић-Нешић Биљана. У лавиринту ума: Джојс, Вулфова, Фокнер, Трећи програм Радио Београда, број 137-138, 1.11. 2008, стр. 1
  3. Марковић, Вида. Енглески роман XX века, Цетиње: Обод,1966, стране 114-117
  4. Вулф, Вирджинија. Ка светионику, Београд: Вечерње новости, 2004

Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.