Виртуалне демонстрације

<п>Некакав демонски ентузијазам спопадне наше медијске уреднике сваки пут када Израел крене масакрирати муслимане. Ово је тек почетак, кочопере се наслови, слиједи копнена акција, одушевљавају се приучени војни стратези, а крв потече новинским страницама и телевизијским екранима, баш као да и није људска, него је свињска. Но, у том одушевљењу, ипак, нема расизма и шовинизма.</п>

Miljenko Jergović / 25. децембар 2009

Ријеч је тек о обичној, сировој људској глупости, а ове године особито - и о хрватско-католичкој бешћутности у дане Божића. Осим тога, стара је ствар да овдашњи десни радикали и фашисти из романтичарских разлога, који - барем када је ријеч о блискоисточним питањима и "сукобу цивилизација" - представљају важан котачић у медијском маинстреаму, уживају у чврстоћи и снази државе Израел, баш као да имају проблема с ерективном дисфункцијом узрокованом млохавошћу и неактивношћу властите им државе, или као да претјераним љубљењем Израела, поготову кад исти убија по двјестотињак муслимана на дан, поправљају дојам због свога подсвјесног или прикривеног антисемитизма.

Хрватски обожаватељи израелског милитаризма у правилу добивају нападе бјеснила кад им се спомене хрватска улога у холокаусту или - не дај Боже - улога Католичке цркве у тој ствари.

Више од 90 посто анонимних постова у виртуалној сфери дјело је гамади свих врста
Но, наша медијска бешћутност и сензационалистичко и дабљубушовско техницирање у пролијевању арапске и муслиманске крви има и своје мрачно и - рецимо то врло прецизно - неонацистичко наличје у коментарима испод новинских текстова на ебу, који су сами по себи континуирани скандал и свињарија хрватскога јавног простора.

Па како у коментирању текстова у правилу судјелује којекакво људско смеће, а више од деведесет посто анонимних постова у виртуалној сфери дјело су гамади свих врста, тако су и коментари испод тих хладних, бешћутних и реториком произраелских текстова готово одреда, или у застрашујућој већини, примјери најсуровијега антисемитизма виђеног у Хрватској од 1945.

Како администратори у ово божићно вријеме католичкога и кршћанског метафизичког тронућа, молитве и преждеравања пуретином, крметином те понешто и људетином (путем новина и телевизијских екрана) не раде ревно свој посао, тако се таква неонацистичка и усташка дивљања по службеним страницама наших новина знају задржати и дуже од двадесет четири сата. У сваком случају, на Дан невине дјечице и обљетницу смрти Анте Павелића било их је обилато.

Тако је, рецимо, један испод чланка из наших новина написао: "Жидовски дивљаци! Као Хрват поносим се што су моји дједови таманили жидове као стоку током 2. свјетског рата, јер направили су велику услугу цивилизираном свијету!" Овакве и сличне ријечи, уз понешто бајатих католичких црквених формула из претконцилскога доба и из репертоара "Католичког тједника" врхбосанскога надбискупа Ивана Еванђелиста Шарића, чине претежит корпус коментара. Осим што је кроз њих ослобођен невиђен потенцијал мржње, њихов садржај, симболика, реторика и референцијалност указују како баш и није ријеч о полуписменој и неписменој багри, него о људима који прилично добро знају и што говоре и о чему говоре.

Несхватљиво је, међутим, то зашто новине у Хрватској отварају јавни простор за такве виртуалне неонацистичке демонстрације с неутврдивим бројем судионика. Због интеракције и из маркетиншких разлога? Хигијенски улошци, мобители и луксузни аутомобили боље ће се продавати ако се неонацистима омогући интеракција с медијима?

Прича о антисемитизму који остаје скривен анонимношћу електронских пришивака и надимака и прича о хладноћи с којом наши медији пишу и говоре о проливеној арапској и муслиманској крви у појасу Газе заправо су једна те иста прича. Разлика је само у друштвеној прихватљивости одређеног типа бешћутности или крволочности, те у повијесноме тренутку у којем говоримо о неким далеким људима, чије нас се судбине уопће не тичу. Истина, раздаљине су у тој ствари релативне: прије шездесет и пет година далеки су нам били наши први сусједи жидовскога вјерозакона, па ни данас не говоримо радо о својој људској одговорности за ту врсту дистанцирања. Али но, ријеч је, разумијемо се добро, о једнакој равнодушности и према жидовским и према муслиманским страдањима. Уосталом, семити су и Жидови и Арапи. А ради се и о истој врсти одушевљавања чврстим и снажним државама, данас и прије 65 година. Дан након што је почело масакрирање муслимана у Гази, а точно на дан антисемитских дивљања по виртуалним страницама наших новина, објављена је вијест о смрти једнога од идеолога и апологета ових злочина, Самуела Хунтингтона. Неке вијести закасне годинама и десетљећима.

 

Преузето са .јутарњи.хр


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.