Виши ниво самоће

<п>Све ће ствари једном лећи на своје мјесто. Треба знати са стрпљењем.</п>

Lamija Begagić / 05. јул 2010

-    Немаш јастук?
-    Откуд ми.
-    Ни пешкир?
-    Имам, ал у другој торби.
-    На шта да наслоним главу?
-    На мене.
Трећи дан покушавамо полетјети за Загреб. Трећи смо дан у ковитлацима сарајевске магле, удишемо смог, издишемо презир према граду из којег одлазимо у онај који нам чак ни презира није вриједан.
Сарајево Аирпорт. Најљепши мали аеродром у Европи. Мале чекаонице, мали људи, велики кофери. Нова је година тек почела. Лјуди се враћају кућама, мада их одбијају тако звати. Говоре како иду од куће, а знају да већ одавно ту не живе.
Сарајево. Најтужнији мали град у Европи. И нас двоје, једнако мали, једнако тужни.
-    Мислиш да ће полетјети?
-    Ма јок.
-    Шта ћемо за вечеру?
-    Шта год.
-    Да направим долме?
-    У чему?
-    Посудит ћемо шерпу.
-    Ако ти се да...
Не да ми се. Не да ми се још једну ноћ спавати у празном стану који већ трећи дан званично и није наш. Продали смо стан у Сарајеву и требали би бити сретни. Давно смо одлучили не живјети ту, давно смо одлучили купити нешто тамо. Никад нисмо имали толико новца на рачуну, никад богатији нисмо сједили у аеродромској чекаоници. Толико смо богати да се расипамо авионским картама, скупљамо и наградне миље, можда нас овај продати стан једном одведе далеко одавде. Немамо шерпу у којој би скухали долме, ни јастук на који би се наслонили док чекамо да нас још једном врате бившој кући. Свака је ноћ додатни бонус. Сваку ноћ доспијевамо на један виши ниво самоће огољени у огољеном стану.
-    Добро је да Мила није кренула с нама. Пропустила би контролу.
-    Баш мислиш да нећемо полетјети?
-    Ма, нема шансе.
-    Треба јавити твојима да је одведу ујутро. Налази су у другој ладици.
-    Треба.
Стан у Загребу има ладицу за љекарске налазе, ладицу за дипломе, ладицу за рачуне. У једној од тих ладица ставит ћемо и папире за кредит. Цијели ће сарајевски стан стати у једну ладицу загребачког.
Добро је да Мила није кренула са нама. Премалена је, можда бисмо је изгубили у магли, као што смо изгубили себе.
-    Јебему матер, знаш да смо морали.
-    Знам. Ништа нисам рекла. Знам.

Да пуши, запалио би цигарету. Да има било какав порок, ово би био прави тренутак за пасти у напаст. Да чита новине, одшетао би до киоска. Ништа од тог не може, нема алиби за одаљити се од мене. -    Што нам не јављају?-    Ваљда ће скоро. -    А да идемо кући?-    Којој?

Насмије се презриво. Само отежавам и жао ми је због тог. Гледам кроз прозор и не видим далеко. Ово је град у коме више гледаш, него што видиш, а опет никако да престанеш гледати. Помислим изговорити то, али одустанем.

Напокон прихватам позив да се наслоним на његово раме. Гурам свој длан у џеп његове јакне и играм се кључем од стана. Стишћем га док се длан не почне знојити, а кључ не остави жиг на влажном месу. Сад се моји жигови виде и на тијелу, сад више никад нећу моћи сакрити тај стан.

Склапам очи и замишљам нас како пловимо горе високо док из авиона испадају новци са нашег банковног рачуна, наградне миље и сви документи наших загребачких ладица и упадају у разјапљена уста магле.

Јавили су да авион неће узлетјети. Глас је пун исприка које људима не олакшавају. Аеродромска се зграда празни. Осјећамо како опет остајемо сами.

Блог аутора

Награђена прича на конкурсу




Бука препорука

Литерарни конкурс

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.