Владан Десница: О истрајности

Велике су љубави лабилне. Вјечито под ударом опасности да напречац умру, да изгубе своју стварност, да се извргну у нешто друго.

Vladan Desnica / 20. јул 2019

 

А да и не говоримо да је много тога од онога што људи сматрају својим великим љубавима – патриотизми, идеолошке привржености, вјерничке оданости, фанатизми свих врста – уистину само наличје великих мржња. И да голем број људи уопће није кадар да појми и осјети љубав у њеном афирмативном и активном облику, већ само као више-мање бесадржајну схематску супротност, која аутоматски ниче по формалном захтјеву аутентичности наше психе. Једна завјетна, цјеложивотна мржња, једна мржња-водиља, подобна је да превлада чак и мисао смрти.

Истрајност, па у било чему – готово бих рекао: свеједно у чему – јесте оно што даје резултате. Чак и истрајност у глупости, ако је само епски велика и докраја тјерана, на концу доноси своје плодове, и често не баш тако незнатне. А ја, ето, нисам имао истрајности ни у чему, па ни у ономе што је праобразац сваке истрајности: у мржњи. Након извјесног, веома кратког, времена, почињала ме замарати, а само замишљање освете издовољавало ме потпуно и без остатка.

Ношење мржње у себи осјетио бих као терет. Као неку обавезу, као неку дужност, тегобну и нелагодну и ограничавајућу, као што је свака дужност. Као неслободу. Па бих одмахнуо, збацио бих је са себе попут телећака, и пошао даље лаганији. Не уображавам одатле баш ништа: није то доброта. Напросто индоленција, комотност. Или је и то само један вид тежње за оном птичјом слободом чија вајна љепота и лежи у њеној несврховитости.

Говори се, пише и пјева о великим љубавима које знају да испуне читав један људски живот, да му подаду смисао и сврху, да затрпају све јаме мрака што око нас зијевају и заглуше сва питања што у нама ничу о коначном смислу и бесмислу. А много се мање говори и пјева о великим доживотним мржњама, које су кудикамо дубље, органскије, упорније него велике љубави, и које нас далеко страсније осљепљују за оне јаме мрака и проглушују за оне гласове питања. Велике су љубави лабилне. Вјечито под ударом опасности да напречац умру, да изгубе своју стварност, да се извргну у нешто друго.

А да и не говоримо да је много тога од онога што људи сматрају својим великим љубавима – патриотизми, идеолошке привржености, вјерничке оданости, фанатизми свих врста – уистину само наличје великих мржња. И да голем број људи уопће није кадар да појми и осјети љубав у њеном афирмативном и активном облику, већ само као више-мање бесадржајну схематску супротност, која аутоматски ниче по формалном захтјеву аутентичности наше психе. Једна завјетна, цјеложивотна мржња, једна мржња-водиља, подобна је да превлада чак и мисао смрти.

Често сам се најозбиљније питао колико је твој живот осиромашен одсуством једне велике мржње? колико ти је патње и бола због тога остало неуштеђено? и за колико је већа твоја рањивост зато што није, као корњача својим оклопом, заштићена штитом једне велике мржње?

Владан Десница: Прољећа Ивана Галеба

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.