Владика Хризостом:Не требамо се одрицати БиХ

Ја сам заговорник Босне и Херцеговине, у свим њеним димензијама, етничким, националним, културним, језичким, али и правним и прије свега социјалним и друштвеним. Без тога би било бесмислено говорити да ли постоји Босна и Херцеговина, јер држава није само граница, територија, једна област

Aleksandar Trifunović / 03. септембар 2017

Ваше Правосвештенство, уважени Владико Хризостом , има ли Босне и Херцеговине?

Ја сам заговорник Босне и Херцеговине, у свим њеним димензијама, етничким, националним, културним, језичким, али и правним и прије свега социјалним и друштвеним. Без тога би било бесмислено говорити да ли постоји Босна и Херцеговина, јер држава није само граница, територија, једна област. Држава је све оно што она треба да буде у односу према сваком човјеку, најмањем и највећем, најшколованијем и најпростијем, према свакој заједници, било да је национална, било да је мањинска. Држава се мора цијенити да ли постоји управо тим параметрима. Правно говорећи, Босна и Херцеговина данас сигурно постоји, као међународно призната држава, али друштвено говорећи, она заиста не постоји, јер у срединама гдје је једна национална мањина апсолутна већина, друге националне мањине немају шансу. Оне су апсолутно у запећку, врше се све опструкције да се та мањина или потисне, утиша, да не буде уопште јавно присутна. Ми то не дозвољавамо. Боримо се да будемо иако нас стално стављају у неку игнорантску позицију, стално смо опструисани са свих аспеката, културних, политичких, економских, социјалних. Ми се боримо да покажемо да, уз нашу борбу, Босна и Херцеговина ипак постоји у доменима колико се ми боримо и тражимо наша права. Најбољи доказ да Босна и Херцеговина као друштво не постоји је у политици гдје стално чујете да неко тражи заштиту националних интереса. То је у нормалном свијету бесмилица. Какви национални интереси у нормалној демократској држави? Значи да нису створени политички амбијенти да свака национална заједница остварује нормално своје право кроз закон, систем и политику која се води. Замислите када би у једној Америци све нације и националности тражиле заштиту интереса, гдје би свијет дошао? Међутим, када постоји закон, политика, када постоји њихова санкција, онда сви имају право. Друштвено Босна и Херцеговина не постоји, јер њом владају три национална интереса. То су три потпуно дијаметрално различита интереса, не од данас, не од јуче, већ вијековима. Ја сам био запањен кад сам прије неколико година у једној емисији чуо о отварању споменика првом турском војнику у Каменграду код Санског Моста, који је отворио реис Босне и Херцеговине, господин Церић. Био сам изненађен да једна национална заједница Босне и Херцеговине, као што су Муслимани, диже споменик освајачу своје државе, који је 500 година владао Босном и Херцеговином, умјесто да поштујемо себе као народ. Са друге стране, то показује колико су наше националне заједнице раздијељене. Једни гледају у Београд, други гледају у Загреб, трећи гледају у Цариград, односно Истанбул, а нико не гледа у центар. Таква је Босна била од вајкада. Нажалост, то су прије свега постигли Турци, а затим Аустријанци и тај менталитет раздијељених националних заједница Босне и Херцеговине је данас можда достигао највећи врхунац. Треба бити искрен па рећи да је то велика штета за опште добро БиХ, јер је то данас ипак држава коју требамо стварати, као друштво, заједницу, једну културну и политичку заједницу, а не да је растрзавамо још више него што је била. Данас је, нажалост, више свега него интереса да се Босна и Херцеговина створи као једна хомогена заједница. Не бих рекао да смо толико генетски хетерогени, јер ипак смо генетски много ближи него што смо различити. Историја говори да је у генима и једних и других пуно више сличности, па можда и једнакости, него што је хетерогености, али ипак културе, цивилизације, религије и политички интереси су учинили своје да будемо толико раздијељени, да једноставно Босне и Херцеговине као неке државе у којој се сви осјећамо да смо припадници те државе, скоро да и нема. То се може видјети у сваком сегменту, политичком, културном, језичком, религијском. Они гледају да направе што горе једни другима. То је оно што раздваја наш народ и што шаље лошу поруку нашим вјерницима, грађанима, ако ћемо говорити и са аспекта цркве, вјерске заједнице. Врло је лоше ако се ми дијелимо само према нашим националним апетитима. Ако ја као Србин, као православни епископ, не могу нормално да разговарам са мојим колегама, комшијама, пријатељима, Муслиманима, Хрватима, онда нисам прави епископ. Лако је разговарати са својима, треба разговарати са другима, са различитима. Са њима дијелити добро, са њима дијелити искуство. Са својима је лако дијелити. То је као кад отац дијели искуство са својом дјецом, али са својим комшијом, са својим даљним, то је много важније. Тако се показује величина човјека. Однос према мањинама је јединица за степен цивилизованости неког друштва и управо су мањине у Босни и Херцеговини доказ те некадашње државе која се поносила својом мултиетничношћу. Ви сте сами рекли да сте били борац од самог почетка. Нажалост, по неком правилу, у том тренутку требало је да имате комплетну подршку српског политичког врха у то вријеме, 1996. године, за повратак, али то није било тако. У једном интервјуу који сте дали деведесетих година сте рекли „Република Српска лијепо звучи, али чим се српски народ одрекао Босне и Херцеговине, одрекао се и свог наслијеђа у њој“. Да, то је добра мисао. Не моја, већ једног великог дипломате, који је преклињао и молио тадашње руководство са Пала да не чине историјску и политичку грешку, да се не одричу историјског права на историјско насљеђе имена и презимена, ако хоћете, Босне и Херцеговине. Они нису разумјели шта им говори један Енглез. Један мудар дипломата који је говорио да име нешто значи. Номен ест омен. Ако се неко одриче имена које нешто значи, он наноси велику штету себи, свом племену, свом народу, јер Босна и Херцеговина је била држава српског као и других народа, прије свега хрватског, који је тада дијелио са нама ове етничке просторе. Тада није било етничких подјела као данас. Ми све говоримо из перспективе 20. вијека, а 19. вијек је био вијек када национална осјећања нису била толико претежна, већ људство, част, образ, чојство, јунаштво код свих грађана Босне и Херцеговине. Зато је велика грешка била одрећи се онога што је историјско, јер не могу садашњост и будућност бити без прошлости. Како ћете извадити темеље, а правити кућу у ваздуху? Република Српска лијепо звучи, али то није утемељено на нечему што је историјски, политилчки и културолошки врло важно на овим просторима. Било је много мудро оно што су радили наши преци. Стотине, хиљаде година овај простор се звао Босна и Херцеговина и он је припадао исто Србима колико Хрватима и данас Муслиманима. Паљанско руководство је говорило Република Српска, Босна и Херцеговина. Ваљда су сматрали да је то сувишно, него да је довољно само Република Српска. То данас лијепо звучи, али мени је жао што су направили толику грешку на штету српског народа, јер тиме су одузели право српског народа да кажу да је Босна и Херцеговина једнако њихова као и других народа у БиХ. Они нису могли да уђу у дубину тога о чему ја сада говорим. Сви су се задовољили само са Републиком Српском. Нису знали шта значи одрећи се онога што је суштина, а то је Босна и Херцеговина. Историјска, географска, политичка, културна средина у којој смо ми живјели као народ, једнако са другим народима у Босни и Херцеговини. И то је била грешка. Међутим, нису разумјели. Они су мислили да радим против интереса Републике Српске, да сам издајник српског народа, али вријеме је показало ко је био у праву. Колико Вама, као представнику једне мањинске заједнице, та политика која одваја етничко у границама, да је Србима мјесто само у Републици Српској, а за Србе у Федерацији можемо, а и не морамо толико да бринемо, одмаже у данашњем раду, од 1996.године је прошло већ 13 година,односно колико данас таква врста политике која је, будимо реални, врло актуелна, Вама смета у раду? Морам да Вас исправим, ова садашња, актуелна политика је кудикамо рационалнија у том правцу и свјеснија одговорности и ту постоји велики помак у односу на политику која је владала до 1998. године, итд. Ми имамо добро разумијевање и добру подршку у нашим настојањима и борби, али ово што нас највише тангира овдје у Федерацији је наше апсолутно непостојање у правном систему Федерације Босне и Херцеговине. Ми апсолутно не постојимо за њих. Можда постојимо само за Сарајево пред Федералном владом која, можемо рећи коректна у односу на вјерске заједнице, али кад се питало кантоналне власти, општинске власти, па ми је постојимо за њих. Ми нисмо национална мањина, ми смо нација, конститутивни народ у БиХ, али ми ни као националне мањине не постојимо у неким срединама. Једноставно не желе да чују за нас. То је оно што показује какав је однос власти у Федералном дијелу Босне и Херцеговине према вјерницима СПЦ и према српском народу уопште. То је трагична ситуација. То је оно што новинари и медији из Републике Српске не потенцирају, за разлику од медија из Федерације који, за најмање нешто што се деси у Републици Српској одмах дижу на највећи ниво. Овдје се страшне ствари догађају да то никога не интересује, какав је на примјер однос општине Босански Петровац према СПЦ. Да упитате моје свештенство, мој народ, ми не постојимо за њих као правни субјекти, као национална и вјерска заједница. Дали су једну донацију међународне заједнице да освјетле вјерске објекте у граду. Нас нико није ни позвао, за разлику од других вјерских објеката који сви бљеште у свјетлима ноћу.Тако је свуда. Али ми прихватамо чак и такав игнорантски однос, једну такву опструкцију, али се боримо ипак колико можемо и успијевамо, хвала Богу, али уз велику подршку сад и српског народа из Републике Српске и саме Федерације БиХ, па могу да кажем и Владе Федерације Босне и Херцеговине у неким општинама као што је Босанско Грахово, Ливно, Босанска Крупа, можда посебно општинска власт Бихаћа се у томе разликује јер је кудикамо коректнија у односу на друге општине у Федерацији. Ваше Преосвештенство, опростићете ми ако је моје питање можда банално. Био сам тад још увијек млад, али сјећам се из неких прича да је период до 90-их био изузетно тежак за религијске заједнице у Босни и Херцеговини. Тада су се религијске заједнице помагале. Данас религије имају много већи утицај. Мислите ли да је могуће, а то је можда и питање религијске толеранције, религијског дијалога, да утицајне религијске заједнице, у Вашем случају у Федерацији, помогну положај православних вјерника у Федерацији и обрнуто? Да ли су такве ситуације могуће и да ли су потребне? То би итекако било за похвалу и за очекивати. Нажалост, тога нема. Треба да кажем, отворено и јавно без имало суздржаности, да тога уопште нема. Не постоји на терену сарадња за опште добро вјерских заједница. У Сарајеву имамо тзв. религијско вијеће, које је формирао Жак Клајн, као неку заставицу да покаже Американцима како је он нешто успио у Босни и Херцеговини. Међурелигијско вијеће је обична фарса које ништа не ради. Само се свађају и можда дијеле коју цркавицу коју добију од међународних фактора, а ми за њих не постојимо на терену. Они нису дошли да обиђу, да виде како је, нити да се заложе код својих вјерских подорганизација на терену, џемата, парохија, жупа да једни друге помажу. Штавише, антагонизам се још више осјећа на терену. Потпуно одсуство. Како је могуће да рецимо један високи религијски поглавар каже да нема шта са мном да разговара. Да смо ми све приче завршили. Ми сваки дан можемо и треба да попијемо кафу као људи, као комшије, као пријатељи, јер никад нисмо били непријатељи. Ја нисам ни са ким био непријатељ. Могу се до крајности разликовати од некога и треба да се разликујемо, јер то је ствар интелекта, колико неко може да се носи са различитостима, али никад нисам био нечији непријатељ. Ако неко каже, високи вјерски поглавар, да нема шта да прича са мном, или са неким мојим другим колегом, онда је јасно колико је антагонизам на терену вјерских заједница отишао. То што је било за вријеме комунизма, мислим да је то исто било натегнуто и било је вјештачко. Није то било истинско. Истинска толеранција и пријатељство вјерских заједница је било оно које је Андрић описује у својим романима, причама, приповјеткама о Босни и Херцеговини до доласка Аустро-угарске. Зло је кренуло када су у Босни и Херцеговини Калај и други министари радили на разграђивању Босне и Херцеговине по културном, вјерском идентитету. Управо тада све то почиње. До доласка Аустро-угарске вјерске заједнице и те како су биле компактне, јединствене, помагале су једне друге. Било је ратова, али су вјерске заједнице једне друге помагале, имале су респекта једне према другима. Све је то уништено доласком Аустро-Угарске која је управо паролом „завади па владај“ и „подијели па владај“. Нажалост, политичари свих религија, свих професија, свих друштава раде на томе да вјерске заједнице буду нека одскочна даска у различитости. Не у блискости, не зближавању људи, већ у што већем разликовању и удаљавању и конфронтирању на крају крајева. То се може осјетити из сваког разговора, кад посматрате добро и анализирате изјаве представника вјерских заједница, високих рангираних лица, то је оно што осјетите. Не можете осјетити доброту, која треба да заплијени срце оног што слуша са друге стране. Чак се некада треба и својима замјерити, својим припадницима, вјерницима ради добра оних који су можда супротно, преко пута мене, да би се и ти људи привукли доброти, љубави. То је оно што је важно. Мене су многи 1996. године осудили, па чак и да ме убију, само због тога што сам ја тражио то заједништво, ту љубав која је била прије доласка Аустро-Угарске. Андрић предивно пише о односу свештеника, муфтија, фратара. Ми смо имали дивног фратра у Ливну, покојног фра Марка Гела, морам данас да га поменем, који је био свједок, фактор и чиниоц тога добра у свијету. Он је ишао од човјека до човјека, од куће до куће и помагао људе, мирио људе, повезивао их и заиста сам био пресрећан да сам упознао једног таквог човјека који је то радио у току рата када то нико није радио. Он је и тада добро чинио и то је био велики човјек. Нажалост, ових дана се упокојио. Управо је тај однос о којем Ви причате, искреног пријатељства а не пријатељства под присилом и често, можемо слободно рећи, лицемјерног односа гдје се јавности представља да постоји нека врста дијалога још увијек је присутан и види се да управо међу оним дијелом свештеника који раде као мањина у неким већинским заједницама. Чињеница је да свештеници који раде у Федерацији Босне и Херцеговине или бискуп Комарица у Бањалуци и још неки свештеници које нисам поменуо, а који раде у мањинским заједницама, много боље разумију једни друге. Зато што смо на истим мукама и покушавамо прије свега као вјерници, Божји људи, као људи историје и цркве, да нешто добро свједочимо свијету. Заиста, ја то радим пуног срца. Нико то не би радио што сам ја радио, да Србе истакне на такав један крст, голготу, да идеш без игдје ичега, тумараш по овом свијету, да би нешто постигао. То је било из чисте љубави. То исто ради бискуп Комарица за свој народ. Зато је његова борба за поштовање. Зашто то радимо? Па нисмо ми овдје случајни. Ми смо овдје послани божјом вољом и морамо то оправдати. Мени су говорили да идем негдје другдје али ја сам рекао не, Бог је мени дао посао. Ја могу само тамо да идем. Зато што је Бог изабрао да у најтежем историјском тренутку будем свједок вјере, љубави, добра, не свједок зла. Ја ћу се борити да народу помогнем, не само мом него и сваком човјеку. То је оно што треба да радим ја као епископ и бискуп Комарица у Бањалуци, муфтија у Бањалуци, да свједочимо људима другачији свијет. Свијет љубави. Не свијет политике, мржње, различитости. Тога нам је доста. Али можемо ли ми да свједочимо и кажемо народу, па добро ми јесмо различити, али у различитости је хармонија и то је љепота. Замислите каква би била башта у којој бисмо имали само један цвијет. То би била досадна башта. Али кад имате хиљаду различитих цвјетова, онда је то хармонија, љепота. Према томе, Босна и Херцеговина као земља различитости је неминовна. Не можемо то промјенити. Ја сам говорио и у рату говорио да не можете срушити четврти спрат да не срушите шести. Ми смо једна кућа, једна зграда која мора бити компактна. Ако на другом спрату живи Србин, на трећем Муслиман, на четвртом Хрват, нећемо срушити други спрат да остали остану у ваздуху. Мора постојати заједништво у различитости. Тако Босну и Херцеговину можемо стварати и стварамо је, али са великом муком и са много неразмијевања. Можда ће многима ово зазвучати непријатно, али ово је истина. Не можемо се ми одрећи онога што је наше, а то је Босна и Херцеговина. Срби воле Србију, Хрвати воле Хрватску, Муслимани, ето по некој њиховој стоичкој интуцији, они су симпатизери Турске, односно Истанбула и то је њихово право. То не значи да ми не стварамо своју државу у свим сегментима, друштвеним, социјалним, културолошким, језичким, па ако хоћете и спортским. Често пута слушам те коментаре за кога навијате, онда се по томе људи цијене и дијеле, да ли су за Србију, Хрватску, Турску. То је апсурдно. Ми можемо навијати, ја сам владика па бих могао да кажем да навијам за Француску. Нит’ сам мањи, нит већи Србин, али навијам за Француску. Када причамо о љубави, миру и толеранцији, Ви сте сами рекли да се то некима можда неће свидјети. Како се изборити за тај начин живота у којем и поштовања и љубави и мира и достојанства има довољно за све а када су поруке које свакодневно стижу из медија, политике, поруке мржње које поново завађају народе. Колика је моћ религијских заједница да се одупру томе? Нажалост, моћ и утицај религијских заједница је некад потпуно минорна у односу на политичке ставове који стоје иза вјерских заједница. И то је истина. Ако иза неких вјерских заједница стоји политика и та заједница вјерно служи тој политичкој опцији. Скоро смо имали свједочанство из Сарајева, Бањалуке, Мостара, итд. Међутим, то ће престати само љубављу. Према сваком човјеку. Ви кад дођете код мене, ја не треба да питам како се зовете. Ви сте за мене човјек. Ја са Вама треба да разговарам управо овако. Да Ви мене разумијете шта ја то говорим. Не да Вас обмањујем, већ да кажем како треба можда да живимо, не како Ви да живите, већ како заједно да живимо, не знајући Вама име. Али ако ја знам Ваше име и како размишљате ја онда регулишем мој говор и разговор према Вашим димензијама и уху. То је опасно. То је шаптање на ухо да се задовољи Ваша национална, политичка димензија или став. Црква то не смије да ради. Вјерске заједнице то не смију да раде. Господ Исус Христ је рекао, па и Јован Крститељ, шта сте изашли у пустињу да видите трску коју вјетар љуља или сте изашли да видите пророка. Свједок вјере, ријечи божје у свијету мора бити тај који ће чврсто говорити, који ће јасно говорити, који ће имати ставове који неће можда бити добри његовима, али ће бити за опште добро. Прихваћени, оцијењени као полазишта како треба да се односимо. Исус Христос није отишао само Јеврејима, отишао је многобошцима, отишао је демонизованима и Он их је призвао. То је улога сваке вјерске заједнице. Да оде другима и да са њима разговара, контактира. Ако ја могу са Вама, не знајући ко сте Ви, као са човјеком сјести и разговарати, независно хоћете то прихватити, али да чујете барем. Тако морају разговарати представници вјерских заједница. Није лијепо да ја то сад износим као неки модел али то је моје поимање. Ја тако живим. Директно разговарам са људима било које вјере и нације. Једноставно говорим ово што и Вама. Кад се враћамо у прошлост, Вама су се дешавале јако лоше ствари. Били сте претучени. Сви су очекивали након Вашег опоравка и првог обраћања јавности неке ријечи које ће бити супротне од оних о којим аи сада причате. Ви сте говорили на исти начин. Сматрали сте да држава треба да ради свој посао. Ја нисам имао право ни жељу некога да оптужујем. Рекао сам да држава управо у том сегменту треба да ради свој посао, да открије починитеље и открили су, хвала Богу. Да држава ради свој посао, да их санкционише и ништа друго. Свако од нас данас може бити жртва терориста или криминалаца, бандита, лопова. Нико није сигуран да то данас неће бити, али зато можемо имати повјерење у државне институције. Ту нам треба држава. Ако ту држава затаји, онда смо ми незаштићени и држава ће постати џунгла, онда ће сви узети оружје у руке, па ћемо се бранити. Онда ћеш ти кад осјетиш да ти неко проваљује у кућу узети оружје и убити га. Међутим да држава заштити своје грађане, да им да право, чак и да буду жртве, али да буду и оправдани кроз процесуирање криминалаца, злочинаца. Ја сам, нормално, имао повјерење и хоћу да га имам. Рекли сте да увијек очекујемо да неко други дође са стране и рјешава наше проблеме, из Загреба, Београда или Истанбула. Колико је рјешење ове ситуације у нама самима? Да ли могуће да ми сами дођемо до рјешења за овакву Босну и Херцеговину или нам је заиста неопходан неко са стране, од наших ближих сусједа до међународне заједнице која изгледа не мисли још дуго да оде одавде? Нико нама не може ријешити наше унутрашње проблеме ако ми сами не будемо спремни и вољни да их рјешавамо, али ако ми стално регенеришемо проблеме, сукобе, неспоразуме, напетости, онда не можемо рјешавати ништа. Онда нам можда требају ти људи са стране да барем одржавају статус кво. Али ако мислимо да рјешавамо проблеме и градимо нашу државу Босну и Херцеговину, морамо сами. Није се десило у историји, осим великих империја, да граде неке далеке државе. Велика Британија је то радила некада. Она је освајала читав свијет и градила читаве културе као што је Индија, као што су друге велике државе, нације, итд. То је прошлост. Данас то нико неће да ради за нас. Они могу да нам помогну савјетима и то је заиста доста. Али  наши људи, односно они који преузимају одговорност, морају то да рјешавају. Није довољно само освојити гласаче и власт, него треба ријешити проблеме. Треба створити нешто изнад проблема. Нико нам то неће урадити, него то морају урадити Срби, Хрвати у Муслимани и други који са нама живе у Босни и Херцеговини. Морамо преузети одговорност, као што сам је ја преузео као владика за сваку цркву, свако село, сваку парохију, тако и онај предсједник владе треба да преузме одговорност за сваку општину, свако село, град и све друге проблеме.Врло је битно да они који су освојили власт путем избора, што је јако добро. То је нешто најзахвалније у Босни и Херцеговини, да можемо да бирамо, да имамо демократију. Можемо да говоримо, имамо слободу. То је врло важно и то је велико достигнуће. То даје шансу да можемо ићи даље. Проблеме морамо рјешавати ми, односно људи који су за то плаћени, одговорни политички Ваше Преосвештенство, прије неких седам година били гост наше емисије. Дошли сте тада у Бањалуку и причали смо управо о религијама у БиХ, могућностима, шансама и колико религије могу да помогну БХ друштву. Да ли Вам се чини да су се од тада ствари промијениле? Нажалост, ја сам већ дотакао тему али негативно. Није се пуно макло, чак бих рекао да смо и назадовали у неким сегментима. Првих неколико година након рата ми смо имали заиста интензивне контакте и међународна заједница је тада организовала више сусрета, разговора, конференција, трибина. Међутим, како су они одлазили тих сусрета више и нема. Ми смо се знали састати у Бањалуци током године и неколико пута. Било је интересантно чути друга мишљења, срести се, поздравити се, вечерати са тим људима. Међутим, како вријеме пролази све се више затварамо у себе. Гради се неки унутрашњи програм само за нас и ми смо само наши. То није добро. Ја бих желио да се опет што више виђамо, састајемо, дискутујемо, па чак и демантујемо ако треба, жестоко, али ми је било задовољство срести људе као што су фра Марко, многе личности из Сарајева, Зенице, Бихаћа, Бањалуке, итд. Имали смо 1998. године један сусрет, разговор представника свих вјерских заједница у Бихаћу. То је било предивно и кад смо обишли цијели Бихаћ посјетили смо и фратра и муфтију, обишли све богомоље, итд. Нажалост, тога више данас нема. Сусрета је било можда до 2002. године, али послије тога све је замрло, тако да данас контаката скоро и нема осим честитки које упућујемо за велике празнике, ако и то урадимо. Не видим неки разлог да будемо поносни што смо били једни од ријетких који су одлучили да се ти гласови чују, али ево бићу можда патетичан, ја сам се осјећао као да сам дио неке молитве са Вама у емисији. Било је јако лијепо слушати свештенике како причају о религији и како шаљу заиста сјајне поруке својим вјерницима, ма којој вјери и нацији они припадали, како шаљу поруке другима. То је управо оно што сте Ви рекли. Јако ме жалости ако тога више нема. Гдје тражити шансу за дијалог онда? Ми смо имали прије 7-8 година сусрете у Сарајеву и било нам је речено да се ти сусрети сведу на неки нижи ниво. Да буду парохије, жупе и џемати. Да они буду носиоци тих сусрета. Од терена да почну сусрети, не са висине. То се није десило. Кад смо тражили да се састану на тренима са једне, друге и теће стране у једном граду, ’ајмо рећи Кључу, то се није десило. Једноставно није било воље, ја бих чак рекао није било храбрости да се сусретнемо на примјер у Кључу, Петровцу или Бихаћу. Сви се боје шта ће рећи они њихови. Имао сам ситуацију да сам био на конференцији гдје је био један представник вјерске заједнице и само је ћутао. Ја сам пришао, загрлио га и питао зашто ништа не говори. Рекао је да се неће смјети вратити тамо одакле је дошао, јер ће то чути у вјерској заједници гдје служи и замјериће на томе, а да је дошао само да испуни квоту. То је трагедија. Треба мијењати наше друштво изнутра, не споља. Ми треба да допринесемо да се наши људи, вјерници промијене и да кажу да, ми познајемо шта наш владика или муфтија или бискуп разговара са вјерницима српске цркве, исламске заједнице, римокатоличке цркве, јеврејске заједнице. Дошли смо до пред сами крај овог разговора. Волио бих Вас питати ако можемо видјети овај разговор у идућих 10 година, како Ви мислите или како бисте вољели да изгледа Босна и Херцеговина? Ја бих волио да Босна и Херцеговина толико напредује да чак и ја као велики оптимиста будем задивљен. Ја сам велики оптимиста, ништа ме не може разочарати. Све муке и проблеме које имамо ја сматрам да можемо побиједити. Како? Својим личним примјером, својом жртвом. Немам право да кукам, треба да радим, да се борим, да стварам и онда можемо прије тога учинити. Ја бих волио да не чекамо 10 година, већ да колико је могуће сутра ствари крену набоље. Прије свега изнутра, из сваког човјека, сваке вјерске заједнице да крене то добро ка другоме. Не мени самом, него сваком другоме. Ако тога добра нема, то је оно што је мени Бог дао, као себе, као добро, ми морамо дати другоме. Ако тога нема, онда смо ми као што каже апостол Павле као звоно које звони, прапорац који звечи, али ништа од тога нема вајде. Значи треба дјелотворно радити на терену и ето ти Босне и Херцеговине као државе, као друштва. Нажалост, опет да се вратимо, нема Босне и Херцеговине као друштва, заједнице, као онога што треба да буде једна држава, за мене, за Вас, за свакога. Да будемо и заштићени, поштовани, цијењени, пред законом једнаки. Нема тога. То је разочаравајуће. Међутим, ја сам оптимиста, вјерујем да то можемо постићи кроз један другачији однос према другоме, према различитоме. Ако то не будемо изградили онда ништа не можемо радити, онда ћемо само ићи даље и биће веће раслојавање националних заједница и вјерских заједница. Биће тотално раслојавање и онда ће можда испунити онај сценарио о нестанку Босне и Херцеговине као државе, заједнице, друштва, као једне мултинационалне вјерске заједнице. Ваше Преосвештвенство, хвала што сте пронашли времена да разговарате са нама, да се поново обратите нашим гледаоцима. Желим Вам много среће у Вашем раду и да се обистини Ваш невјероватни оптимизам и да будете разочарани колико сте мало били оптимиста. Хвала Вама што сте дошли, хвала Вашој емисији за све за шта  и сама доприноси . Нека Бог благослови све ово што смо данас казали позитивно, а оно што смо казали ружно нека то људи што брже забораве и избришу.

Интервју са Владиком Хризостомом урађен је 2009. године у склопу серије интервјуа БУКЕ на тему Има ли Босне и Херцеговине 

 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.