Воденичарка Радмила чува традицију у млину из доба Аустро-Угарске

Каже да је у Јеремиће дошла седамдесетих година прошлог вијека, а око три деценије води бригу о воденици.

Anadolija / 09. август 2020

Воденичарка Радмила Јеремић у породичној воденици у лакташком селу Крнете меље жито и на тај начин чува вјековну традицију. Наиме, воденица породице Јеремић старија је од 100 година, а о томе свједочи дозвола за рад коју Јеремићи чувају на зиду старог млина, а у којој је до детаља описан изглед воденице.

"Ова воденица је стара. Има, ево, продужену дозволу за вријеме Аустро-Угарске, у породици је Јеремић", испричала је Радмила Јеремић.

Каже да је у Јеремиће дошла седамдесетих година прошлог вијека, а око три деценије води бригу о воденици.

Дјед њеног супруга, први је воденичар за којег Радмила са сигурношћу зна да је мљео жито у овој воденици, а њега је наслиједио Радмилин свекар. И док су јој свекар и супруг били живи, Радмила је, уз њих водила рачуна о млину. Знала је каже и усред ноћи устајати да обиђе воденицу, да провјери да ли је брашно одговарајућег квалитета. Драго јој је, каже, што ће један од њених синова наслиједити њен посао, али и што сва њена дјеца, као и унуци воле да посјећују Крнете и стару воденицу.

У плану јој је обнова воденице, а иако су неки дијелови одољели зубу времена друге су Јеремићи у претходним деценијама морали мијењати.

"Има се ту радити, треба долазити, обилазити, по пар пута дневно и више, зависи и од жита, воде и од свега, није то баш... Мораш видјети, некад вода се смањи или се појача па пробуњгура или се смањи па се проспе, мора се обилазити. Има посла ту", каже она.

Вода за млин долази потоком који се одваја од ријеке Осорне.

Vodenica kod Laktaša - undefinedФото: АА: Воденица код Лакташа

"То горе, поток је одвојен нашом земљом, кад је одвајано не знам. Ко је радио млин, тај је и одвајао", каже Радмила

Понекад у сушним временима воденични точак стоји. Прије пар година десило се да због недостатка кише два мјесеца није било воде за млин Јеремића.

У вријеме посјете екипе АА стару воденицу испуњавао је једнолични звук старог камена који меље кукурузе помјешан са жубором воде.

"Сад ово туђе мељем, самељем и туђе, доносе ми, па мељем и туђе и своје и тако", рекла је Радмила.

Каже да воли жито, јер да не воли не би све ово ни радила, па меље курукурзе, пшеницу, раж, јечам, хељду.

На питање колико времена треба да би се самљела одређена количина жита, каже да то не може тачно рећи.

"Зависи од жита, од воде, ако је жито мало тврђе онда иде спорије, треба подоста времена да се самеље", прича Радмила.

Према њеним ријечима, некада су људи и сијали и мљели много више житарица, а сада мељу мало "за куће", јер се на примјер кукурузи за брашно не исплате сијати јер слабије роде, па многи сију оне друге, који имају бољи род, за стоку.

Радмила Јеремић, осим што другима меље њихове житарице уз ујам од 15 посто, у својој воденици и продаје брашно од кукуруза које с породицом узгаја на породичној земљи. Каже да су јој купци из свих крајева свијета. Осим оних који долазе послом, чести су и посјетиоци који долазе само да виде воденицу, а међу њима су прошле године била и дјеца из једног бањалучког вртића.

Vodenica kod Laktaša - undefinedФото: АА: Воденица код Лакташа

"Може доћи ко хоће. Ко год хоће нек дође да види. То је људима интересантно, јер тог нема", каже она и додаје да су међу воденицама које и данас постоје ријетке оне које раде.

Драго јој је што се камен у њеној воденици и данас окреће, јер је то традиција коју су преносили с кољена на кољено, а и успомена за сљедеће нараштаје.

Прича да је рођена на селу и навикла на рад, а на питање шта највише воли у воденичарском послу одговара:

"Све ми је драго, волим да га чујем да ради, волим брашно, више волим жуто, али и бијело је лијепо. Волим, навикла сам на то, не бих могла бити да ја сједим, а ето имам толико година, седамдесет".


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.