Вријеме пакленог патријархата

Патријархат опстаје и обнавља се изнова у различитим друштвеним системима и историјским токовима, утемељен на контроли, диструбуцији моћи и производњи насиља над женом, слабијим и Другим.

Jelena Višnjić / 09. август 2019

 

Иако је дискриминација и насиље над женама постало глобална тема дефинисана у политичким агендама и међународним документима као кршење основних људских права, и упркос свим промјенама које су покренуте у појединачним државним законодавствима и процедурама, њихова имплементација и примјена још увек није досегла задовољавајући ниво ефикасности.

Политика која би се против родно заснованог насиља и дискриминације жена на државном нивоу борила и де фацто и де иуре, није довољно промовисана у Србији, а нарочито изостаје у јавном простору, образовном систему, као и у медијском садржају. Праксе медијског представљања жена које су изложене различитим облицима дискриминације и насиља дио су патријархалне културе у нашем друштву, која разумјева и оправдава то исто насиље над женама, посебно ако је оно упућено женама које не припадају “нашој” идеолошкој и политичкој матрици.

Већи број жена у политичкој и јавној сфери јесте основни предуслов, али не и довољан услов да би политика била другачија. Иако данас већина политичких партија има женске представнице у извршним тијелима, њихова реална партиципација у процесу доношења одлука, утицај и моћ су ниски. Интеграцију феминистичких политика (право на избор, право на живот без насиља, једнаку плаћеност на тржишту рада) користе и „умивене“ десничарске партије, на тај начин мобилизирајући већи број жена у своје редове, али не примењујући их универзално него само на политички подобне жене из властитих редова.

Једно од кључних питања је да ли жене у политици промовишу властиту политичку мисију и праксу и да ли медијске и јавне поруке креирају независно у односу на идеологије политичке партије којој припадају. Одатле долази подјела на “наше жене” и “њихове жене” и одсуство солидарности и јавне критике, злоупотреба моћи, доминације и неједнакости и заговарања нулте толеранције према насиљу над сваком женом.

Интегритет жена је, чини се и локално и глобално, крхкији него икада и изложен насиљу и вишеструким облицима дискриминације и маргинализације. Живимо у времену које карактерише јачање утицаја десничарских политика, искључујућих и дискриминаторних дискурса у јавном и медијском простору. Непостојање санкција и релативизација говора мржње и насиља обезбеђује материјалне услове за ширење атмосфере нетолеранције и линча и представља подстрек свима онима који свакодневно користе говор мржње и правдају насиље против жена и припадника/ца мањинских и маргинализованих група. То захтева употребу свих расположивих ресурса како би се преиспитали постојећи механизми борбе против различитих пракси дискриминације у приватном и у јавном простору и пронашли ефикаснији начини борбе.

Иако и држава прави одређене кораке да би допринела овој борби (у којој мјери и са колико политичке воље, зависило је од различитих политичких идеологија на власти и спољних притисака од стране међународних инстанци), још увек је приметан огроман јаз између номиналне политичке воље и стварних напора у имплементацији мјера наметнутих од стране међународних конвенција. У тој утакмици питање положаја жена се изнова маргинализује и ми заправо можемо говорити само о недовољно брзим промјенама које се тичу позиције жена и/или губљењу стечених привилегија.

Ово је документовано како кроз родну сегрегацију рада, притисак на репродуктивна права жена, ретрадиционализацију родних улога, тако и кроз урушавања система социјалних сервиса која се у највећој мјери рефлектовала управо на живот жене, кроз феминизацију сиромаштва и константне радне (пословне) неизвјесности.

Са друге стране, жене које унутар јавног и медијског простора преиспитују и дестабилизују доминантне патријархалне, конзервативне, расистичке и националистичке (прет)поставке без обзира на активну партиципацију у процесу еманципације и демократизације социо-економског система континуирано се искључују и чине невидљивим или бивају изложене мизогиним и сексистицким нападима. Феминистичке праксе у медијима су стигматизоване, као и рад свих храбрих жена које су производиле политичке промјене у Србији током задњих деценија и покретале кључне друштвене акције.

Последњи случајеви напада на новинарке, феминистичке активисткиње и теоретичарке показали су да шира јавност и мушкарци који су присутни на јавној сцени и позицијама моћи нису спремни за суочавање са прошлошћу, који подразумјева транзициони приступ правди, а нису спремни ни за садашњост и пројекцију будућности у којој жене истински равноправно учествују у креирању јавних политика и доносе одлуке прије свега о себи и властитом тијелу. Методологија њиховог рада подразумјева оспоравање рада и свих постигнутих резултата појединих жена, али и тековина и континуитета женске и феминистичке борбе.

Жене које говоре, жене које одлуче да подигну глас против родног и институционалног насиља и укажу на искуства сексуалног узнемиравања, регресију законског оквира бивају изложене јавном прогону и нападу конзервативних група.

Државне институције које би им требале пружити заштиту често постају савезнице насилника кроз одсуство казнене политике и недостатак спремности за превенцију и системски рад на сузбијању насиља и дискриминаторних пракси.

Тренутна дешавања у Србији и региону, али и шире нам показују да је започет процес заговарања за ускраћивање основних права и слобода, као и ограничавање простора женама за доношење одлука о сопственим идентитетима, тијелу и сексуалности, личним и политичким изборима и акцијама.

Садржаји медијског простора уобичајено не представљају као истиниту темељну чињеницу: да жене чине половину популације и да су као њен дио пресудно и неопозиво битне и неопходне за њено функционисање, опстанак и прогрес. Медијски и јавни простор данас је постао полигон за обрачун са женама, у којем (вербално) насиље (п)остаје легитимно средство за дисквалификацију жена, упркос што су увреде, претње и насиље кажњива дијела.

Оно што нам(а) остаје је солидарност и изградња нових политичких заједница и феминистичких савезништва, које ће се организовано борити на улици, институцијама и академији против сваког облика дискриминације над женама.

ВоxФеминае


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.