алтер Бењамин: „Берлинско дјетињство око 1900.“

Овим текстовима Бењамин не уздиже аристокрацију као друштвени слој, иако је не подвргава нити критичним погледима. Нјега је овдје занимало бавити се истински узвишеним, „аристокрацијом духа“

Tatjana Gromača Vadanjel / 18. август 2017

Прошле је године загребачки накладник „Мала звона“ у својој библиотеци „У првом лицу“, у пријеводу Сање Ловренчић, објавио књигу кратких прозних записа алтера Бењамина „Берлинско дјетињство око 1900.“ Ради се о првом хрватском издању чувених литерарних радова овог њемачко-жидовског филозофа, књижевног критичара, теоретичара, есејиста, преводиоца, чији је рад обогатио и обиљежио мисао 20. стољећа. алтер Бењамин (1892-1940) познат је по својим есејима, којима је утјецао на естетичке теорије, литерарну критику, хисторијски материјализам. Био је члан Франкфуртске школе. Као књижевни критичар писао је есеје о Бауделаиреу, Гоетхеу, Кафки, Краусу, Проусту, алсеру… На њемачки је језик превео Бауделаирове „Цвјетове зла“ и Проустово „Трагање за изгубљеним временом“. Неки од његових есеја и расправа су „Критика насиља“, 1921., ,,Гоетхеови Душевни сродници“, 1922., „Поријекло њемачке трагичне драме“, 1928., „Карл Краус“, 1931., „Умјетничко дјело у раздобљу техничке репродукције“, 1936., „Тезе о филозофији повијести“… За алтера Бењамина обичава се казати да је био еклектичан мислилац – комбинирао је елементе њемачког идеализма, романтизма, западног марксизма, жидовског мистицизма… У својој студији о поријеклу њемачке трагичне драме, која је у раздобљу барока заузела мјесто трагедије – у тумачењу симбола, алегорије, метафорике открива се његово ослањање на мистичке теорије језика. У каснијим радовима Бењамин се, према властитим ријечима, опредјељује за повијесну актуалност – од мистичких теорија окреће се дијалектичком материјализму, открива „радикалност комунизма“, у њему се буди жеља да више „не маскира своје мисли“. Но, без обзира на такву тежњу, његово је мишљење обиљежено загонеткама његова списатељског стила. Те се загонетности и у данашње вријеме могу читати и препознати као далекосежне. У том погледу сваки је пријевод неких од радова алтера Бењамина значајно обогаћење за интелектуалну и књижевну публику, која је и у нас већ упозната и опчињена радом овог изнимног аутора. Тако и аутобиографски, а заправо на један начин и већим дијелом псеудоаутобиографски записи алтера Бењамина, његова присјећања на изгубљени рај властитог берлинског дјетињства доживљеног око године 1900., за овдашње љубитеље лијепе књижевности срећом није ново откриће, али је свакако хвале вриједан преводитељски и издавачки подухват, коју овдашњу културу поновно окреће к овим текстовима, подсјећајући, и нове читатеље упознајући, са високим литерарним досезима европског модернитета, постигнутим од стране једног од његових интригантнијих сукреатора. Ове је, свакако једне од својих најинтимнијих текстова, Бењамин писао боравећи у егзилу, у Италији, године 1932., када му је, како је записао, „постало јасно да ће се могуће и заувијек опростити од града у којему је рођен“. У попратним биљешкама књизи истакнуо је како је намјерно призивао слике које у егзилу најснажније изазивају жал за домом, слике из дјетињства, пазећи при томе да му осјећај чежње не завлада духом. Биографске црте повукле су се због тога у позадину – предност у овим кратким текстовима, „медитативним сликама“ како их аутор карактеризира, добила је неизбјежна друштвена неповратност онога што је прошло. „Настојао сам“, каже Бењамин, „ухватити слике с којима се таложило искуство велеграда у једном дјетету из грађанске класе“. Замијетио је како је таквим сликама на један начин „ускраћена њихова властита судбина, из разлога јер њих не ишчекују већ обликоване форме“, какве већ стољећима постоје зготовљене за сјећања оних чије је дјетињство проведено на селу. У том је смислу алтер Бењамин зацијело био пред тежим задатком, чији је коначан исход могао бити или стварање нечег сасвим јединственог, и на један начин, у својој посебности, новог, или пак потпуни промашај. Сјећања писаца на дјетињства проведена у урбаном, грађанском амбијенту, особито са нагласком на архитектуру и крајобразе великога града, лијепа књижевност до тада готово да није познавала. Наговјештаји таквих тијекова понешто су дани у Проустовом чувеном циклусу романа, но једно овако картографско кретање велеградским предјелима и пејзажима, усмјерено на тих начин и на биљежење чињеница везаних уз културну повијест, исписано при том високим, елегантним литерарним стилом, који у себи суптилно посредује пуно чињеничних факата и ерудиције, представља ексклузивност, ријеткост на ширем књижевном пољу, проматрано кроз дуљи тијек његове повијести. Како и сам аутор у предговору каже, у дотицају са сликама „Берлинскога дјетињства око 1900.“ читатељ ће моћи замијетити „у којој се је мјери одрекао заштићености коју је имао у дјетињству“. Стога ове слике, писане у вријеме рађања, подизања на ноге фашизма – прије свега у Бењаминовој домовини Нјемачкој, али и шире, у Европи, служе аутору као једна врст интимног прибјежишта, сјећање на сигурне и мирне, кротке дане дјетињства, проведене у обитељском окриљу збринуте, рутином уљуљкане високе грађанске класе, која још не слути велике свјетске ратове, прогоне и истребљења. Описујући магију коју дјечјем искуству посредују дотицаји са двориштима западног дијела Берлина, њихове лође и тенде, звукови „чаркања зелених металних ребреница“, ритам градске жељезнице и клофања тепиха, призори кочијаша, фијакера, коња који вуку кочије, сламе, жељезничких насипа и дворишта у којима „црвени мадраци висе на парапетима“, алтер Бењамин, који је посебну позорност и у многим својим другим, нелитерарним текстовима, истицао важност духа дјетињства, перцепције и психологије дјечјега свијета и искуства, кроз очитовања богатства дјечје имагинације позива и себе одраслога, и друге који ће га читати, на једнаку отвореност и радозналост, на дјетињство духа, или на судјеловање у привученост и опчињеност љепотом загонетности, непознанице свијета. Читалац и сам постаје наново свјестан узбудљивости првих дојмова, свега преко чега се касније у животу прелази као да не постоји, па био то макар какав зид од лијепе црвене опеке… Пориви за писањем овакве књиге зацијело ипак нису били само носталгично егзилантске природе, особито узме ли се у обзир филозофско теоријска нарав природе аутора, његова усредоточеност, сензибилизираност за проматрање, па и антиципирање друштвених појава и процеса. У том погледу није претјерано уколико се овим, наоко неамбициозним текстовима који уздижу мир, сигурност, пријатност грађанскога живота, припише и тежња да овјековјече и задрже ону љепоту и племенитост њемачкога – напосе берлинског – животног и духовног крајолика, који ће доласком националсоцијалиста на власт бити неповратно изгубљен на дуље вријеме. Управо мир и идила из ових текстова могу бити виђени као врст наговјештаја дуљег и трајнијег помрачења – ума, живота и људскога, понајприје германскога свијета, пропасти свега онога што ови, наоко политички сасвим невини текстови, славе. Име, и реченице, дјело алтера Бењамина, у себи сажима све оно високо, чисто и племенито из насљеђа велике њемачке културе, оне која је на своју површину изнијела Гоетхеа, Тиецка, Новалиса, Хöлдерлина, Канта, Хегела, Ниетзсцхеа, Рилкеа, и многих других, а над чијом се појавом није успио надвити нити један злокобни наговјештај или титрај пада у „ништавило“ и безумље фашизма, нетолеранције, мржње, прогона… Могуће да је томе тако једним дијелом и зато јер је Бењамин и сам представљао оне „друге“ – прогоњене, и јер је управо због властите бездомности, у себи асимилирао оно највише и најврједније не само своје матичне културе, него култура свијета, којима је, видљиво је то из ових његових записа, већ као дијете био са интересом и радости окренут и заинтригиран. Може се казати да овим текстовима Бењамин на један начин слави грађанску класу – онај њен дио у којега је могуће ипак полагао одређене политичке наде, позивајући се имплицитно на високе узусе и постигнућа свих оних напредних, учених, естетских и племенитих ствари које красе људски свијет, усмјеравају га – барем једним, свјетлијим дијелом његове повијести, мирноме тијеку. Нјих карактеризира један благонаклон поглед, обавијен зрелом, неисхитреном, свјесно одмјереном носталгијом, унутар које се и они сегменти грађанскога живота и људских навика које га чине, који би, могуће, у неком другом контексту подлегли критици, (као што је то примјерице трач или оговарање), из ове перспективе виде као бенигне, чак и симпатичне међуљудске појаве, које само потврђују мишљење о вјечитој незрелости људских бића… „Не сналазити се у неком граду не значи много. Но лутати неким градом као што се лута шумом захтијева школовање“, записује на једном мјесту алтер Бењамин, и читалац се у овој књизи уистину осјећа као нетко тко лута ауторовим „градом – Богом“, али вођен сигурном руком некога чија је имагинација у толикој мјери прожета овим простором, да јој се само треба препустити, као што се препушта опијатном, дугом сну, у којему нема ноћних мора. У том сну толико пуно значе поједине градске локације, називи и имена, они су дио неке шифриране поруке коју ће мало који читалац моћи одгонетнути у потпуности, али чијем ће се звуку, мелодиозности и сликовитости препустити како би ткали у његовој свијести нове, не посве зготовљене нити распознатљиве предоџбе… Лјетниковац Браухаусберг код Потсдама, у којему је Бењаминова обитељ проводила своја мирна љета, Бендлеров мост, Тиергартен, споменици Фриедрицху илхелму, краљици Луисе, принцу Лоуису Фердинаду, Алеја дворских ловаца, Лüтзољева обала, мост Лицхенстеин, Хохензоллерн, вожња скелом до Сакоа, оток паунова, Потсдам – Санссоуци, Шумски парк и Цхарлоттенхоф, Бабелсберг дворац са својим вртовима, језеро Гриебнитз, сеоски вртови Глиеницкеа… Значајне безначајности – мјесечева свјетлост која се пробија кроз прорезе на ролетама у собу, звук клокота воде која се сипа у чашу…- чине тему ових Бењаминових кратких проза, у које и аутор и читалац улазе као у какву тајну кућу спасења – слутећи подрхтавања и пријетње којима никада не оскудијева извањски свијет. Царство дјетињства – а овај је приповједач, као мало који, имао ту повластицу да уистину трчи и проводи своје дјечје дане и трагања у сјени краљевских грађевина, вртова и паркова Потсдама, поставља пред аутора увијек једнако питање –„ Зашто ичега има на свијету, зашто има свијета? Нјегово небивање није ми се чинило нимало сумњивијим од његовог бивања.“ Хватати невидљиво вјечни је циљ сваке велике поезије, књижевности, сликарства, умјетности опћенито, а у Бењаминовим је прозама и простодушнија реченица саткана од такве интенције. Прозе из „Берлинскога дјетињства око 1900.“ отварају свијет пријатне мемле, полусна, њежног, успореног живљења испуњеног ткањем мисли, сачињених од имагинације, сјећања, од језичних и просторних лавирината којима често смисао није дотакнути коначна, прецизна значења, колико изградити атмосфере, поставити звучне и ритмичне кулисе које ће ствари изрећи без да оне уистину буду исказане. Тиме се избјегавају коначна одређења, као на један начин неистинита, и отвара се простор за огледање многострукости ствари и појава, особито за њихова тајна, скривена, наслућујућа зрцаљења, која су понекад толико битна, а која је немогуће исказати ријечима. Бењамин се бави ишчезлим свијетом, свијетом у нестајању, и у том свијету сусрећемо и језичне појмове готово нестале из упорабе, попут назива „еркер“, „вестибул“, „кенотаф“, „балустрада“, „елизеј“, појмови који сами по себи звуче аристократски. Но овим текстовима Бењамин не уздиже аристокрацију као друштвени слој, иако је не подвргава нити критичним погледима. Нјега је овдје занимало бавити се истински узвишеним, а које се изнутра наслућује већ у повојима дјетињства у које се приповједач враћа, кроз интересе и перцепцију, што је својеврсна „аристокрација духа“ – она која би да свијет задржи пред његовим поновним стрмоглављивањима у бездане примитивизма и барбарства. Аристокрација духа не би требала бити искривљено схваћена као врст ексклузивизма, елитизма који се саможиво издваја из прљавштина свијета и његових тијекова – дапаче, у овим се текстовима осјећа суровост, бол и тежина збиљског проласка кроз свијет, кроз све његове слојеве и нијансе, али и тежња да се на томе мјесту зауставе и ускрсну ове изванредне чаробне појаве које на такав начин могла зауставити и оживјети само рука великог умјетника. „Међу свим отмјеним становима у које сам залазио само тај је био козмополитски“, каже аутор у једноме тексту, сугерирајући како отмјеност нема везе са припадности друштвеним класама и строго означеним поријеклом. Дапаче, она чак није ствар нити нечије образованости, већ, много дубље, ствар софистицираности, мекоће и ширине душе, отворености духа, спремности за сусрете и прожимања с другачијим… Текстове из ове књиге, као и већину других својих текстова, алтер Бењамин градио је од фрагмената – нетко је замијетио – од отпадака након рушења. То је сукладно ауторовом виђењу повијести, као катастрофе која иза себе оставља само рушевине. Немоћ грађења свјетова из онога већ срушенога овдје се предочава као једина нада за спас. Као и Ниетзсцхе, Бењамин је био проучаватељ одломака и „кратких сјена ствари“. У својим је фрагментарним текстовима развијао властиту микрологију, отпочету записима сабраним под називом „Једносмјерна улица“, и настављеном у великом раду, на тисућу страница рукописне оставштине, незавршенога дјела о пасажима, сакупљеног под називом „Пассагенерк“. Бењаминово устрајавање на одломцима и полиперспективизму Ернст Блоцх у збирци „Баштина овог времена“ зове „филозофски базар“, бењаминовски „кабаре“. Рад унутар форми одломака аутору оставља велику слободу – ствари се могу окретати и преламати у сасвим непредвиђеним свјетлима. Циљ није доћи до краја, затворити мисао, већ, посве обрнуто – отворити је, окренути ка тек слутећим непрегледностима. У том смислу, Бењамин припада свим другим прекретним мислиоцима 20. стољећа, који су имали потребу окренути се новим формама приповиједања, уводећи у књижевност аутобиографски запис, дневничке ноте, есеј и филозофску расправу, спајајући филозофију с књижевности. Фрагментаран облик, као и посве аутономан језични стил приповиједања, који укључује и јединствену фантазију – све то зазива потпуну слободу умјетничког стварања, за какву су се залагали и Бењаминови литерарни сродници из времена романтизма, попут, примјерице, Новалиса, који су глазбу, и глазбене структуре, као и „слике сна“, које се равнају према некој властитој законитости, а која је поновно блиска низању глазбених структура, видјели као узор модерних тежњи, неке од естетских максима приповједних проза какве су жељели стварати. Обзиром на то да алтер Бењамин нити као филозоф није заступао начело суставног филозофирања, да није изградио никакву нову естетику, етику или теорију књижевности, његово га цјелокупно дјело показује као мислиоца фрагмената. Но фрагментаран облик књижевнога записа није био оновремена модерна новотарија, посљедица авангардних преламања традиционалних тијекова – управо обрнуто, фрагментаран исказ један је од традиционалнијих облика биљежења мисли и запажања, природан и спонтан као и поглед, мисао, перцепција, познато је да припада једном од старих начина биљежења мисли код античких филозофа. Многи су важни филозофски записи преживјели и остварују успјешну комуникацију с читатељством и данас, не само због прецизности и дубине својих мисли, већ и због лакоће и неоптерећености облика записа, па се може казати да је управо фрагмент – онај Хераклитов, Марка Аурелија, Пасцалов, Ниетзсцхеов, Сцхопенхауеров, иттгенстеинов, … онај који израња из рушевина повијести, и свијетли својим загаситим свјетлом, једнако као што то чине ови, и многи други важни текстови алтера Бењамина. Но у то су се већ увјерили, и поновно имају пригоду увјерити се и приближити им се сви који до сада још то нису учинили. Истина је, генијалности је тешко прићи, а још ју је теже обухватити и појаснити, управо стога јер је генијалност, јер јој нити један коначан облик, нити једна крајња категорија не одговара, будући да је докида. „Гениј је марљиви рад“, записује у једном тексту из збирке „Једносмјерна улица“ алтер Бењамин, појашњавајући како се на фрагментима, као никада не сасвим довршеним дјелима, ради цијелога живота. За надати се је да ће домаћи накладници увидјети важност, пријеку потребу пријевода и ових и других радова овог великог филозофа и литерата, како познаватеља и љубитеља, тумача књижевности, тако и њеног посве изванредног ствараоца, „једноставно неуспоредивог“, како га је окарактеризирао Хуго вон Хофманнстахл.

Прометеј.ба

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.