Yанис Вароуфакис: Замислите свијет без капитализма

Била је ово лоша година за анти-капиталисте, али и за капитализам. Пораз лабуриста у Британији је ударац за радикалну левицу. Али и капитализам се нашао на удару критика, посебно у САД.

Yanis Varoufakis / 31. децембар 2019

 

Била је ово лоша година за анти-капиталисте. Али ни капитализам није прошао ништа боље.

Пораз Цорбyнове Лабуристичке партије у Британији овог месеца био је тежак ударац за покрет радикалне левице. С друге стране, и капитализам се нашао на удару критика које пристижу из неочекиваних праваца, нарочито у Сједињеним Државама, где се приближавају председнички избори. Милијардери, шефови великих компанија, чак и финансијски колумнисти придружују се интелектуалцима и локалним лидерима у ламентирању над бруталношћу, безобзирношћу и неодрживошћу рентијерског капитализма. „Овог пута не можемо наставити по старом“, закључак је који се све чешће чује чак и на састанцима управних одбора најмоћнијих корпорација.

Припадници класе најбогатијих – већ оптерећени стресом и заслуженим осећајем кривице, бар они разумнији међу њима – и сами се осећају угроженима због крајње економске неизвесности у коју тоне већина њихових сународника. Као што је Марx предвидео, у питању је недодирљиво моћна мањина која се показала неспособном да предводи дубоко поларизована друштва у којима само богати могу рачунати на пристојан живот.

Забарикадирани у својим одвојеним насељима, мудрији међу супербогатима предлажу неку нову врсту „партиципативног капитализма“, чак и више порезе за сопствену класу, јер схватају да су демократија и редистрибутивна држава њихова једина поуздана полиса осигурања. Али авај, у исто време страхују да њихова класа по природи ствари не полаже много на осигурање.

Предложених мера има разних, од недовољно промишљених до смешних. Позиви члановима управних одбора да се управљају интересима ширим од уско постављених финансијских интереса деоничара били би за похвалу да није неугодне чињенице да о именовању и платама чланова управних одбора одлучују ти исти деоничари. Исто тако, позиви да се ограничи моћ финансијског сектора били би корисни да није чињенице да већина корпорација полаже рачуне финансијским институцијама које држе највећи део њихових деоница.

Супротстављање рентијерском капитализму и стварање предузећа за која ће друштвена одговорност бити нешто више од маркетиншког слогана подразумева потпуну реформу система пословног права. Да бисмо стекли представу о размерама тог задатка, морамо се вратити до оног тренутка у историји када су деонице којима се може трговати постале најмоћније оружје капитализма и поставити себи питање: Јесмо ли спремни да исправимо ту „грешку“?

Било је то 24. септембра 1599. године. У дрвеној згради у близини Мооргате Фиелдса, недалеко од адресе на којој је Схакеспеаре управо завршавао Хамлета, настала је нова врста предузећа. Власништво у новом предузећу, по имену Источноиндијска компанија, подељено је на мање делове којима се слободно трговало.

Могућност трговања уделима у власништву омогућило је неслућени раст приватних корпорација које су убрзо постале веће и моћније од држава. Погубно лицемерје либерализма било је у слављењу врлина локалних пекара, месара и пивара у корист и за добробит највећих непријатеља слободног тржишта: компанија за које заједница не постоји, које не познају морална осећања, намештају цене, уништавају конкуренцију, корумпирају државну управу и исмевају саму идеју слободе.

Затим, пред крај 19. века, када настају прве умрежене мега-компаније – као што су Едисон, Генерал Елецтриц и Белл – дух ослобођен увођењем слободне трговине деоницама учинио је још један корак даље. Пошто ни банке ни инвеститори нису имали довољно новца да задовоље потребе умрежених мега-компанија, створена је мега-банка у облику картела банака и сумњивих фондова иза којих су такође стајали деоничари.

Тако је настала незапамћена количина новог дуга којим је вредност пренета у садашњост, уз наду да ће сутрашња добит бити довољна да се намири будућност. Мега-финансије, мега-капитал, мега-фондови и мега-криза су логичан исход. Ломови 1929. и 2008, незаустављиви раст великих технолошких корпорација и остали састојци данашњег таласа незадовољства капитализмом нису се могли избећи.

У таквом систему, позиви да се капитализам дозове памети не значе ништа – нарочито откад смо уласком у нову стварност 2008. добили коначну потврду апсолутне контроле мега-компанија и мега-банака над друштвом. Ако нисмо спремни да укинемо слободну трговину деоницама, започету 1599. године, не можемо значајније утицати ни на данашњу дистрибуцију богатства и моћи. Да бисмо замислили шта би превазилажење оваквог капитализма могло значити у пракси, најпре морамо темељно преиспитати саму институцију власништва над корпорацијама.

Замислимо да су деонице нешто слично праву гласа којим се не може трговати. Као што ученици када се упишу у школу добијају чланску карту библиотеке, сваки нови запослени добијао би по једну деоницу која му даје право на један глас у свим одлукама о корпорацији које доноси скупштина деоничара – од управљања и планирања до расподеле дохотка и бонуса.

Тако би подела на добит и надницу изгубила смисао, а величина корпорација била би сведена на праву меру, што би допринело слободној тржишној утакмици. Када се роди беба, централна банка би јој аутоматски доделила траст фонд (или лични капитални рачун) у који би се периодично уплаћивала универзална дивиденда. Када беба постане тинејджер, од централне банке би добила и бесплатан банковни рачун.

Радници би могли слободно да прелазе из једне компаније у другу и са собом повлаче капитал из свог траст фонда који могу позајмити компанији у којој раде или неком другом. Пошто нема акцијског капитала који се храни фиктивним средствима, финансијски токови би постали узорно досадни – и стабилни. Државе би укинуле порезе на промет и доходак и уместо тога опорезивале само добит компанија, земљу у власништву и активности које штете јавном интересу.

Али доста је маштања, засад. Поента овог текста била је да се у овим данима пред Нову годину подсетимо могућности настанка заиста либералног, посткапиталистичког, технолошки напредног друштва. Они који одбијају да га замисле завршиће као жртве апсурда на који често указује мој пријатељ Славој Жижек: зашто су људи спремнији да размишљају о крају света него о крају капитализма?

Пројецт Сyндицате, 27.12.2019.

Превео Ђорђе Томић

Пешчаник.нет, 31.12.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.