"За све нас дођоше, вечите подстанаре..." Андријина нова пјесма постала ХИТ

Андрија Милошевић недавно је издао прву књигу за децу "Кишни глистац", а гостујући у емисији "Вече са Иваном Ивановићем" поделио је задовољство резултатима и утицајем који његов рад већ оставља на деци.

BUKA portal / 22. мај 2019

- Издали смо ту књигу, иде супер! Ја сам људима са којима сам то договарао рекао да нећу да промовишем само моју књигу, него комплетно стваралаштво за децу. На мојој промоцији сам промовисао једног дечка, био ми је и Љубивоје Ршумовић и рекао сам му: "Љубивоје, ја тебе кад загрлим, загрлим сопствено детињство!" То се исто дешава кад загрлим и Бранка Коцкицу (смех)

Људи читају, није истина да људи не читају у Србији, деца читају и није истина да су стално на таблетима. Него је ствар у томе шта им се понуди и шта им гурате да гледају

- Да ли је истина да ће бити и поезије, за одрасле? - питао га је Иван.

 

 - Хоће, биће - рекао је Андрија.

- Чекај, ти си тако сео 30 и нешто година и онда си скапирао да умеш да пишеш песме? - питао га је Иван.

- Буквално! Ја сам мислио да не знам да пишем - рекао је Андрија.

- У животу се дешавају разне ствари, ја сам прилично емотиван човек и не умем баш да вербализујем емоцију на прави начин. Мени кад се нешто лоше деси, углавном сам хладнокрван. Онда, после месец дана ме удари. Тако да сам само вербализовао сопствене емоције у одређеним моментима - кад ме нешто дотакне, да ли сам се посвађао са мајком покојном, да ли се нешто десило, да ли сам имао неки проблем који је стварно драстичан у животу... ја сам тако то писао и на крају је испало... Ја дам неким људима и они углавном плачу (смех) - рекао је Андрија, а потом је изрецитовао своју песму за одрасле.

 

- То је песма коју сам написао за дођоше, ајде тако да кажем... За људе који су отишли из својих малих места, да траже своју срећу - казао је, а онда је почео.

"За све нас са маргине, из малих места,
 чија су игралишта беспућа била, чији су очеви од муке пили,
 чије су мајке због љубави трпеле,
 који памте само тешке речи и воле село своје највише у пролеће.

За све нас који су љубили по студентским домовима,
за вечите подстанаре,
за положене испите и увреде преко којих смо прешли,
за пијане студентијаде и непроспаване распусте.

За све нас дођоше,
који смо побегли од детињства непланирано и пребрзо,
да бисмо дипломама бранили право да не будемо странци.

За све нас, којима ништа није тешко,
који хранимо оне наше тамо, јер волимо своје.
За све нас из радничких насеља пропалих градова, приградских општина нестале индустрије,
који смо ускакали из државе у државу не померајући се са места,
који смо то што смо - који немамо ништа, а имамо све.

За све нас купићу један цвет.

Нек замиришу студентске собе,
старе љубави, мале тајне.
Нек се узнемире умири,
опет прославе положени испити,
опет оживе стари професори,
зањишу пољупци по парковима,
зашкрипе клупе и одзвоне уздаси.

Пре него што одем засадићу овај цвет,
у једној малој просторији, за душу."

 

Преузето са Телеграф.рс


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.