Заборављена варош: Лјубија је некада градила Приједор и Бањалуку, а данас се за њено боље сутра бори 16 жена

У овој, данас мјесној заједници, заборављеној од локалних и републичких власти, нешто се ипак дешава.

Tatjana Čalić / 28. јун 2018

Некада је Лјубија градила и Приједор и Бањалуку. Имала је статус општине и била прави центар регије. Ту су били културни и спортски центри, обданиште, ђачки дом, базен, болница, ватрогасно друштво, биоскоп...  Све захваљујући  руднику жељеза који је запошљавао неколико хиљада људи. Али када је стао рудник, стало је и вријеме у Лјубији. Данас, од свега горе побројаног, овдје нема ништа. Нема ни људи, тек њих око 2 000 и то махом старијих. Млади су отишли или одлазе. Свакодневно.

У овој, данас мјесној заједници, заборављеној од локалних и републичких власти, нешто се ипак дешава. У фебруару прошле године у оквиру пројекта „Поштујмо жене из руралних подручја“, отворен је Центар за боље друштво Лјубија, који финансира Европска унија, а проводи Царитас бискупије Бања Лука у сарадњи с Царитасом Аустрије.

 

Екипа портала Бука посјетила је Центар и са окупљеним женама разговарала о животу у Лјубији, проблемима са којима се сусрећу, те пројектима и радионицама које се овдје организују.

Јадранка Ивељић је у Центру од његовог формирања  и каже да је добробит за све жене огромна- подржавају једна другу, помажу, едукују се и покрећу иниц​ијативе како би се живот овдје побољшао.

“Наш Центар је један од бољих које ћете сусрести у БиХ. Овдје се окупљамо најмање ​два пута седмично, и данас је дошла већина жена иако су у току пољски радови. Од када је Центар основан, свака од нас своју душу овдје одмори, радимо, учимо и пуно смо лијепих ствари направили. Када је Тања из Царитаса први пут дошла и рекла ријеч декупаж, ми нисмо ни знали шта је то, ја барем нисам знала и погрешно сам је изговарала тих првих дана. Да овдје нисам дошла, не бих научила радити декупаж, али ни украсе од старог новинског папира, од стакла. Тек сада видимо колико смо заправо креативне “, прича за наш портал Јадранка, једна од 16 жена које овдје свакодневно долазе. Јадранка је иначе велики познавалац традиционалног ручног рада - плетених чарапа и пешкира са ручно хекланом чипком, које такође израђују жене у Центру.

 

Напомиње да већину скупљег материјала обезбјеђује Царитас, али ​​да ​су и домаћи предузетници препознали вриједне жене из Лјубије те им помажу кроз донације материјала. Посљедњи такав случај је донација дрвета, од којег су жене у Центру правиле кутије, након чега су овладале осликавањем​, а ускоро планирају кренути са израдом сувенира.

 

“Користимо материјал који већ постоји, стари папир, стаклене боце и посуде које више не користимо, полако уводимо и дрво, а са доласком јесени планирамо правити  и уникатне украсе од комушине и кукуруза. Примамо и донације, па ако би нам неко поклонио паковање или два дрвофикса, нећемо одбити”, кроз смијех  каже Јадранка.

Иначе, новци од продаје израђених предмета  припадају женама, оне са њим располажу како желе, а однедавно су почеле један дио стављати у заједничку касу, како би на јесен имале неопходна средства за зимницу. Ова иницијатива је потекла од самих жена из Центра јер им је жеља да и након престанка овог пројекта у фебруару 2020. године, Центар настави са радом и буде самоодржив, обзиром да​​ ​ће ​им простор у коме се састају остати на располагању.

Дан прије наше посјете, жене из Центра су имале изложбу​ у ​мјесту Равска код Приједора, током обиљежавања ​благдана свет​о​г Иве, гдје су показале своје ручне радове​ и представиле рад Центра и другим мјештанима из околних села​. 

 

 

 

Наравно, креативне радионице које се одржавају сваког понедељка  су само један дио онога што Центар пружа окупљеним женама. Тако петком кроз едукативне и интерактивне радионице разговара ​се ​о равноправности полова, превенцији насиља у породици, о баријерама и проблемима с којима се сусрећу попут ограничених економских могућности, незапослености, сиромаштва, опште искључености из фокуса политичког и друштвеног живота, састананцима које би требало одржати с доносиоцима одлука. Циљ је да ове радионице потакну превенцију,  активизам као и локалне иницијативе које би донијеле квалитет и напредак заједници.

До сада их је одржано преко 160 у Лјубији,  Гламочу, гдје такође постоји један овакав Центар, те у Бањалуци, Котор Варошу, Прњавору. Битно је истакнути да, у склопу пројекта, Царитас заједно са психологом и социологом обилази ​жене и њихове породице које живе у још изолованијим срединама, разговарају са њима, пружају подршку, што им много значи, као и чињеница што нису потпуно заборављени.

О првој иницијативи коју су недавно покренуле жене више нам је рекла водитељица Центра Ивана Шарић. 

 

„Овдје мјештани имају велики проблем са здравством његом. Наиме, у Лјубији постоји само амбуланта породичне медицине која ради до 13 часова, а за све даље претраге или љечење упућује се у Приједор. Међутим, већина људи овдје није запослена или живи од минималних пензија, а карта од Лјубије до Приједора и назад кошта 5 КМ. За некога са пензијом од 200 КМ то је велики издатак. А ако још треба ићи на свакодневну терапију у Приједор, онда само на аутобуску карту оде већина примања. Стога су се жене организовале и изнијеле свој проблем предсједнику и потпредсједнику​ ​Скупштине ​општине​ Приједор​. Предложиле су да се се смањи цијена карте или да се смањи за пензионере, јер је то њима заиста нужно потребно. ​У Општини смо били лијепо примљени, саслушани и обећано је да ће учинити све што је у ​њиховој моћи да  ова иницијатива буде усвојена“, прича Ивана Шарић.

Да је приступачност здравственим услугама велики хендикеп свих мањих мјеста слажу се све окупљене жене.  Толико се прича о важности превенције, кажу, а ништа се не чини за жене из руралних средина. 

Тако Ката Кнежевић сматра да би било добро да у њихову амбуланту једном годишње дође гинеколог како би на преглед могле да оду све жене које себи то не могу приуштити.

„Стално се прича о важности превенције, а у руралним срединама ње нема. Зашто примјерице и овдје једном годишње не би дошао гинеколог или зашто не би било омогућено урадити скрининг мамографију дојке. Организује се то у Приједору, али ако неко није на друштвеним мрежама њему та информација није доступна. Такође, долазак у удаљенија мјеста потакао би сигурно многе жене које избјегавају ове прегледе, да промијене мишљење“, истиче Ката Кнежевић и додаје да би то могла бити њихова сљедећа иницијатива.

Живот у Лјубији није лак, од жена које долазе у Центар ниједна не ради, али се већина сјећа времена када је, захваљујући руднику у Лјубији, ово мјесто градило и Приједор и Бањалуку.

Тако Лјубија, као и многа слична мјеста у нашој земљи, из године у годину постаје све мања, ријетко ко овдје улаже, ништа се већ годинама не гради и ријетко ко овдје остаје.

“Живот је овдје стао, нема у Лјубији више ни омладине, сви су отишли. Од нас овдје ниједна жена не ради, можда  из куће ради понеки човјек, али питање је и то“, прича Јадранка Ивељић.

Али иако је посла и људи све мање, а положај жена доста тежак, солидарности и међусобног разумијевања не мањка. Најбоља потврда за то је прича Душице Комљеновић, која жене из Центра никада неће заборавити. 

„Ја знам да имам пријатељице, оне су ми то несебично доказале помогавши ми да ријешим за мене нерјешив проблем. Оне, иако ниједна не ради, прикупиле су 230 марака, да бих могла да платим љекарски налаз за своје дијете. Ја то нисам могла платити од 35 марака дјечијег додатка, и ја то њима никада нећу заборавити“, кроз сузе говори Душица Комљеновић.

 

  Како би омогућили женама да долазе овдје са дјецом, ако их нема ко чувати, у склопу Центра постоји кутак и за њих, гдје цртају и баве се креативним стваралаштвом. Дјеци се овдје јако свиђа па обавезно долазе и са родитељима, али и без њих.

 

О пројекту "Поштујмо жене из руралних подручја" разговарали смо и са представницима Европске Уније, који су пројекат подржали са 330.000 еура.  Циљ оснивања Центара у Лјубији и Гламочу је, наглашавају, сигурно окружење гдје се могу састајати жене и ​дјевојке, организовати радионице и друге активности за повезивање жена и њихово укључивање у превенцију насиља.

“Жене у руралним подручјима нарочито су изложене насиљу и често нису информиране о својим правима и доступним правним механизмима и помоћи. Пројекат би требао да оснажи и оспособи жене у овим локланим заједницама да препознају насиље у породици, те утичу на друштво да га не толерише. Такођер би требао допринијети укључивању жена на селима у процес доношења одлука и израде локалних политика и стратегија”, нагласила је Јамила Миловић-Халиловић, портпаролка Делегације Европске уније у БиХ и Уреда специјалног представника Европске уније. Додала је и како ће за социјалне раднике, полицијске службенике и друге релевантне актере бити организиране специјализиране обуке у оквиру пројекта у свих пет општина. Пројекат такође укључује и вјерске вође и друге утицајне појединце у овим заједницама како би се укључили у борбу против насиља, те мотивисали да се залажу за бољу социјалну инклузију жена на селима.


Бука препорука

ЕУ/БиХ

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.