Загорка Голубовић: Постмодерна држава је партијска држава приватних власника

Ја не мислим да живимо у постидеолошком добу. Чини се да је наш живот данас под већом присилом јединствене глобализујуће идеологије, него у бившој Југославији.

BUKA portal / 12. август 2019

Foto: Medija centar Beograd

Загорка Голубовић је рођена 8. марта 1930. године у Дебрцу, општина Владимирци, код Шапца у Србији. Дипломирала је и докторирала на Филозофском факултету у Београду. Предавала је социологију и антропологију на том факултету. Године 1975, као припадница београдског крила Праxис групе, уклоњена је из наставе заједно са још седморо особа са тог факултета, такође припадника Праxис групе (Инђић, Марковић, Мићуновић, Попов, Стојановић, Тадић, Животић). Од 16. јула 1981. године запослена је у Центру за филозофију и друштвену теорију, најпре у саставу Института друштвених наука, уз посредан приступ Универзитету. Радила је и у Институту за филозофију и друштвену теорију. Након повратка на Филозофски факултет у Београду, предавала је изнова социологију и антропологију, али и у многим другим високошколским установама у земљи и иностранству. У пензији је од 2001, али је јавно и даље веома активна. Бави се конкретним (и теренским) истраживањима транзицијских последица у Србији, а политички је активна као независна интелектуалка и феминисткиња.

Ивица Младеновић: Професорка Голубовић, најпре једно филозофско питање. Могу ли људи живети без утопије? И, повезано са тим, да ли ли заиста живимо у пост-идеолошком добу, како то тврде неки пропагандисти капитализма?

Загорка Голубовић – Питање се поставља да ли би људско биће могло да живи као аутомат, без икакве жеље за неком визијом будућности, а то је смисао утопије, мада многи људи живе без икакве пројекције за живот и то замењују „утопијом“ као веровањем да ће нешто боље доћи само по себи. Али, шта се подразумева под утопијом? Ако је то илузија и заваравање, то води промашеном животу, јер је то бекство од решавања проблема стварности, апатија и разочарење, губљење наде. Али, ако се утопија заснива на разумевању нових могућности о алтернативној стварности и тражењу путева да се то достигне у будућности, онда човек постиже осмишљени живот у остварењу својих (и универзалних) потереба: слободе, солидарности са другима и основних људских права. Без тога је човек биљка, којом управља околна природа, или роб оних који имају моћ да управљају његовим животом и друштвом.

Будући да се у филозофији утопија не схвата као једном достигнути крајњи циљ (као „светла будућност“), већ је непрекидно трагање за новонасталим могућностима и у личном и у друштвеном животу, она се не може дефинисати политичким системом одредјеног друштва, те се разуме као стални след нових догађаја, открића и могућности које пружају потпунији живот активног субјекта и друштвених организација, као и целине друштва.

Међутим, ја не мислим да живимо у постидеолошком добу. Чини се да је наш живот данас под већом присилом јединствене глобализујуће идеологије, него у бившој Југославији.

Колико су утопија и идеал људске еманципације значајни за практично политичко делање и да ли је без њих могуће замислити принципијелну реалну политику? Рецимо, у Вашој последњој књизи Моји хоризонти: МИСЛИМ, ДЕЛАМ, ПОСТОЈИМ1, говорите и о мотивима за свој рани политички ангажман. На основу Вашег искуства, дакле, стиче се утисак да „људи од политике“, у периоду послератне обнове, политичку делатност нису перципирали као позив/професију, потребу да се постане функционер, управља људима или стекне нека врста привилегије, него, пре свега, под утицајем тадашњег духа времена и хуманистичких уверења, потенцијом да се учествује у мењању света, у служењу општем добру. С обзиром на то да сте као политички и социјално свесно биће били друштвено ангажовани и у периоду реал-социјализма, а то јесте свакако и данас, интересује ме да ли примећујете разлику у тој констелацији утопија – еманципација – реал-политика између ова два различита друштвено-историјска контекста? И какве је природе та разлика?

Ако је утопија отворени поглед у будућност остваривих идеала људске еманципације, она је знатно шира од политичког деловања, јер означава континуирану креацију људскости – људских услова живота, те је деловање у области културе као „друге природе човека“ примарни услов еманципације, која одређује природу политичког деловања. А то значи да политичко деловање није сврха самом себи, па самим тим ни посебна сфера активности одређених актера као функционера. Будући да је политичко деловање практично средство у циљу да се принципијелно остварују основне људске потребе, функционерски приступ политици противан је људској еманципацији. Активност индивидуа и друштвених заједница, чији је циљ/идеал ослобађање људских потенцијала за остварење хумане људске заједнице, не своди се на посебну плитичку активност, већ представља животну активност која мотивише људе да се ангажују за остварење бољег света, на основу еманципаторских идеала.

Мислим да су се послератне генерације, нарочито младе популације, првенствено активирале у том смислу, имајући наду у могућност изграђивања друштва без антагонизама и мржње, у духу сарадње и равноправности. Људи су тада били подстакнути на активност руковођени идејама које воде ка постизању општег добра а не појединачног интереса, или тежње за освајањем привилегованих позиција и политичке моћи. Тадашњи мој ангажман нисам доживљавала као политички, већ као неопходну друштвену активност за изградњу једне праведније и модерније земље. Данас се то третира као „идеализам“ јер су постојеће и нове идеологије, било квази/комунизам или нова владајућа неолиберална идеологија девастирале универзалне људске идеале и вредности као недостижне утопије, успостављајући или једмострани колективизам или посесивни индивидуализам.

Данас је још увек тешко ревалоризовати вредност општељудске активности где се удружују индивидуални и социјални интереси у циљу персоналне и социјалне еманципације. Реалполитика избацује утопију као превазиђени концепт и брише све вредности таквих усмерења, јер је савремено потрошачко друштво усмерено на утилитарне циљеве и на овековечење капиталистичког друштва путем трке за акумулацијом што већег профита и затварања у оквире технолошке цивилизације.

Професор Лино Вељак из Загреба тврди да сте несумњиво водећа социјална научница, не само у Србији већ и у целокупном региону који обухвата бившу Југославију. Такође, неоспорна чињеница је да сте били један од најистакнутијих и најангажованијих хуманистичких интелектуалаца у периоду „златног доба“ југословенских друштвених наука 1960-их и 1970-их година прошлог века. Своју храброст и одупирање етаблираном догматском марксизму сте платили избацивањем са Филозофског факултета у Београду и одузимањем пасоша по налогу врха тадашње власти. Ипак, и поред свих ограничења, тадашња генерација југословенских филозофа, социолога, психолога и антрополога је давала радове којима је и из света признавана теоријска вредност и представљали су сам крем европске науке. Часопис Праxис и „Корчуланска летња школа“ су изазивали живо научно интересовање најеминентнијих интелектуалаца тога доба (Ернст Блоцх, Херберт Марцусе, Хенри Лефебре, Ерицх Фромм, Јурген Хабермас, Луциен Голдманн, Лесзек Колакоwски, Карел Косик и др.), а наши професори, укључујући и Вас, су били гостујући предавачи на најпрестижнијим европским и светским универзитетима. Како објашњавате ову чињеницу? И да ли можете да направите поређење и објасните разлику са данашњим стањем у друштвеним наукама и релевантношћу коју социолози и други научни делатници имају у постјугословенском периоду и у изван локалним оквирима?

Релативно слободна научна и културна активност убившој Југославији била је важан елеменат разлике у односу на друге „реалсоцијалистичке“ земље. Али, треба истаћи да су се такве активности спроводиле кроз културне и друштвене организације, а не политичке и партијске активности, јер су имале критички приступ према естаблисхменту и у њима су се теоријске анализе повезивале са отпором структурама моћи. Често су на такве скупове долазили и извесни просветитељски оријентисани интелектуалци из света. А најшири контакт са њима је успостављан на десетогодишњим сесијама на „Корчуланској љетној школи“ и у часопису Праxис. У то време југословенска филозофија и социологија су биле доста познате и цењене на међународним трибинама, а имали смо и своје представнике у светским органима тих дисциплина. Часопис Праxис био је веома познат на Западу а у земљама „реалсоцијализма“ деловао је инспиративно, мада се због поседовања тог часописа у тим земљама и кажњавало. У Шведској, на пример, и радници су знали за Праxис и када сам тамо боравила као гостујући професор, позивали су ме на разговоре о деловању тог часописа и интелектуалаца око њега. У бившој Југославији групе интелектуалаца, често заједно са радницима, нису били „послушна војска“ политичких моћника и борили су се за аутономију свога деловања и освајали слободу и по цену ризика, не чекајући да им је неко одобри. Али су познати и случајеви ауторитарних забрана у области културе (као и деловања самоцензуре у медијима и неким издавачким предузећима), мада су и под тим условима и „Корчуланска љетна школа“ и часопис Праxис ипак опстали десет година, да би се пред светском јавношћу утврдила мисао о дестаљинизацији Југославије. Може се, међутим, рећи да државно комунистичко вођство, уз помоћ једног броја интелектуалаца, ипак није успело да буде одлучујући арбитар на пољу културног стваралаштва. Данас се ситуација доста изменила када је у питању улога интелектуалаца, будући да су се већином укључили у структуре власти и не интересују се за слободарске организације и организације отпора реформисаном ауторитарном режиму, под утицајем владајуће неолибералне идеологије.

У књизи Мишљење као диверзија, која је недавно изашла из штампе у Београду, Ваш колега Божидар Јакшић врло документовано доказује да Праxис никада није представљао некакву теоријски кохерентну целину, тј. заједницу истомишљеника, па чак и да ангажман најутицајнијих представника ове групе није ни по интензитету, ни по квалитету, а поготово не по усмерености био јединствен. Међутим, упркос свих разлика, пројугословенски и антинационалистички каактер групе једноставно нико није могао, нити може да доведе у питање. Утолико је необјашњивија чињеница каснијег вулгарног конвертитства неких од најистакнутијих представника тзв. „праxис филозофије“. Михајло Марковић је тако постао идеолог Социјалистичке партије Србије (период владавине ове партије он чак назива „златним добом социјализма у Србији“), а Љубомир Тадић и, касније, Светозар Стојановић тенори српског национализма. Да не помињемо остале. У Новом Пламену бр. 16, у свом ауторском тексту, Предраг Матвејевић Вас наводи као једну од ретких светлих тачака из београдске групе, часну и честиту особу и најдоследнијег критичара стаљинизма свих врста. Наравно, Ви и сами говорите да је саморефлексија један од кључних принципа којим сте се руководили у животу. И Ваше је мишљење по бројним питањима еволуирало у последњих пола века, па и након слома социјализма као реалног друштвеног система. Професор Филозофског факултета Владимир Илић, који је темељно истраживао феномен еволуције односа према социјализму у књизи Облици критике социјализма, каже да се у Вашем случају не може говорити о „конвертитству“ него о „промени позиције“ ка социјалдемократији, јер сте Ви још 1982. оштро судили о социјализму као систему, али да у своје ставове и даље инкорпорирате нека кључна марксистичка места. Да ли се слажете са овом оценом? Такође, како тумачите чињеницу да су се неке Ваше колеге тако лако одрекле марксизма, иако су пре тога написали томове и томове марксистичке литературе? Један од највећих живих интелектуалаца данас Едгар Морин у књизи на француском из 2010. Поур ет цонтра Марx тврди да не постоји марксизам, већ марксизми. Колико је он у праву и да ли је марксизам, или бар неки од марксизама у Мориновом кључу, и данас актуелан и неизбежан за разумевање и објашњење друштвене стварности позног капитализма?

Увек сам говорила и писала да Праxис и „Корчуланска љетна школа“ нису биле заједнице истомишљеника, већ сусрети где се подстицала слободна размена мишљења и то је било драгоцено искуство и за Југославију и за Европу, као и драгоцени подстицај и за продуктивнији приступ марксизму. Због тога су на Корчуланску љетну школу долазили и Лефевр, Фромм, Хабермас, Колакоwски, Голдмман, Косик, али и Аxелос, Финк, Туцкер, и други филозофи са Запада, било марксистичке или других филозофских оријернтација. То доказује да је школа била отворена за различите филозофске приступе и да је у таквим контактима сваки учесник могао проширивати своје видике, очекујући са задовољством следеће заседање. Данас су у Србији потпуно потцењене филозофија, социологија и социокултурна антропологија и остао је само мали број ентузијаста интелектуалаца који настоје да реафирмишу значај ових дисциплина за модерни демократски развој, у супротстављању владајућој неолибералној идеологији. Такозвана „група осам професора“ Филозофског факултета у Београду није била избачена првенствено због разобличавања догматског марксизма, већ што је осавремењивала наставу уводећи такозване „западне науке“: социологију, социокултурну антропологију (док се на другим факултетима проучавао марксизам као предмет) и изучавање релевантне „западне литературе“, подстичући тиме на критички начин мишљења код студената (што је оцењено као „кварење лојалне омладине“). А опредељење за отпор ауторитарном режиму, који се називао „комунистичким“ био је сигурно основни фитиљ који је запалио кампању против интелектуалаца и професора такве оријентације. Док је насилно окончање студентског покрета 1968. године откривало суштину тога режима. Међутим, данас су интелектуалци у већини постали део естаблисхмента, или су се претворили у успешне бизнисмене, гласно пропагирајући идеје неолибералне идеологије, одобравајући уништавање радништва и све већи приватносопственички егоизам као „смернице просперитета“. Не знам да ли је „конвертитство“ прави израз за данашње понашање неких мојих колега (из „групе 8“) и других јучерашњих „отпораша“. Или су пре у питању у неким случајевима враћања на старе идеолошке концепције (што је, по мом мишљењу случај са Михаилом Марковићем, који је био и остао „ородоксни марксиста“), или под утицајем приватних интереса прихватања извесних идеја нове данас владајуће идеологије. Али, његов случај није истоветан са „скретањима“ Љубе Тадића и Свете Стојановића, где су извесни лични разлози имали више утицаја, иако је Тадић написао веома значајне студије о критици савременог друштва, укључујући и „реалсоцијализам“ (којих се није одрекао, те је његов „национализам“ био више краткотрајно интимно опредељење). А већина интелектуалаца, који су били „комунисти“ служећи тадашњег господара, природно су се определили новим господарима, такође из интереса и заузимања високих позиција (на примеру Вука Драшковића). Ако се истичу појединци који су из групе „Праxис“ остали доследни, ту из Београда свакако спада Небојша Попов, који је и данас најактивнији борац против неправде у име афирмације слободе свих грађана и за социјалну једнакост, нарочито активно помажући борбу радника за одбрану својих права. Ја и данас преиспитујем своје становиште, али не у смислу „мењања позиције“, јер је моје опредељење и даље социјалистичко-хуманистичко, али допуњено многим идејама Марцусеа, Фромма, Блоцха, Хабермаса, а нарочито Цорнелиуса Цасториадиса, али и значајним идејама раног либерализма. Али себе не бих назвала присталицом социјалдемократије, која је мање-више недоследно демократска и хуманистичка, али подстиче такође на размишљање и преиспитивање. Марксизма се нисам одрекла, али сам га темељно преиспитивала, нарочито у погледу места које даје значају личности (што се уобичајено потпуно занемарује) у процесу хуманизације света и критике идеје комунизма као завршетка историје (што се може наћи бар у назнакама у Марксовом спису Грундриссе). Али су поред модерних либерала (као Иссаиа Берлин, али и Ралwс), а такође и персоналисти (нарочито Е. Моуниер) учврстили моју хуманистичку позицију (о томе сам опширно писала у својој књизи Моји хоризонти).

Борба за заједничку државу свих независних балканских народа је једна од историјских константи у деловању прогресивне интелигенције и левичарских покрета у овом делу света. Многи су дали и животе како би операционализовали ову вишевековну идеју. Да ли је након крвавог распада СФР Југославије концепт заједничке државе Словена дефинитивно доживео свој историјски колапс и неславан крај, како неки тврде, и какав је, узимајући у обзир и Ваше животно искуство, али и богат истраживачки рад, Ваш однос према бившој држави? Да ли је то, с једне стране, била одржива идеја (данас преовладава став да је Југославија била вештачка творевина, а међуетнички склад само привид) и који би то по Вашем мишљењу, с друге стране, били најпожељнији конкретни облици уједињавања грађанки и грађана, односно постјугословенских држава у времену пред нама, па и у контексту уласка у Европску унију? Наиме, скоро је социолог Растко Мочник у Београду изјавио да, на пример, сви релевантни подаци показују да Словенија полако постаје „унутрашња колонија“ ЕУ, пре свега Немачке, а термин „југосфера“, који је Тим Јудах, новинар британског Ецономиста, сковао пре четири године, постаје све прихватљивији, па и у нашим „антијугословенским“ круговима. Дакле, ствари се померају, чак и у поређењу са периодом од само пре неколико година.

Не знам да ли је остварива нова заједница као балканска држава, али ни једнострана држава по етничкој линији, па ни као словенска заједничка држава. Мислим да би било пожељно удруживање држава на грађанској основи, држава које су на овим просторима сродне према прихваћеним етичким принципима и на њима одређеним заједничким циљевима, са структуром коју претпоставља модерно демократско друштво. На тој основи би шире удружене заједнице могле да се лакше супротставе неоколонијализму и поновном буђењу ауторитаризма великих држава, које и даље намећу своју моћ малим државама, поготово ако ове нису уједињене заједничким принципима и циљевима. Ја подржавам Европску унију само у овом смислу. Што се тиче бивше Југославије, ја веома жалим што се распала, јер мислим да смо тада имали већих потенцијала у кретању као демократској транзицији, него данас, упркос такозваном „умереном ауторитаризму“, који сада постаје огољенији. У својој књизи Моји хоризонти пишем да је то било контроверзно друштво, али да су баш те контроверзе пружале могућност да се слободније дише и ко је имао воље и храбрости и да узме слободу. То доказују резултати који су се у тадашње време испољавали и у доброј литератури и другим областима културе, у друштвеним наукама, као и у већем поштовању етичких принципа у друштвеним заједницама. А то потврђује и углед који је тада Југославија имала у свету.

Након слома историјски постојећег комунизма, у Србији на снагу ступају криминални и коруптивни политички капитализам. Најпре у контексту Милошевићеве национално затворене тржишне привреде и криминализоване економије, која производи нову „лумпенбуржоазију“ (Косик) спремну да спроведе пљачку друштвене имовине, а онда и након 2000. кроз прихватање логике неолибералне безалтернативности и легитимисање и довршавање ове пљачке. Демократска транзиција тако све више, и за многе потпуно неочекивано, постаје означитељ за периферизацију земље и додатно урушавање стечених социјалних достигнућа. Ви сте и сами активно учествовали и помагали борбу зрењанинских радника против самовоље државне бирократије и њеног тајкуна. Такође, концепт партијске државе остаје на снази и неокрњен чак и након урушавања „једнопартијске диктатуре“. Професор Ђокица Јовановић у књизи Прилагођавање. Србија и модерна, показује да на место „монопартијског стања“ данас имамо „моноидеолошко стање“. Ако се погледају стенограми са конгреса и партијских састанака Савеза комуниста Србије 1970-их, чини се да су разлике између главних фракција међу тадашњим комунистима, суштински, биле много значајније него ове данашње међу најрелевантнијим партијама у Србији. Социолошка истраживања такође показују да је у реалсоцијализму, за напредовање у друштвеној структури било примарније образовање од партијске књижице, док је данас партијска припадност на првом месту. Професор Слободан Цвејић са Филозофског факултета у Београду је у својој докторској дисертацији показао како је данашње друштво у Србији најзатвореније, у смислу друштвене покретљивости, друштво у Европи (подсећам да је 1960-их тадашње југословенско друштво, поред шведског, било најотвореније у свету према истим критеријима), а истраживања професора Младена Лазића недвосмислено потврђују да се са неолибералним реформама у образовању полако затварају сва врата у високом школству деци радника и сељака. Карел Косик се непосредно пред смрт чудио како је могуће да бивши левичарски дисиденти и критичари „комунистичког“ естаблишмента наједном индиректно постају апологети капитализма. Они су, према његовом мишљењу, заједно са обновом демократије рестаурирали капитализам, а, опет, у кохабитацији са савременим капитализмом демократија може бити само половична, лимитирана и подривана тим новим слојем: лумпенбуржоазијом. Како тумачите ове процесе, и да ли сте 1980-их могли да антиципирате куда ће водити „освајање слободе“ преко капитализма, на социјалном и политичком плану у Србији и шире?

Након слома квазикомунизма у бившој Југославији и после пада Милошевићевог режима преузета је парола „из социјализма у капитализам“ без критичког преиспитивања предстојећег друштвеног развоја и осмишљавања стратегије новог поретка. Као и у другим реалсоцијалистичким државама после 1989. године, слепо се следио неолиберализам западног друштва, који је тада доживљавао бум, насупрот последицама на које је указивао Ј. Стиглитз и други лево оријентисани економисти – да ће „шок-терапија“ која је примењена у процесу приватизације негативно деловати на економски развој и модернизацију својинских односа, а такође и на демократизацију политичких односа. Једнострана трансформација својинских односа створила је нове класе „лумпенбуржуазије“ и „лумпенпролетаријата“. И успостављена је власт тог новог моћног приватног власника, који влада неконтролисано (под фирмом деетатизације) свим ресурсима друштва и који укида сва раније освојена права радничке класе, претварајући је у робу на тржишту рада, која се купује као и сви производи њиховог рада. Када се та нова класа скрива иза израза „тајкуна“ (или криминалаца), замагљује се природа новог класног неолибералног потрошачког друштва, у којем су власници великог капитала основни арбитри у одређивању структуре и политике друштва (видети трилогију З. Баумана Флуидни живот, Медитерран Публисхинг, 2009-2010). Зато треба поставити питање да ли је постмодерна држава партијска држава приватних власника, будући да и у тим структурама партије нових власника владају сценом и то као фактички управљачи судбином друштава. А „тајкуни“ су посредници који купују партије и тиме (иза сцене) одлучују о политичким програмима и о смењивању и довођењу нових владајућих гарнитура. Зато се може рећи да је корупција главно политичко, а не само економско средство друштвених транзиција савременог друштва. А постојећим објашњењем « тајкунизације » прилрикрива се најгрубљи облик капиталистичке експлоатације, који власнику капитала даје легитимитет за услове рада и живота целе све сиромашније популације. А партијска припадност наизглед различитим партијама игра значајну улогу у политици данашњег „грубог капитализма“ (много већу него у бившим „комунистичким“ државама). Економска моћ сада одређује степен политичке моћи и легитимише феудализацију српске државе, у којој партије стварају сопствене феуде на које државна власт нема утицаја и који су недодирљиви. Може се рећи да све партије у Србији певају у истом хору када се дочепају политичке власти и ни једна не поштује елементарне принципе правне државе. Чак и политиколози тврде да је основни циљ вишепартијског система „борба партија за власт“, супротно демократским начелима да партије када освоје власт треба да дају што већи допринос побољшању животних услова својих грађана. Формално се промовише „владавина права“, а фактички се подстиче нова хијерархија приватносопственичке класе, што доводи до све веће социјалне неједнакости и искључења великог броја грађана из друштва, будући да са порастом незапослености нигде не припадају. Говори се о отворености данашње Србије према свету, али је та отвореност једнострана, јер се прихватају од стране развијенијих држава најслабије стране у колотечини маинстреам неолибералне идеологије. Велико је питање да ли је данашња Србија „растурила капитализам“ и да ли је почела са „обновом“ демократије. Када се анализира структура данашње Србије и функционисање њених институција, може се говорити о „ауторитарној демократији“ (каошто сам описала у једној својој књизи), јер постоји формална подела власти, која је у суштини ауторитарно устројена, а уставом загарантована права и слободе грађана крше се отворено и бескрупулозно. Због тога, не бих говорила да у Србији постоји „кохабитација савременог капитализма са увођењем демократије“, јер је то само фасада иза које се скрива наметање суровог данашњег капитализма.

Европска унија је утемељена као економска формација захваљујући политичком делању тадашњих европских конзервативаца. Дубравка Угрешић, и не само она, тврди да је идеолошки део приче направљен да би се људи који не разумеју економски пројекат мотивисали да раде у његову корист. Дакле, упркос тзв. „лес тренте глориеусес“ и држави социјалног старања која је била резултат јаког притиска организованог радничког покрета на Западу, али и страха од ширења комунистичких револуција са Истока, Европском заједницом, а касније и Европском унијом доминирају десне политике. Недостатак демократског капацитета данашње Европске уније критикују чак и савремене слабашне и дегенерисане социјалдемократске партије. Комесарска влада у Бриселу не подлеже демократској контроли грађана и грађанки националних држава чланица, одлуке се доносе на основу мање-више тајних дискусија, закони који се сасвим отворено називају директивама иду у правцу наметања приватизација у свим друштвеним сферама и укидања тековина радничког покрета, а у последње време све кључне одлуке доноси Немачка. Већ поменути словеначки професор Растко Мочник чак тврди да је ауторитаризам у бившој Југославији, у смислу доношења одлука у федерацији, био фолклор у односу на ово што данас имамо на нивоу Европске уније. Да не помињемо антиимигрантске и расистичке испаде бројних европских влада и маинстреам политичара у последње време, који лицемерно траже слободу кретања капитала, али на све начине ограничавају слободу кретања људи. С друге стране, у овим нашим постсоцијалистичким државама највећи део политичких елита, као резултат понижавајућег односа према идеји демократије и способности грађана да рационално размишљају и доносе одлуке, Европску унију представља као неки апстрактни циљ по себи, а не као потенцијално средство могућег општедруштвеног и економског развоја. С обзиром на то да се Ви залажете за придружење Србије Европској унији, интересује ме који су Ваши аргументи за такву позицију, имајући у виду позитивне и негативне стране овакве интеграције? Да ли је исто тако важно да постављамо питање „Да, али каква ЕУ“? Такође, да ли верујете, као и Боурдиеу, у могућност изградње „Тврђаве Европе“, као острва социјалне државе?

Приликом стварања ЕУ било је тешко проценити које снаге доминирају у њеној конструкцији и у формулисању њених циљева. Ја сам на једној конференцији у Паризу на самом почетку анализирала споразум у Мастрихту и довела у питање његове демократске циљеве. Конзервативна струја је иницирала стварање ЕУ као пандан америчкој супремацији у Европи, не да спречи ратове, већ ширење социјалне државе успостављањем чврсте контроле над државама Европе, да би их лакше уколотечила у захтеве неолибералне економије. Многи познати научници у свету врло оштро критикују Бриселску бирократију (Волерстеин, Стиглитз и др.) која безрезервно промовише своје интересе и намеће их чланицама Уније, спречавајући њихове чак и минималне потенцијале за демократски развој. Ја свакако нисам за такву Европску унију, зато критички указујем на њен ауторитарни каратер и предлажем неопходне промене у правцу стварања једне конструктивне заједнице слободних европских народа. Да је постојећа ЕУ проамерички изданак у циљу успостављања доминантне моћи над државама Европе, потврђује њен став неопозивог наредбодавца, без обзира на социјалне и културне разлике међу европским заједницама, као ипотпуно одсуство размене мишљења у тој комуникацији, прихватањем слогана „нема алтернативе“ предложеној Унији. Зато је нужно да се на референдуму пита: „За какву сте европску заједницу и шта недостаје постојећем моделу ЕУ?“

Левица је у последњих тридесет година у потпуном повлачењу у Европи. Делимично због „црних њушки“ (Сартре) из прошлости, а у највећем јер је неспособна да понуди конкретне и практично делатне програме који би имали мобилизацијски потенцијал и, истовремено, дали уверљивост њеној „утопији“. Да ли, према Вашем мишљењу, демократска левица данас може да понуди реалан алтернативни начин организације друштвеног живота, или се њена корисност у савременом свету своди искључиво на критику тј. коректив неолибералне фазе капиталистичке друштвено-економске формације? Такође, да ли је садашња социјалдемократија (где је левица ограничена на културна и социјална питања, док у привреди апсолутно тријумфује тржишни фундаментализам) једина левица која може да објективно учествује у обликовању XXИ века у Европи?

Ја бих пре рекла да се стара левица уклопила у нову владајућу идеологију, а нова левица још се није конституисала као кохерентна група, али постоје значајнипредставници који промовишу ново значење левице, који врше препознатљив утицај на Западу, али код нас нису успели да се промовишу (изузев у појединим часописима (на пример у Републици). Али је савремена светска криза у извесној мери подстакла буђење леве оријентације и покренула фронт против „грубог капитализма“, када поново постају актуелне Марксове анализе првобитне акумулације капитала. Нарочито је то видљиво у Латинској Америци, а делимично и у афричким земљама, где је постало и веће интересовање за анархистичке идеје и марксизам као социјални програм, подстакнуто неспособношћу конзервативних струја да понуде програм за решавање глобалне кризе у 21. веку. Експанзија потрошачког друштва је већ толико продрла у срж целокупног савременог начина живота – од економије до социјалних организација и културе – да се сви прогресивни пројекти одбијају као „утопија“ која се не може остварити. Проблем је у томе што се левица изједначује са социјалдемократијом, која је данас скоро ближа десници и све удаљенија од оригимналних корена, када је стајала на челу радничког покрета и синдиката и успевала да изведе одређене значајне промене (узмимо за пример период Беванове управе у Енглеској, за разлику од владавине Блера или Гидденсовог „трећег пута“. Критички потенцијал данашње социјалдемократије према неолибералној идеологији је веома слаб, мада се појављују и друге струје социјалдемократије (на примеру Н. Клеин и сл.), које се оштро супротстављају савременој владајућој идеологији, разоткривајући њено погубно дејство у многим земљама. Можда ће се из тих потицаја родити„нова левица“. У сваком случају, такве анализе и списи могу омогућити да се критички преиспитује деловање социјалдемократије у 21.веку. Али, не мислим да само левица може да доведе до остварења нових програма за промене. Било би неопходно да нове струје социјалдемократије и независни синдикати нађу заједнички језик и формулишу нову парадигму која ће отворити путеве за нову социјалну климу и културу.

У чланку за Зборник Изазови и перспективе савремене левице у Србији2 пледирате, ако сам добро разумео, за неки облик „демократско-либералне“ социјалистичке алтернативе. Претпостављам да сматрате пожељним доследнији развој „више синтезе“ између левице и класичног либерализма, одлучнију еманципаторску социјалну и економску политику, итд. Није ли чињеница да је десница из транзицијског хаоса (у којем је играла тако наглашену улогу) изишла тако јака и с толиком подршком увелико и рефлексија пропуста левице да довољно снажно постави интересе рада, радничку и грађанску партиципацију на дневни ред?

Нисам сигурна да треба поћи од дефинисања назива (појма) будућег друштва, јер појмови могу бити вишезначни, као што се то у пракси савременог друштва изразило, како у појму социјализма и капитализма, тако и социјалдемократског друштва. Зато, када размишљам о могућностима конституисања нових друштвених система, склонија сам да се позабавим питањем који су то битно нови садржаји, који се не односе само на структуре и институције друштва, већ на конституисање демократских институција мереним њиховим дејством на хуманије услове живота, како личног тако и колективног. А под тим мислим на такву конструкцију друштва, чији ће темељ чинити социјално хумано, креативно и праведно демократског друштво. Свакако да таква дефиниција мора да се темељи на синтези идеја демократског развоја у историји и на социо-културном наслеђу човечанства, који воде ка сруеру демократске укупности деловања. А то значи да се темељи на изучавању историјског развоја филозофског мишљења и социо-културном развоју човечанства. Мали је број савремених мислилаца који се систематичније тиме баве, зато се кретање савременог друштва покушава и даље објаснити углавном у дводимензионалној перспективи – супротстављањем капитализма социјализму и обнуто. Матрица нове парадигме требало би да буде мера хуманости новог друштва, односно укидање свих облика отуђености (да употребим Марксов појам, који се у последње време све више враћа у употребу). Тек његово укидање укључује услове за еманципацију личности, друштвених колектива, грађанства и, наравно, заборављени принцип радничке и грађанске партиципације, праведну расподелу богатства и јавног добра. Мислим да је основни недостатак нове левице што углавном остаје и даље у оквирима чисто политичке сфере или једнострано економске и што се не хвата у коштац са комплексним проблемима постмодерног друштва, а нарочито што занемарује девастацију културе, која је постала „безгранична забава“, без правих културних садржаја и потпуним потискивањем основних људских (моралних) вредности. „Ко те пита за културу“, био је један од чешћих одговора у оквиру истраживања квалитативном анализом од 2001. до 2010. године у градовима Србије.

Да се на крају вратимо на Вашу, пре свега, вокацију социјалне антрополошкиње. Наиме, недавно преминула истакнута социолошкиња и антрополошкиња Елисе Боулдинг у својим је делима, попут књиге Цултурес оф Пеаце: Тхе Хидден Сиде оф Хисторy, темељно побила тезу о човековој инхерентно насилничкој природи, те о неизбежности рата и милитаризма у људском друштву. Без обзира на то, да се послужим речником Ерицха Фромма, снаге некрофилије још увијек неуморно воде рат против биофилне, хумане, социјалне концепције међуљудских односа, и у овој епохи врло темељито побеђују. Чини се да ово навикавање на перманентне ратове брутализује не само најдиректније погођена друштва (попут Блиског истока и Африке), него и остатак наше врсте. Какав је Ваш став према идеји да је потребан одлучан заокрет према мировној, антимилитаристичкој светској политици? Слажете ли се с антимилитаристичком мишљу Ханнахе Арендт да „на


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.

2018 Бука. Дајте шансу мозгу.

Сва права задржана. Забрањено преузимање садржаја без дозволе издавача.

Опримизација и израда DVC Solutions