Запис о Адему Ћејвану

Имао је дубок, звонак глас, био висок, наочит и некако мислим да га је прије свега његова маркантна вањштина опредијелила за глумачки позив.

Predrag Finci / 05. новембар 2019

 

Адем Ћејван није био глумац талента једног Звонка Марковића или Рејхана Демирджића, али је својом снагом, сценском упечатљивошћу и шармом испуњавао огромни простор резервиран за хероје. И управо захваљујући својим природним предиспозицијама постао један од оних који небрижно расипа свој дар. Не знам да ли је боље рећи да је Адем волио сцену као дио живота или је и сам живот за њега био дио сценског ритуала.

Виђао сам га како рецитира насред улице, виђао како у два ујутро игра казачок, слушао како се с врата каване на сав глас почне удварати некој лијепој цури – а њима као да није било краја и као да је у свима њима волио једну, имагинарну -, слушао како са заносом рецитира Макове пјесме, уживао у његовом зналачком испијању лозе и увијек имао утисак да све што чини чини у славу једног јединог ритуала – ритуала живота. Хтио је да потроши живот и није се плашио што га живот троши. Хтио је живот најприје у његовој сировој елементарности, а онда му настојао дати неки облик, облик који је посуђивао из умјетности. Хтио је живот као љепоту; хтио живот као естетски чин. Управо зато је у његовим гестама каткада било театралности, односно оне артифицијелности која припада сваком глумцу када није на сцени.

За онога који тежи животу као умјетничком чину и сам живот мора бити на неки начин “уљепшан” како би добио облик. Киркегаард вели да се проблематичност естетске егзистенције састоји у њеној незрелости, односно вјечној младости која јој не дозвољава да се уздигне до зреле особе. За данског религијског писца таква особа је тек она која је докучила Бога, али и естетска, пјесничка егзистенција умије у пролазном остварити облик и осјетити пунину живота. При томе се питам је ли ономе који у потпуности тежи животу као облику ишта изван самог животног догађаја потребно? Није ли тада довољан сам живот, без икакве иманенције, живот који је своја властита трансценденција, живот у коме је Бог сам живот?

У таквом настојању душе да исцрпи “поље могућег”, да непосредно искуси живот тежња ка естетизацији живота у основи означава отпор банализирању живота. За онога који тежи животу као умјетничком чину живот је увијек тамо гдје је могућ као потпуни живот, гдје је могућ живот као ужитак, као срећа постојања у којој нема бриге за “велико сутра”. Отуда у оваквом стајалишту може бити и релативизирања свих вриједности и трага нихилизма, који пориче сваки крајњи смисао јер апсолутизира своју властиту пролазност. Али, ако је суштина игре игра, а не неки њен резултат, онда је и радост живота ужитак у самом чину живљења, једна животна радост која својом виталношћу и оптимизмом зна да распозна љепоту тренутка. А такав тренутак надасве може да осјети играч (глумац) или, точније, свако биће које схваћа непоновљивост игре живота. Такав зна да чин није само ова или она творевина, већ да то може бити свака геста.

Слажем се, Адем је био заводник, али све некако мислим да је надасве хтио да заводе живот којим је био очаран.
И зато је Адем рецитирао на улици, играо казачок, с помпом дизао чашу…

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.