Записи Поводом Валтера Бењамина: Једносмјерном улицом из супротног смјера

ЗАПИСИ ПОВОДОМ ВАЛТЕРА БЕЊАМИНА

Jovica Aćin / 11. јун 2019
  1. Једносмерном улицом из супротног смера

Нацрти, питања микрологије

Док ради, по једној од својих младалачких замисли, на систематској студији о пореклу немачке жалобне игре (Трауерспиел) која је у раздобљу барока заузела место трагедије, Валтер Бењамин током лета 1924. борави на Каприју где упознаје Асју Лацис. Страсно се заљубљује у њу. У студији о жалобној игри, најочитије у тумачењу симбола, алегорије, метафорике…, откривамо несумњиво ослањање на мистичке теорије језика. По свом квалитету и интензитету, та приврженост мистичким теоријама обећавала је још више: Бењаминово дубоко и зналачко урањање, наставак њиховог развијања. Летонка, управница позоришта, Асја Лацис из Риге је, међутим, „руска револуционарка“, по каснијим Бењаминовим речима признања: једна од најзначајнијих жена које је икада срео, и без сумње жена коју је највише волео. Њој потом приписује своје „интензивно“ откривање „актуалности радикалног комунизма“. Говори о „животном ослобођењу, открићу здравља и тела, као и мирењу с природом“. У сваком случају, близина извесног утеловљења, које тек можемо наслућивати из потоњих истраживачких и списатељских подухвата његове жртве, била је животни елемент у подстреку да Бењамин сегне у дијалектички материјализам, да се определи за оно што ће се звати историјска актуелност. Преобраћење из мистичких теорија или не, у Бењамину се одиграо извесни преокрет.

Из преокрета у Бењаминовом животу и мишљењу произишла је збирка Једносмерна улица. Управо када је упознао Асју Лацис, фасциниран појмом револуције, одлучио је – како пише 1926. свом пријатељу Гершому Шолему – да напусти нешто од своје старе физиономије и с новим стеченим лицем призна да се у њему пробудила воља да више не маскира, као што је до тада, вели, чинио, актуалне и политичке видове своје мисли, него да их, путем искуства, развија до крајње тачке. Бењаминово материјалистичко опредељење, сагледамо ли га дуж строго ограничаваних путања и видика зачетих с Марксом, ипак није једноставна и свршена ствар. Бењамин се издваја; није тамо где бисмо очекивали да га нађемо. Животност и продуктивност његових идеја и разумевања не само да ни данас не јењавају него, за разлику од већине некада тако подстицајних и савремених такозваних марксистичких дела, бивају све делотворније. Непрестано се изнова откривају његови списи, загонетке стила његовог мишљења прихватамо као све далекосежније. По свему судећи, од почетка су ти списи скривали у себи, рекао бих, неку двосмислену варијанту материјалистичког погледа, захваљујући којој су још неопходни и нови.

Због Асје Лацис ће, две године после сусрета с њом на Каприју, путовати у Москву. Предузето путовање и боравак у Москви учиниће га малтене двоструко несрећним: Асју затиче болесну, у болници, и већ има једног пријатеља, непосредније обележеног револуцијом, према коме се, истина, односи помало као цинична љубавница… а затим, опажа тамошњу свакодневицу, изучава улице, увек осетљив на детаље уочава их довољно аналитички, те одгађа помисао, рођену на Каприју, мада га је она и раније донекле ужасавала, да ступи у комунистичку партију, али одлаже и доношење било каквог коначног суда. У предговору за посмртно објављени Бењаминов Московски дневник Шолем говори, чак о безнађу. То је можда претерано, али пријатељ је, појачавајући, неке нијансе добро истакао.

Састављен од парадокса, мислилац парадокса историје, Бењаминово позивање на комунизам може се, доцније, тумачити и нарастањем нацизма, чије је порекло схватао делимично као и други његов блиски пријатељ, Бертолт Брехт, или пак такође блиски му Теодор В. Адорно у својој критичкој теорији друштва: као учинак капиталистичке повести. Бењамин је, заправо, тражио лек. Није његово трагање било марксистичко, ако се већ може говорити о извесном материјализму. Било је најпре носталгија, особена меланхолија. То је изнутра разграђивало његово „комунистичко опредељење“ без марксизма. Трагање је било готово медицинско, али ношено двосмисленостима сваког коначног исцељења. У томе је сликовита његова наговештена концепција историје. По речима Пјера Мисака који се у Паризу, посредством Жоржа Батаја, здружио с Бењамином уочи другог рата, због те концепције надевали су му надимке „марксистички рабин“ и „месијански материјалиста“. Никада се, међутим, није учланио у комунистичку партију, па ни у неку другу, нити је, као Јеврејин, емигрирао у Палестину. Није се, заправо, одлучио ни за један од путева својих најинтимнијих и тако међусобно опречних пријатеља, Шолема и Брехта. Учећи се чежњи према изгубљеном на роману Марсела Пруста, његово трагање може се описати – како је речено приликом великог разговора о Бењамину, 1983, у Паризу – готово као „трагање за изгубљеном револуцијом“. Сада је то поново нађено трагање изгубљеног за изгубљеном и, тачније, никада нађеном револуцијом.

Паул Клее: Ангелус Новус

Не можемо промашити када је реч о Бењаминовом погледу на историју. Дочаравају га укратко „Тезе о филозофији историје“, написане (биће то стицајем) поткрај Бењаминовог живота. У једној од теза коментарише цртеж Паула Клеа, назван Ангелус Новус: историја је збир рушевина, напредак – страшна олуја која руши све пред собом и за собом. То је песимистичка визија која извире из мистичког духа. Упркос посредничкој улози Асје Лацис на Каприју, Бењаминов преокрет, тад, на „пролетерску утопију“ изгледа није био потпун, и у ма којој мери се одиграо – његова природа има сву загонетност унутрашње борбе. Нова физиономија, да, али Једносмерна улица је – како њен аутор пише године када се књига појавила, после свог московског искуства, Хугу фон Хофмансталу – и „сведочанство о унутрашњој борби“. Бењаминова истовремено стварна и измишљена улица из књиге добила је, како читамо у посвети, име по оној која ју је пробила у писцу, пробила је као тунел, попут неког рушилачког инжењера који прекраја постојећу мапу града. Асја Лацис је била, у најбољем смислу, субверзивни инжењер. И управо нам субверзија, ближе него конверзија (преобраћање), тачније евоцира полиграфску бит Једносмерне улице. Оно што Бењамин прима из страсног сусрета са Асјом чини га субверзивним мислиоцем чија збирка „фантазија“, захваљујући управо својој субверзивној засејаности, добија вишеструки и трајни историјски смисао. Смисао се ту разграђује, да би изнова, у неочекиваном распореду, био саграђен од отпадака после рушења, пробијања улице у једном духу и једној визији историје која још чека свога теоретичара у Бењаминовом трагу. Можда ће то бити теоретичар фрагментације у историји. И он изучавалац одломака и кратких сенки ствари на које су подједнако, као меланхолични посматрачи сунца у зениту, указивали Ниче и Бењамин. Док таква теорија историје не буде формулисана, неће бити језика којим се може водити разговор с повешћу као вечној катастрофи чији крај анђео уништења непрестано одлаже. У том одсуству назираће Бењамин понешто од природе свога писања.

Историја је, по Бењаминовим Тезама…, само вечна катастрофа која од нарастајућих рушевина подиже непрелазну препреку између нас и (умишљеног?) раја апсолутне решивости, синтезе, идентитета.

Порекло немачке жалобне игре завршиће Бењамин у пролеће идуће године, након пресудног сусрета на Каприју. Рад је требало да буде ауторов хабилитациони спис који би му отворио универзитетску оковану капију, али му тај покушај, коментарисаће Бењамин академски удес свога рада, да „по други пут исприча бајку о Трновој Ружици“ није прихваћен. После многих тешкоћа, књига се појављује у Берлину почетком исте године када ће бити објављена Једносмерна улица, и код истог издавача. Аутор ју је посветио својој жени. Рођен 1892. у Берлину, у својој двадесет петој години оженио се Дором Полак. Посвета је из 1925. године. Спољашњи знакови његовог преокрета из претходне године: почиње да пише Једносмерну улицу, одустаје од залудног чекање пред универзитетским „законом“ и, због Асје, разводи се од жене. Почиње друкчије да гледа и на све што је писао пре него што је, или у моменту када је почео друкчије да гледа. Једва да је минуло три године од објављивања Порекла…, а Максу Рајхнеру ће изјавити да када је то дело састављао још није схватао оно што ће му наводно убрзо постати јасно: да је његово посебно становиште о филозофији језика повезано са становиштем – дијалектичког материјализма. Повезано, додаће додуше: „премда проблематично“ повезано. У битноме ослоњено на мистичке теорије, Порекло… не садржи, међутим, ни трага од онога што би он у њему, „премда проблематично“, да види као свој тајни дослух. Слаб би одговор био да је реч о пукој самообмани. Друкчији Бењаминов поглед није без веродостојности, али је морамо потражити у „проблематичности“ накнадно виђеног и жеље која се субверзивно пробија у погледу. Та „проблематичност“, указујући на Порекло немачке жалобне игре, заправо алудира на Једносмерну улицу. Као што Асја Лацис пробија нову „улицу“ у Бењамину, изазвана жеља, мењајући своју перспективу од прве на другу жену, сучељавајући опречне набоје из посвета у обе књиге, пробија нову путању у Бењаминовом погледу. Та игра перспектива и опречних набоја жеље за симптомом бира управо „проблематичност“ која чини да у Бењаминовој „новој физиономији“ ни дијалектички материјализам није оно што, почев од Маркса, иначе јесте. Рекао бих: срећом, и зато данас читамо Једносмерну улицу која изискује од нас продуктивно оклевање пред сваким коначним одређењем и разврставањем шта јесте Бењамин, те непрекидно вођење рачуна о актуелној имагинацији која је на делу у конструкцији ове улице. Коначно, и завршни текст збирке упућује на планетарну нарав Бењаминове мислилачке имагинације, што га, с питањима технике и грчког искуства природе, може учинити, уместо Марксу, ближим Мартину Хајдегеру који, у часу док настаје Једносмерна улица, довршава Бивствовање и време, са артикулисањем нацрта готово истоветних питања.

Неће више да маскира извесне видове своје мисли „актуелне и политичке“, него ће их развијати до крајње тачке. Како? У истој реченици из већ наведеног писма Шолему 1926. одмах одговара: путем искуства. Али, оно што се развија до крајње тачке у Једносмерној улици, некако искоса, управо је сам појам искуства. Искуство је, право говорећи, било до тада потиснути „актуелни и политички“ вид Бењаминове мисли. И нит развијања искуства једна је од оних које својим дисконтинуитетом премошћавају испрекиданости његовог писања. Она започиње још од младалачког читања Имануела Канта, нарочито Критике чистога ума. Бењамин од Канта прихвата окрет према непосредном истраживању природе стварности које се изводи тек као истраживање нашег искуства те стварности. Испод искуства, схватаног пак као попис чулних слика, уређиван по извесним општим правилима, Бењамин би да иде дубље, да сегне даље од Канта, трагајући за вишим појмом искуства. Бењамин се осврће за дијалектичким материјализмом тек као за полугом за такво трагање које, већ по скривеној формулацији пројекта, чува у себи мистичке елементе. Такав увид не узимајмо као критички прекор. Шолем се, из доба младалачких трагања пут искуства, сећа разговора у коме је Бењамин у свој појам искуства укључивао „менталне и психолошке споне између човека и света у подручјима до којих још није досегло људско сазнање“. Не укључује ли та концепција искуства, узвратио је Шолем, онда и гаталачке дисциплине? Бењамин: „Филозофија која не укључује и не може да објасни могућност гатања чак и из талога кафе – не може бити истинита.“ Искуство за писца Једносмерне улице важно је не као нека алтернатива научном сазнавању већ по себи, по сопственом праву. Сенка тако виђеног искуства промиче код Бењамина све до Теза о филозофији историје, једног од његових последњих записа. Кантова схема изобличена, али присутна. Изграђивани виши појам искуства обезбеђује, у Једносмерној улици, прелаз од субјективности њеног писца у новопримљени облик неочекиване објективности његове рефлексије. У схеми тог прелаза, појам искуства није лишен наративности која стилски и темељно потреса систематски филозофски говор. Усамљена мисао која лута одједном попушта, и на њеном месту налазимо сада, уз оштрину подневних сенки, саму виђену ствар, документ, откривалачки детаљ. Открива нам се сродност појава, али не као учинак субјективности, него као својство самих ствари, као – по речима Жана Лакоста, француског преводиоца Једносмерне улице – неко чаробно својство које иначе измиче разуму.

Почев од свог животног преокрета на Каприју, Бењамин је, путем искуства, начинио незабораван скок: из „ледене пустиње апстракције“ доспео до „конкретног филозофирања“, како ће се, у предговору Негативне дијалектике, подсетити Адорно на Бењаминове критичке речи из 1937. године. Живот је, код Бењамина, урастао у теорију, као што ће, потом, та теорија у много чему прерасти у номадски и гаталачки Бењаминов живот. У његовим мислима и писањима, и најбаналнији детаљ је попримао значај. Свуда је добијао на пресудности. У малим стварима препознавао је олује, баш као што је некада мислио и Кант чију је схему о сродности појава готово спонтано развијао у стилу писања, упечатљиво оживописујући мишљење субјективним спрегама у објективном. Саздавао је своју микрологију. Њен успон почиње с Једносмерном улицом и наставља се, у бесконачном раду фрагментације, с првим записима и одломцима из тог времена (тачније, 1927) који сачињавају хиљаде страница рукописне оставштине с насловом Пассагенwерк, незавршено Бењаминово дело о пасажима. У Уводу Негативне дијалектике, Адорно опет не може без Бењамина: говорећи о првим нацртима за Пассагенwерк, сматра да је његов несрећни пријатељ „повезао беспримерну спекулативну моћ с микролошком близином стварним стањима.“ Адорно спомиње и писмо у коме је Бењамин о том првом „метафизичком слоју свога рада“ судио да га је могућно надмашити само „недозвољиво ‘поетски’“. Питање је да ли је то уопште изјава о капитулацији, како ће закључивати Адорно, тврдећи уз то да је Бењаминов „дефетизам према сопственој мисли условљен остатком недијалектичке позитивности што га је из теолошке фазе вукао за собом, без измена у облику, у материјалистичку“. Бењамин несумњиво прелази границе што их себи задаје филозофија, а којих би Адорно очајнички да се држи. Рад фрагментације заснован је на недозвољивости у мери у којој филозофски говор потискује „поетске“ поступке превазилажења. Филозофија код Бењамина бива нешто друго. Не само да је „тамо више од пуког погона где се излаже тоталном неуспеху“, по Адорновим речима везаним за Бењаминов подухват о уличним пасажима, него друкчије не може опстати а да не буде стално „тотални неуспех“, увек нешто друго „недозвољиво ‘поетски’“ од онога што јој прописујемо да јесте. У томе ће бити један од могућих смислова устрајног незавршавања дела, Бењаминовог устрајавања на одломцима и полиперспективизму; то је читав један „филозофски базар“ по Ернсту Блоху (у збирци Баштина овог времена, 1935), прави бењаминовски „кабаре“.

Требало би видети типографију оригиналног издања Једносмерне улице. На корицама је већ фотографска монтажа. Унутра влада права графичка бука улице. Слова из наслова репродукују слова из малих новинских огласа, агресивна улична позивања, шок рекламног плаката фирме трговина страном робом, плоче са званичних установа, уличне бројке… У збирци је све измешано: афоризми, микросоциолошке анализе, снови, цинични рецепти, метафоричке трансфигурације, шале… И сва је то прожето ироничном луцидношћу аутора који захвата у хаос историје. Књига-улица. Писање-шетање. Дух детињства и детињство духа. Живописни аналитички погледи. Као што је на омоту истакнут примерак фотографске монтаже Саше Стона, и искричави текст књиге је монтажа детаља изведена у надреалистичкој техници која збуњује и мами мешањем перспектива и конструисањем бизарне панораме наоко разнородних ствари. Записи у Једносмерној улици су попут минијатурних карата чијим слагањем, мозаички, добијамо приказ огромних територија света. У овој монтажи, која открива „демонске“ аналогије, ништа није дато унапред. Резултат се никада не може погодити на основу датих претпоставки. Наиме, монтажом импликовани смисао историје није еволутиван. То је гатање о коме се говори у запису “Мадам Аријадна”: ступивши на тло Картагине, Сципион у трену, спотакнувши се, катастрофу претвара у њену супротност.

Као да је пред нама збирка случајних откровења, случајних сусрета и изгатаних игара случајности. Писање је коцкарска делатност. Рулет. Бењаминов рад фрагментације одговара рулету живота и историје, бар како га види писац Једносмерне улице: фрагментација следи случај где никада унапред не знамо шта ће изићи: црвено или црно. Следе знамења учитана у детаљима онде где је свако „убеђивање јалово“, јер исходи из утопијских синтеза, из илузија да ишта може бити решено.

Искуство је код Бењамина „запослено“ на изналажењу „невиђених сродстава“ међу стварима. Испитујући знаковље и одгонетајући историју, Бењаминово улично базање, пасажирање мишљења захтева од читаоца друкчији став од оног пред текстовима-системима: Једносмерна улица очекује од њега да је искуси путем сопственог искуства, да са своје стране, шетајући њоме, читајући, „запосли“ сопствену интуицију. По томе што тражи од читаоца, кад је реч о језику, Бењаминово сазнање је блиско Витгенштајновом. Оно што пише за огроман низ фрагмената незавршеног Пассагенwерк, важи и за Једносмерну улицу: „Метода овог дела: књижевна монтажа. Немам ништа да кажем – једино да покажем.“ Остало почива на читаоцу; од његове пријемчивости зависи хоће ли му лично нешто казати асоцијације изазване показаним.

Порекло немачке жалобне игре јесте једино Бењаминово систематско дело, и као такво план илузије о завршености. Осим њега, после њега, искрсавају само есеји и нижу се одломци. Особеном искомаданошћу, својим хиљадуструким лицем, његово се писање опире, па и супротставља свакој монолитној и глобалној интерпретацији. Рад фрагментације био је терет којег је носио ушавши у „једносмерну улицу“, целог свог живота. То је захтевало изузетну снагу, издржљивост за какву није кадар дух који, у својој слабости, врхунско задовољство налази у справљању коначних закључака. Ваља у „недопустивом“ писању бити тако да се никада и ништа не окончава. Не затварати, отварати. Коначно дело је тек „посмртна маска основне замисли“, говорио је, видећи у фрагменту нешто надмоћно „универзалном и претенциозном гесту књиге“. И ништа није завршавао, јер – писао је Шолему – оно што пише претпоставља извесну теорију историје која још не може бити формулисана. Идеје које је мислио, без те теорије, морале су отуда већ у себи бити незавршене. Из љубави према конкретном детаљу, историзујући искуство, одсуство немогућне теорије замењивао је приповедањем: уместо за роман, чије је место рађања видео у усамљеној јединки која, без моћи да у узорну форму преведе оно што је у њој најсуштинскије, не уме више да даје ни да прима, изабирао је приче као чин хиљада речи које су људи изговорили током своје повести, носећи отуда са собом извесну древну мудрост. Део тог расутог обиља анонимних приповедача, којима је био склон, нашло је у његовим текстовима право место поред елемената јеврејске мистике, отпаднички схваћеног материјализма, свакојаких субверзија… Немогућно их је до краја дефинисати, будући да су све одједном. То су кораци меланхоличног шетача који је залутао у улицама и пасажима, али због тога ни најмање не мари; штавише, кад год би у нечему, током лутања, препознао учинак отуђења, није тиме био мање фасциниран. Знао је да је катастрофа већ уписана, својим знамењима, у стварима и људима, да је већ почела пре него што је уочена. Захваљујући тој двосмислености у његовим корацима, загонетност у неким од његових текстова, тако једноставних, наликује „кључу за браву на вратима која још увек не умемо да погодимо“.

Бењаминово писање није „серијска роба“. Увек је негде у њему неки тајни знак, неприметни знак који га разликује. „Није пресудно кретање од сазнања до сазнања“ – пише уз један цитат о „тајном знаку“ – „већ нека танана напрслина у сваком појединачном сазнању“. Отклон, исклизнуће, „знак аутентичности.“

У изгнанство је, као немачки Јеврејин, пошао 1933. године. Већим делом га проводи у Паризу. Артур Кестлер спомиње да је с Бењамином (обојица искусни кушачи разних дрога) поделио последњу залиху морфијума. Први успева да из Француске пређе у Енглеску. Бењамин пак, пуштен из логора у Јужној Француској, у који је 1939. био интерниран, полази с торбом пуном рукописа, у малој избегличкој групи, пешке у Пиринеје, на шпанску границу. Тамо им, година је 1940, стражари прете да ће их вратити у Немачку. Исте ноћи, Бењамин узима велику дозу морфијума коју је стално носио са собом…

Асја Лацис? Она чије име носи Бењаминова Једносмерна улица, многе године ће проборавити у совјетским логорима. Када је ретком срећом у рулету живота и историје из њих изишла – ћутаће, до смрти. Ако о томе Бењамин ништа није слутио, то је знао анђео уништења из његових „Теза о филозофији историје“, говорећи нам увек видовито, из текста као гатајући у кабинету Мадам-Аријадне, у име онога чија меланхолична паника бива драгоцени знак међу рушевинама, у историјској збиљи, прошлим, садашњим и будућим.

О Бењаминовој библиотеци

Гершом Шолем, у Верности и утопији:

„Његова библиотека, коју сам добро познавао, верно је одражавала различите црте једне сложене личности. Ту су дела која је сматрао великим, стајала – у жељеном нереду – поред ретких и драгоцених књига којима, са страшћу филозофа старинара, није био мање привржен. У памћењу су ми остала урезана два одељка: дела што су их написали лудаци и дечје књиге. Свет лудака, о коме је говорио у не знам којем од својих текстова, надахњивао га је у разматрањима о системима уопште, о њиховој структури и феномену асоцијације идеја који исхрањује мишљење и машту свих било нормалних или болесних људи.

Још приврженији био је свету дечјих књига. Током целог његовог живота, свет детињства није престајао да га опчињава својом магијом, а за то је скопчана једна од црта које најбоље карактеришу неког човека. Томе се непрестано окретала његова рефлексија, а текстови које је посветио деци спадају међу оне најизведеније које је створио, какве су чудесне странице његове афористичке збирке Једносмерна улица или, још особенији, осим несумњиво најдивнијих икада речених напомена о поштанским маркама, есеја посвећених изложбама дечјих сликовница. Још нетакнутом свету детињства и његове стваралачке маште приступао је као метафизичар, са очараношћу која буди поштовање и уме да продорно описује све.“

Наставиће се

хттп://феномени.ме


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.