Жарко Кораћ за БУКУ: Вучићу не прија Додиково огромно ослањање на Русију

Додик је свако мало у Србији, потврђује да је Вучић патриота, а Вучић легитимизира Додика као неког омиљеног партнера Београда. Ја лично мислим да он није тако омиљен партнер Београда, а разлог је прилично тривијалан....

Buka intervju / 27. октобар 2018

Жарко Кораћ је српски политичар, народни посланик и психолог. Био је оснивач и предсједник Социјалдемократске уније. Био је замјеник премијера у Влади Србије између 2001. и 2003, и накратко премијер (17-18. март 2003.), након што је убијен Зоран Ђинђић.
 

Његов боравак у Бањалуци на конференцији “Култура сјећања” на којој је био један од уводничара, искористили смо за разговор за портал БУКА.

 

Господине Кораћ, да ли је по Вама тачна дефиниција наших друштава која каже да„болесни нисмо, а здрави још мање“?

Увек је врло атрактивно на такав начин говорити о друштву, можете се увек позвати на утицајну, и некада веома популарну књигу и у бившој Југославији Ериха Фрома „Здраво друштво“, где је он учинио велики напор да покаже какво би било неко идеално друштво. Књига је имала пуно тиража, неки су му замерили да користи медицинске термине кад описује друштво, можемо поставити питање да ли је уопште примерено говорити о болесном и здравом друштву. Нека друштва заиста делују болесно, али је то медицинска дефиниција друштва која сад изискује јако компликовано објашњење. Постоје други бољи изрази за друштва, а кад кажемо друштва, онда мислимо на то што доминира у друштву.  Не говоримо о у политичком систему, степену демократије, поштивању људских права, него о томе шта је у глави људи, то је оно што ме питате, шта људи заправо верују и шта је доминантно у тим вредносним ставовима људи. Нема никакве сумње да постоје тренуци када нека друштва почињу да делују болесно, зато што у њима углавном доминира мржња, нетолеранција и екстремни ставови.  Никада то нису сви и увек постоји један значајан број људи који не мисле тако, али они ћуте и не усуђују се да говоре. У нашим друштвима већ веома дуго доминирају националистички и шовинистички ставови и искривљене представе о другим народима, пре свега о суседима, и то је један круг ставова из којег неша друштва не могу да изађу. Ја, наравно, најбоље познајем српско друштво, Србију, и нема никакве сумње да истраживања показују да је то већ врло дуго јако изражено. Испитују се те ставови према различитим народима и показује се да је у Србији јако изражена нетолеранција према Хрватима, затим Бошњацима, Албанцима. Могло би се рећи  да је етничка дистанца највећа према Хрватима и Албанцима, а најближи српском народу су Грци, Руси, чак и Румуни. Раније су били Црногорци, али више нису на првом месту откад је Црна Гора самостална држава. Појављује се нешто врло занимљиво, а то је такозвани православни круг, готово сви народи за које већина Срба мисле да су им блиски, у ствари су православни народ. Као да се прави цивилизацијски круг, што је веома необично, али је забрињавајућа нетолеранција према Хрватима и Албанцима из два разлога, прво што и Хрвати и Албанци живе у Србији, чак и ван Косова, на пример у чувеној општини Прешево, гдје су 95 посто Албанци. У Србији још увек живе Хрвати, иако су многи отишли, а и Албанци и Хрвати су нам суседи. Бивши фински председник је рекао једну паметну ствар да паметни народи имају пријатеље близу, а непријатеље далеко. Ми сви на Балкану имамо непријатеље близу, а свима нама су пријатељи далеко, Србима су то Руси, Кинези, народи који су јако далеко.

Помињете Финску, недавно је био један скуп амбасадора скандинавских земаља,  и када су их питали да причају о љепотама ових земаља, свако од њих је причао о љепотама оних других,  Финац о љепотама Данске, Данац о љепотама Шведске, Швеђанин од Норвешкој итд. Да ли је то утопија кад говоримо о земљама регије?

Није утопија, то је исто једна карактеристика људи. Врло је тешко имати стално ставове мржње и онда, паралелно са том нетолеранцијом, ви увек у те ставове мало додате и нешто позитивно. Има људи који могу стално осећати мржњу, то су идеологије мржње, али већини људи  то мало ублажи и онда они обично истакну нешто позитивно.  На пример, не воле Роме, али ће рећи ’они имају смисла за музику, јако су ведри’ итд. То су исто предрасуде као и ова мржња, али тиме мало ублажавате то. За Хрватску ће рећи ’али Хрватска има дивну обалу, то је врло лепа држава, Хрвати су солидарнији него Срби, успешнији у томе да бране своје националне интересе’. За Албанце ће рећи да су везани за породицу, хоће један за другог пуно да учине итд.

Једна ствар је сигурна, ми нисмо стигли до те тачке, ми смо центрирани на себе и наше нације. Ми то и зовемо етноцентризам, ви стално истичете вредности своје нације, ми имамо културу која из разних разлога није успела да постигне оно што је могла, али она је супер... Хиљаду пута ћете чути да је ћирилица најсавршеније писмо на свету, што нема никакво утемељење у истини, да је наш фонетски правопис најидеалнији, што опет није истина. То је увек једно прецењивање властите нације и потпуна концентрација на властиту нацију, као да нема простора за оног другог.  Ако нисте негативни, онда сте индиферентни, ви често истичете да су Немци вредни, радни, Талијани су ведри, весели, али искључиво говорите о својој нацији.

 

 

Да ли је из истог разлога тешко признати злочине које су починили припадници властитог народа?

Ја ћу вам рећи нешто дубоко песимистично, ви кад радите истраживања у овој области, сви испитаници када вреднују народе стављају свебе на првом место. Да не буде забуне, љубав према властитом народу је уобичајена ствар. То је нормално, то је самопоштовање, прихватање вредности сопствене нације. То ће збунити многе који су антинационалисти, али ми то добијамо истраживањима и то је реално. Оно што овде недостаје, то је да ви будете критични према историји властитог народа. Ми смо потпуно некритични. Цитираћу једног српског хумористу који је рекао да су Срби народ који с оптимизмом гледа у прошлост. Ми смо храбри, херојски, али ми никад не говоримо о реалности. Недавно сам водио једну полемику око Првог светског рата, у Србији нема толико недоумица у вези са тим ратом, Србија се види као жртва, да је нападнута, што је потпуно тачно, од велике силе Аустроугарске, после тога од Немачке. Пошто је поразила аустроугарску војску два пута, на срамоту аустроугарске, ви никада нећете чути колико је било дезертерства, само херојске приче. Нећете чути да је највећи део становника Србије настрадао од тифуса, а тифус је последица рата и то није уопште спорно, али већина је умрла од тифуса, не у самим борбама. Ти подаци остају негде по страни, чак и овакви подаци који не бацају никакву сумњу на успех српске војске и трагедију Србије у Првом светском рату.  Ви немате тај критички однос и кад говоримо о суочавању са злочинима. Врло мало народа је то урадило, ја морам да кажем да је пример Немачке заваравајући, они се јесу суочили са својим злочинима, нисам срео много пристојних, образованих Немаца који су бранили Хитлера. Често сам у Немачкој, познајем доста људи, интелектуалаца и никад нисам чуо да је неко хвалио Хитлера, али ви немате тај однос Аустријанаца према својој прошлости, све су криви Немци, иако су Аустријанци са одушевљењем примили нацисте. То нису урадили ни Јапанци. Они не пишу о стравичном злочину који је јапанска војска починила у граду Нанкин.  Нико жив не зна колико људи је убијено, цифре иду од 100 000 до 200 000 људи. Јапански официри су се такмичили ко ће више глава да посече, ко ће први доћи до 100. Имате те фотографије у јапанским новинама. Пример из нашег окружења је Турска, која никада није признала геноцид над Јерменима, а то је несумњиво био геноцид. Турска и данас то негира иако не само даниједан човек више није жив који је то починио, него је тачно сто година од када се то догодило. Турска чак прети земљама које желе то формално да означе као геноцид. То не значи да ми не треба да тражимо суочавање, али грешка је мислити да ће то бити потпуно и тренутно. То се тако не дешава а разлог је тај што народи воле о себи лепо мислити и мисле. Американцима је требало 30-40 година после Другог светског рата да признају да су Јапанце, не који су дошли у Америку, већ Јапанце  рођене у Америци, држали у логорима, у страху да ће Јапан да направи инвазију на Западну обалу, Калифорнију,  и да ће они бити пета колона. Држали се те људе у логору без икакве судске одлуке и разлога.Народи тешко прихватају да постоје тамне странице њихове историје и ја скидам капу сваком народу који хоће критички да говори о својој прошлости.

Један од кључних услова за то је политичка воља. Видите ли политичку вољу  у садашњем руководству Србије  да нормализује односе? Мени се чини да односи са Косовом никад нису били гори, иако траје дијалог са Приштином, а чини ми се да су односи са Хрватском такође јако лоши. Вучић једино има добре односе са Милорадом Додиком, а и то је упитно. Колико све овиси о актуелној политичкој вољи?

Да је било суочавања са прошлошћу, Александар Вучић не би никад ни био изабран. Велики проблем је што је он човек који води проевропску политику, а да никада није рекао ништа стварно о прошлости.  Он јесте рекао ’променио сам мишљење, не мислим више тако’. Али је много интересантнији Ивица Дачић, који је био портпарол Милошевића за време рата, био је млад, али свеједно. Он и данас на питање шта мисли о Милошевићу каже ’историја ће рећи’. Ја лично мислим да је историја већ своје рекла, али мене интересује шта ти имаш да кажеш. То је стандардни одговор врха Социјалистичке партије Србије која је у власти коалициони партнер. Грађани Србије и не траже то, а разлог је баналан, зато што би онда и они морали са својом савјешћу да изађу на крај. Рат је био популаран у Србији, то је било једно страшно лицемјерје, они су хтели да гину туђа деца, а не њихова. Људи су своју децу спашавали од рата, али су навијали за рат и гурали туђу децу рат. И српску децу, а камоли децу других нација.

Просечан грађанин Србије никада се није до краја суочио са том политиком, шта су њени резултати.  Мали број је чак спреман на разговор и интересантно је ово што је рекао Вучић,  а сад каже да није рекао, на Косову, у иначе лошем говору који је одржао Србима у Митровици, да је Милошевић велики политичар који је имао добре намере, али није умео да их реализује. Ако је имао добре намере, мора тачно да ми каже које су то биле добре намере, ја не знам које су. Тај говор Вучића најбоље показује оно што је у глави просечног грађанина Србије, једна амбиваленција према том рату,  према људима који су водили тај рат. Не кажем да је Милошевић данас херој српског народа, не би га баш хвалили, али индикативно је да се о њему никад не говори. Имате утисак да га никад није ни било, иако је он био неприкосновени лидер српског народа неколико година.

 

 

Какву у том погледу политику води Александар Вучић?

Вучић води једну политику која је политика веће храбрости него код Тадића. Он је отишао у Брисел и седео с Тачијем, Тадић се није ни усудио с њим да седне. Седео и преговарао и зато има подршку Европске уније, западног света, света, јер има спремност да реши односе са Косовом. Да ли ће он то урадити, ја не знам. Мени се чини да њему полако понестаје и времена и храбрости и он, по мом мишљењу, даје изразито противречне изјаве, то је кључни проблем Србије. Што се тиче односа према Додику и РС, то је врло сличан однос као што је имао и Тадић, који је слао свог министра спољних послова Вука Јеремића да учествује у предизборној кампањи Милорада Додика, све са Цецом Ражнатовић. Јеремић је стајао на бини у Бањалуци и цупкао са Цецом. То ја зовем узајамна легитимизација, Додик је свако мало у Србији, потврђује да је Вучић патриота, а Вучић легитимизира Додика као неког омиљеног партнера Београда. Ја лично мислим да он није тако омиљен партнер Београда, а разлог је прилично тривијалан. Додик се у великој мери ослања на Русију, а Вучић, иако ће он следећег месеца ићи у Москву да види Путина, он покушава да бар привидно задржи неку еквидистанцу,  мало Запад, мало Путин. Додик, који сад има и санкције САД-а, више не игра на ту карту европских интеграција. Он и даље говори нешто апстрактно, али је пуно више ослоњен на Русију. Сад је био министар спољних послова Русије овдје - који је додуше дао балансиране изјаве, не заборавите да је РС ипак само ентитет унутар једне државе - тако да не верујем да Вучићу баш много прија то огромно ослањање на Русију.  То би онда деловало да Вучић индиректно подржава руске аспирацију у региону, а бојим се да Вучић то не жели, јер би то изазвало реакције на Западу.

 

Ви сте жестоки критичар национализма у Србији, један сте од жешћих критичара власти. Како је бити опозиционар када таблоиди објављују највеће бљувотине против лидера опозиције, како је уопште живјети у таквој средини? Чини се да медији бомбардују изјавам о Вучићу и да је опозиција стављена у запећак, да и нема неки канал којим би се обраћала јавности.

Никада од 2000. год. није био овакав однос позиција-опозиција. Вучић апсолутно контролише већину медија, пре свега главних медија, а и сви таблоиди су мање-више у његовим рукама. Од независних медија, у Србији имате два недељника, то су Време и Нин, затим дневни лист Данас, и имате релативно објективну телевизију Н1, али сумњам да је тираж Недељника и Нина заједно већи од 10-12 хиљада. Најтиражнији таблоид Информер је једна машина за вређање свакога, то је потпуно проруски лист, наши


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.