ЗАШТО НАМ СТЕЋЦИ НИСУ ВАЖНИ: Умјесто да буду атракција уз стећке се роштиља, ничу депоније, граде хотели...

Зашто нам и поред уврштавања на листу УНЕСЦО стећци и даље нису важни, зашто о њима тако мало знамо , ко их је подизао, зашто се стиче дојам да је ово наслијеђе терет заједници, умјесто да је покретач туристичких и културних активности?

Tatjana Čalić / 19. август 2019

FOTO BUKA Nekropola stećaka Radimlja

До онога што су нам оставиле прошле генерације мало коме у овој држави је стало. Споменици антифашизму постали су симболи којих се данас сви стиде и њихово уништавање траје већ годинама. Ништа бољи нисмо ни према градитељској баштини из пуно даље прошлости - тврђавама, кућама, мостовима, старим градовима, црквама, джамијама, па и најаутентичнијем симболу ове земље- стећку.
Стећку није помогло ни то што је његову непроцјењиву вриједност препознао УНЕСЦО, ставивши га прије три године на Листу свјетске баштине као јединствен примјер средњовјековних надгробних споменика.
Присјетимо се краја прошлог мјесеца када су на друштвеној мрежи Фацебоок објављене фотографије националног споменика БиХ -локалитета Пољице са 49 стећака, гдје су појединци "окренули" јање на ражњу. 

Или случај измјештања некрополе стећака у општини Источно Ново Сарајево када су на истој друштвеној мрежи објављене фотографије изваљених стећака, набацаних на гомили покрај локалног пута. 
Оно што се крије иза оба вандалска чина одлично осликава нашу стварност- у првом случају однос појединаца према културном насљеђу, у другом један ширу економску и политичку стварност- локални моћник на мјесту некрополе планира градити хотел, све је урађено нелегално, нестручно и без било какве дозволе, а власт до данас није реаговала.

Зашто нам и поред уврштавања на листу УНЕСЦО стећци и даље нису важни, зашто о њима тако мало знамо, ко их је подизао, зашто је ово наслијеђе терет заједници и држави, умјесто да је покретач туристичких и културних активности?


О свему овоме више нам је рекао Горчин Диздар, једног од ријетких младих научника који се на нашим просторима бави изучавањем културног наслијеђа средњовјековне Босне, објавио је и књигу Стећак, а уједно стоји иза пројекта “У камену уклесано”, чији је циљ да стећци, као културна добра, постану видљиви, те да буде развијена свијест о њиховој вриједности.

 


Поштовани Горчине, стећци су постали видљиви УНЕСЦО-у, на њиховој листи су већ три године, али колико су они видљиви нама самима?


Нажалост то није имало ни приближно онај ефекат као што сам ја лично, и многи од нас којима је стало до стећака замишљали иако је БиХ усвојила врло детаљан план менаджмента и руковођења тим некрополама, али, барем колико ја знам, од тога није реализовано апсолутно ништа. Тако, слободно могу рећи, да је стање на терену једнако, ако не и горе него што је било прије пар година.


Држава не чини ништа, али каква је свијест појединаца, присјетимо се само случаја на локалитету Пољице и у општини Источно Сарајево.


Ми у БиХ, па донекле и у региону, нисмо се прославили у посљедњем периоду са нашим односом према културном насљеђу. Није развијена свијест да је културно насљеђе нешто што треба чувати по сваку цијену, поготово ако то културно насљеђе не може бити једноставно сврстано у ове савремене етно-националне категорије, стога и не постоји свијест  да су црква, джамија, стећак и мост, без обзира ком они историјском периду припадали, универзална вриједност. То је један фактор, док је други фактор наше знање које је прилично ограничено, морам то тако рећи, јер велика већина људи када се спомене стећак помисли на онај са Радимље код Стоца са подигнутом десном руком.  Ту слику, мање више, сви познајемо, и стећак вежемо за њу, иако по официјелном броју имамо готово 70 000 стећака, а вјероватно и доста више, и они се налазе у готово сваком дијелу БиХ.  Сваки, па и онај стећак који није богато украшен, представља једну средњовјековну скулптуру коју и те како вриједи чувати и бринути се о њој, али људи немају то знање и зато долази до оваквих појава као ове што сте споменули, али и многих других вандализама који су код нас,нажалост, уобичајени. Када се то појави у медијима, сви смо као шокирани неколико дана и онда се све то заборави.

Докторирали сте на тему иконографије стећака на Универзитету Yорк у Торонту, а књига Стећак коју сте објавили је један кратки увод у питање шта су то стећци за мало ширу публику. Стога можете ли нам рећи шта бисте лично рекли неком странцу који никада није чуо за стећак о чему се заправо ради?


Рекао бих да су то јединствени историјски и умјетнички феномени, јединствени у свом контексту средњовјековне Европе, јер нити на Истоку нити на Западу није постојала таква погребна култура монолита која се иначе веже за неке раније историјске периоде. Рекао бих и да је број очувних надгробних споменика на тако малом територију такође нешто јединствено у Европи, а вјероватно и у свијету, као и сам умјетнички изричај, симболика и иконографија, иако има утицаја и католичке и православне умјетности тога периода. 
И као посљедње рекао бих да овај јединствен феномен нисмо ни приближно истражили, односно да смо тек начели причу о стећцима, а док год не почнемо примјењивати савремене научне методе, прије свега систематичнија археолошка истраживања до тада ће доста тога остати у пољу нагађања и националног препуцавања.


Народи Балкана често постављају питање чији су стећци - да ли припадају Србима, Хрватима или Бошњацима. Шта ви на такво питање одговорите?


Моје мишљење јесте да су наше савремене нације на овим територијама конструкти 19. вијека што се зна и у савременој историјографији и да се самим тим не можемо повући једноставан континуитет између људи који су насељавали ове просторе у средњем вијеку и шта је за њих значила та етничност, народност и наших данашњих народа. Оно што свакако можемо рећи у историјском конексту јесте да се територија стећака скоро савршено поклапа са територијом средњовјековне босанске државе у 14. вијеку и по мени је то примарни гео-историјски контекст. Међутим, ни то није тако једноставно, јер примјерице најстарији познати натпис нађен је у данашњем Требињу, у средњовјековној Травунији, када та област није припадала босанској држави.
Дакле, стећак се не може посматрати као етнички феномен, него искључиво као територијално-културолошки.
То је јако комплексно питање које треба препустити историчарима, а оно што би заправо требало бити нормално свима нама овдје јесте да ово јединствено културно насљеђе припада свим грађанима данашњих држава на којима се стећци налазе, Хрватска, Србија, Црна Гора, БиХ те да је самим тим то насљеђе сва три конститутивна народа, као и свих оних који се не идентификују са овим категоријама.


Покренули сте пројекат  "У камену уклесано" у 5 општина- Посушје, Требиње, Столац, Фоча и Травник гдје млади људи  раде на обиљежавању некропола стећака у општинама у којим живе. Како тече овај пројекат?


Тај пројекат је лично и мени био лијепо изненађење јер смо у овим крајевима успјели наћи локалне волонтере, углавном младе људи који праве нови попис и регистрацију стећака, обилазе некрополе, сликају их, биљеже локалне приче и сви ти резултати су већ видљиви и могу се видјети на страници стецакнет.инфо

То је врло важан пројекат јер многи од стећака сакривени су годинама од очију јавности и самим тим су пали у заборав. 
Прије неколико дана био сам у Стоцу на некрополи Градина за коју је локално становништво рекло да не памти када је чишћена. То је једна прелијепа некропола са 150 стећака богато украшеним која је густим растињем била скривана од очију јавности најмање 100 година.
Слично нешто се дешава у свим општинама и овај пројекат помаже младим људима, али и локалном становништву да откривају своје насљеђе.

Крајем августа је планирана једна промотивна изложба у Сарајеву у Хисторијском музеју, гдје би се требали окупити и сви учесници овог пројекта.

 

Стећци су и одлична туристичка шанса коју пропуштмо?


Ја сам увјерен да је то огроман потенцијал за туризам и то онај лијепи туризам који са собом не носи опасност за стећке због превеликог доласка туриста. Због своје бројности и чињенице да се налазе у природи, у често предивним амбијентима, они су заиста потенцијал за једну савремену туристичку причу који се дешава у мањим групама, а не да хрле људи у аутобусима који ни не знају шта гледају.
А зашто се то не дешава? Зато што се не дешава толико ствари у овој држави и зато што овај процес захтјева знање, рад и визију.

Да смо паметнији, знали би то искористити не само на плану туризма, већ и културе.
А опет када мало боље размислим можда је и боље за стећке да чекају нека боља времена заштићена земљом и растињем, јер у каквом друштву данас живимо ко зна каква би их тек онда судбина дочекала – можда би неком пало на памет да их помјера или пак носи зарад личног профита. 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.