Зашто су измишљотине јаче од истине

Ако се политичка лојалност сигнализира вером у истину, такав сигнал свако може да опонаша. Веровање у будаласте и бизарне приче намеће већи терет. Веровати вођи чак и кад прави куле у ваздуху, е то

Yuval Noah Harari / 07. јун 2019

 

Многи верују да истина иде уз моћ и да ће разборитост на крају ипак победити вође, религије или идеологије који изврћу стварност. Каже се да је истина најбоља стратегија за освајање моћи, али је то нажалост бајка. Истина и моћ заправо имају далеко компликованији однос, јер у људском друштву моћ подразумева две сасвим различите ствари.

С једне стране, моћ значи имати способност манипулисања објективном стварношћу: ловити дивљач, конструисати мостове, лечити болести, правити атомске бомбе. Та врста моћи је блиско повезана с истином. Ако верујете у лажну теорију физике, нећете моћи да направите атомску бомбу.

С друге стране, моћ такође значи способност манипулисања уверењима људи, што омогућава њихову делотворну сарадњу. Израда атомске бомбе захтева не само добро познавање физике, већ и координисани рад милиона људи. Хомо сапиенс је освојио планету Земљу зато што смо ми једини сисари који су у стању да сарађују у врло бројним заједницама. Кооперација мноштва појединаца зависи од вере у заједничке приче. Али те приче не морају бити истините. Милиони људи се могу ујединити вером у потпуно измишљене приче о богу, раси или економији.

Из дуалне природе моћи и истине происходи необична чињеница да ми људи знамо много више истина него друге животиње, али и верујемо у много више бесмислица. Истовремено смо и најпаметнији и најлаковернији становници планете. Зечеви не знају за Е=МЦ² или да је свемир стар око 13,8 милијарди година, а ни да се ДНК састоји од цитозина, гуанина, аденина и тимина. С друге стране, зечеви не верују у митолошке фантазије и идеолошке апсурде којима је током историје хипнотисано небројено много људи. Ниједан зец не би пристао да се залети авионом у Светски трговински центар, убеђен да га на оном свету чекају 72 зечије девице.

Кад је реч о уједињавању људи око заједничке приче, измишљотина заправо има три битне предности над истином. Прво, док је истина универзална, измишљотине су углавном локалне. Ако нам је намера да разврстамо своје племе од странаца, измишљена прича ће се показати као далеко боља ознака идентитета него истина. Рецимо, ако своје саплеменике учимо да верују да се „сунце рађа на истоку, а залази на западу“, то звучи као врло лош племенски мит. Случајни пролазник у джунгли који такође мисли да се сунце рађа на истоку, може бити одани припадник истог племена али може бити и паметни странац који је до истог закључка дошао независно од нас. Боље је учити саплеменике да је „сунце у ствари око једне огромне жабе која свакога дана скаче преко неба“ јер ће мало странаца, ма колико били паметни, самостално доћи на исту идеју.

Друга огромна предност фикције над истином лежи у принципу хендикепа, који каже да поуздани сигнали морају бити скупи за оног ко их емитује. У супротном ће их преваранти лако опонашати. На пример, мужјак пауна женкама сигнализира своју физичку кондицију раскошним репом. То је поуздан сигнал кондиције, јер му је реп тежак, гломазан и привлачи предаторе. Само истински способан паун може да преживи упркос таквом хендикепу. Нешто слично дешава се и с причама.

Ако се политичка лојалност сигнализира вером у истину, такав сигнал свако може да опонаша. Веровање у будаласте и бизарне приче намеће већи терет, те је стога бољи сигнал лојалности. Шта доказује то што свом вођи верујете само када говори истину? Веровати вођи чак и кад прави куле у ваздуху, е то је лојалност! Лукаве вође понекад намерно причају бесмислице да би разазнали своје поуздане поклонике од оних који се повијају како ветар дува.

Треће, и најважније, истина често боли и узнемирава. Онај ко не улепшава стварност неће имати много следбеника. Председнички кандидат који би америчкој јавности говорио истину, потпуну истину и ништа осим истине о америчкој историји, гарантовано губи изборе. Исто важи за кандидате у свакој другој земљи. Колико би Израелаца, Италијана или Индуса могло да свари целу истину о својој нацији? Бескомпромисна приврженост истини јесте задивљујућа духовна пракса, али не чини победничку политичку стратегију.

Неко би рекао да дугорочне последице веровања у измишљене приче ипак претежу над њиховим краткорочним преимућством у друштвеној кохезији. Наводно, кад људи једном стекну навику да верују у апсурдне фикције и пријатне неистине, та ће се навика пренети на све више области, па ће они последично доносити лоше економске одлуке, усвајати контрапродуктивне војне стратегије и бити неуспешни у развоју делотворних технологија. Мада се то повремено заиста дешава, далеко је од општег правила. Чак и најекстремнији зилоти и фанатици знају како да издвоје своју ирационалност тако да у неким областима верују у бесмислице, док су у другим изванредно рационални.

Узмимо нацисте за пример. Њихова расна теорија је била псеудонаука. Мада су се трудили да је подупру научним доказима, ипак су морали да пригуше способност рационалног мишљења да би развили уверење довољно јако да оправда убиство милиона људи. Међутим, када је требало пројектовати гасне коморе или организовати возни ред за Аушвиц, њихова рационалност је неокрњена изронила из мрака.

Исто важи и за многе друге фанатичне групе које се појављују кроз историју. Отрежњује увид да је Научна револуција кренула из најфанатичније културе на свету. У доба Колумба, Коперника и Њутна, Европа је била густо насељена верским екстремистима, уз најнижи ниво толеранције.

Сам Њутн је изгледа више времена проводио у потрази за тајним порукама Библије него на изучавању физичких закона. Највећи умови Научне револуције живели су у друштву које протерује Јевреје и муслимане, спаљује јеретике на велико, види вештицу у свакој времешној жени с мачкама и свако мало покреће нови рат.

Да сте путовали у Каиро или Истанбул пре неких 400 година, затекли бисте мултикултуралне и толерантне метрополе у којима сунити, шиити, православци, католици, Јермени, Копти, Јевреји, па и понеки хиндуиста живе једни поред других у релативном складу. Мада су знали за неслогу и побуне – и мада је Отоманско царство рутински дискриминисало људе по верској основи – био је то либерални рај у поређењу са западном Европом. Да сте потом отпловили у тадашњи Париз или Лондон, видели бисте градове огрезле у верској нетрпељивости, где опстају само припадници бројније секте. У Лондону су убијали католике; у Паризу су убијали протестанте; Јевреји су одавно били протерани, а ником није ни падало на памет да припусти муслимане. Ипак, Научна револуција је започета у Лондону и Паризу, а не у Каиру и Истанбулу.

Способност за компартментализацију рационалности вероватно доста зависи од структуре мозга. Различити делови мозга одговорни су за различите модусе мишљења. Људи су у стању да подсвесно деактивирају и реактивирају оне делове мозга који су пресудни за скептично мишљење. Тако је Адолф Ајхман могао да искључи свој префронтални кортекс док слуша распаљени Хитлеров говор, а онда да га рестартује кад треба да организује поласке возова за Аушвиц.

Чак и када деактивирање рационалних функција скупо кошта, предности повећане друштвене кохезије често су толико важне да измишљотина рутински тријумфује над истином. Научницима је то познато већ хиљадама година, јер и сами морају да се одлуче да ли да служе истини или друштвеној хармонији. Да ли би требало да теже уједињењу људи, старајући се да свако поверује у исту измишљотину, или треба да објаве људима истину чак и по цену нејединства? Сократ је изабрао истину, па је погубљен. Најмоћније научне институције у историји – било да су их чинили хришћански свештеници, конфучијански мандарини или комунистички идеолози – стављали су јединство изнад истине. Зато су и биле тако моћне.

Јувал Ноа Харари је израелски историчар, најпознатији по књизи Сапијенс: Кратка историја човечанства. Ускоро му излазе збирке есеја Модерна етика у 77 аргумената и Модерна филозофија у 133 аргумента, са есејима из рубрике Тхе Стоне (Тхе Неw Yорк Тимес), које уређују Питер Катапано и Сајмон Кричли, у издању Ливеригхт Боокс.

Тхе Неw Yорк Тимес, 24.05.2019.

Превела Милица Јовановић

Пешчаник.нет, 05.06.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.