Жене на два точка

У мешовитој трци 1967, у једном од најлегендарнијих тренутака у историји бициклизма, Бартон је преузела вођство и док је обилазила Мекнамару, понудила га је бомбоном (узео је и захвалио се). Рекорд је био њен.

Eliane Glaser / 02. април 2021

Foto: Ivana Tutunović Karić

 

Приказ књиге: Ханнах Росс, „Револутионс“, Тхе Орион Публисхинг Гроуп, 2021.

Деценијама возим бицикл – на факултет, на посао, на журке. Вртела сам педале у високим потпетицама и са смешним шлемом, ноћу избегавала мачке у пијаном и еуфоричном спусту низ пусте улице. Возила сам док једном руком придржавам хаљину на преклоп, са сукњом увученом у чарапе или везаном у чвор. Падала сам на семафору, јер ми се сукња закачила за сиц. Сударала сам се с бандерама, јер сам се дивила процветалом дрвећу. Носила сам трубу и велику саксију са биљком у корпи, а батеријску лампу у зубима. Балансирала сам с кесама из радње на ручкама волана и ударала се коленом у стомак док сам била трудна. И многе сам вожње провела бесно настављајући свађу после окршаја с таксистима.

Мушкарац на бициклу је само неки тип који окреће педале, али жена на бициклу увек делује политички, независно, образовано, шокантно спортски или сумњиво дрско. У својој допадљивој, информативној и добро истраженој књизи Хана Рос прича о томе како су таква значења – понекад радо усвајана, понекад патријархално наметана – приписана нечему што би требало да буде само најефикаснији начин превоза од тачке А до тачке Б.

Историјски делови ове књиге су посебно занимљиви. Изум дрвених велосипеда 1860-их и модела са великим предњим точком 1870-их, отворио је нове хоризонте путовања и рекреације. Крајем 19. века долази до глобалног „бициклистичког бума“: било је свадби на бициклу, па чак и крштења са бебом и бабицом на чувеном тандему.

Жене су биле активне учеснице нове цикломаније: америчка феминисткиња Сузан Б. Антони звала је бицикле „машинама слободе“ које су учиниле „више за еманципацију жена него било шта друго“. Многе су биле из више класе: војвоткиња од Самерсета уживала је с пријатељима у ноћним вожњама по Лондону, док су им пут осветљавали кинески лампиони. Бициклистички клубови само за жене ницали су широм УК и САД, из забаве и филантропије: бициклистичко удружење Маубри, основано 1892, обезбеђивало је бицикле запосленим женама.

Било је отпора. Пионирке су у пролазу гађане циглама, јајима и трулим поврћем. Противници су тврдили да вожња бицикла води у неплодност, мушкобањасто држање или промискуитет: Робер Дикинсон, амерички гинеколог, тврдио је да жене намештају сиц тако да „изазову фрикцију клиториса и усмина“. Женски волан који диктира усправан положај – нимало аеродинамичан – био је дизајниран зато да жене не би добиле „бициклистичку грбу“. Сатирични магазин Пуцк објавио је карикатуру намрштене жене у вожњи са упола мањим мушкарцем посађеним на волан; наслов је гласио: „Нова Жена вози свога мужа“.

Кампања је била нарочито жестока око права да се носе панталоне. „Друштво за рационално одевање“ указивало је на опасност да се сукња запали или повуче жену под коњску запрегу. Током 1850-их, Амелија Дженкс Блумер почела је да носи лепршаве шалваре познате као „хаљина слободе“. Једна револтирана жена у писму Дневном телеграфу осудила је оне које су „поред деградације вожњом бицикла, додатно себе лишиле женствености чинећи то у мушкој одећи“.

Бициклистички клубови Кларион, повезани са социјалистичким недељником истог назива, од почетка су били отворени за жене. Кристабел и Силвија Панкхерст су биле „кларионете“ и бициклом су разносиле летке и организовале скупове. Акције Женске друштвене и политичке уније такође су извођене на точку, укључујући и „поштански скандал“ из 1913, када су сифражеткиње сипале мастило и запаљиве течности – понекад уз помоћ унутрашње гуме бицикла – у уличне сандучиће за пошту.

Вожња бицикла ослободила је жене за истраживања и активизам. Америчка имигранткиња Ени Копчовски, Јеврејка из Летоније, кренула је 1894. из Бостона на пут око света. Радила је у продаји огласа за дневне новине, па је своју авантуру финансирала рекламним паноима на бициклу. Изазивала је бурне осуде – не само што је оставила мужа и децу, већ је пут понекад скраћивала возом – али је постала светска сензација под новим именом, Ени Лондондери. На измаку моде бициклистичких тура ауторка путописа Дервла Марфи отиснула се 1963. на вожњу бициклом од Денкирка до Делхија.

Ту су и тркачице као што је Теси Рејнолдс која је у својој 16. години, 1893, оборила рекорд трасе Брајтон-Лондон-Брајтон у мушким вуненим панталонама до колена; или Берил Бартон, звана „јоркширска домаћица“. У мешовитој трци 1967. Бартон је возила против мушког фаворита Мајка Мекнамаре који је желео да постави нови рекорд. У једном од најлегендарнијих тренутака у историји бициклизма, Берил је преузела вођство и док га је обилазила, понудила га је бомбонама (узео је и захвалио се). Рекорд је био њен.

Живописне јунакиње насељавају ову књигу: током 1990-их, америчка планинска бициклисткиња Миси Ђове истакла се не само својим неустрашивим турама – у каријери је имала чак 38 прелома костију – већ и својим тетоважама, пирсинзима и амајлијама, међу којима је била и осушена пирана на огрлици, као и пепео вољеног пса којим би запрашивала груди пре сваке трке.

Ове приче су ме подсетиле колико наше друштво у питањима родне једнакости вози уназад. Рестрикције из прошлости су нам познате, али не знамо довољно о сјајним примерима пркоса. Женски бициклизам данас обележавају многа постигнућа, али и сексистички немар и инхибиције наметнутих телесних узора.

У 1880-им, око трећина бицикала у Британији и Америци била је у власништву жена. Тај удео је данас смањен. Судећи по анализи министарства за транспорт, мушкарци крећу на пут бициклом трипут чешће него жене и путују четири пута даље. Као спорт, женски бициклизам је осујећен малобројнијим тркама и скромнијим наградама, спонзорствима и медијским интересом. Женско учешће на трци Тоур де Франце ограничено је на једнодневни догађај. Чак и одложена Олимпијада у Токију, која је требало да буде родно најравноправнија досад, још увек има мање жена пријављених за бициклистичке трке. Бивша олимпијска бициклисткиња Никол Кук туговала је 2017. за „спортом који воде мушкарци, за мушкарце“.

Рос истиче инспиративне покушаје да се савлада недовољна заступљеност жена у овом спорту – од Американки мексичког порекла које на точку поново освајају свој кварт у Лос Анђелесу, до напора да се састави женски тркачки тим у Саудијској Арабији и непрофитне организације Африца Рисинг из Руанде која регрутује црне жене широм континента за бављење бициклизмом. Али пред нама је још увек дуг пут.

Елиане Гласер, Тхе Гуардиан, 27.03.2021.

Превела Милица Јовановић

Пешчаник.нет, 02.04.2021.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.