Жене у социјализму – од убрзане еманципације до убрзане репатријархализације

Доносимо вам дијелове књиге "Забиљежене, Жене и јавни живот Босне и Херцеговине у 20. вијеку". Сад вам доносимо дио под називом: "ИИИ ДИО: 1945–1990. Жене у социјализму – од убрзане еманципације до убрзане репатријархализације". Аутори текста: Бојана Ђокановић, Ивана Драчо, Златан Делић

Zabilježene / 02. март 2015

Ово поглавље се контекстуално осврће на друштвене, економске, политичке и културне прилике, те свакодневни живот у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини (СРБиХ), односно Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ)  по завршетку Другог свјетског рата па до краја осамдесетих година, са посебним нагласком на женско питање и положај жена. Пажња ће се посветити раним социјалистичким напорима и законодавним мјерама за равноправност сполова и еманципацију жена, као и цјелокупном друштвеном напретку за вријеме социјалистичке власти. Питања позитивних и негативних импликација овог напретка по живот жена пропитиват ће се из феминистичке перспективе. За чим су жене жудјеле, чему су стремиле, чему се надале и за шта се бориле, да ли су успјеле досегнути равноправност са мушкарцима у периоду братства и јединства – само су нека од питања којима ће се посветити посебна пажња. Како је питање образовања жена било посебно важно у овом периоду, овој теми ће се посветити посебна пажња, као и доприносу жена науци. Преглед прилика кад су култура и умјетност у питању, посебно књижевност, сликарство, позориште и филм даје се кроз представљање рада одређених жена у овим областима. Напомињемо да су и у овом поглављу споменуте само неке од жена које су се својим дјелима, радом и остварењима истакле у току социјалистичког периода БиХ.

Убрзана еманципација
Након побједе антифашизма и партизанског покрета, послијератни период у СРБиХ, као и у читавој СФРЈ, означио је почетак масовних и значајних друштвених, политичких и економских промјена. Промјене су се тицале искорјењивања заоставштина Краљевине Југославије – како у политичком и идеолошком тако и у друштвеном сегменту – али и урбанизације и еманципације руралних југославенских средина и становништва, те индустријализације и уопће изградње социјалистичког друштва и ратом девастиране земље. Социјалистички систем се, као једнопартијски систем, у великој мјери ослањао на тековине и мит о партизанској борби против фашистичке окупације (1941–1945), али и на три потпорна стуба – самоуправљање, покрет несврстаних и братство и јединство. Самоуправљање се односило на слободан, раднички, самоодржив и прогресиван систем; покрет несврстаних је поставио Југославију између СССР-а и Америке и удружио је са осталим земљама тог покрета; братство и јединство се односило на политику промоције хармоније међу националним групама и републикама Југославије.  

Промјене које су услиједиле након Другог свјетског рата увелико су се тицале и жена и њиховог положаја и права у држави. Нова права која су жене Југославије стекле у социјалистичком времену заправо су саме освојиле, прије свега равноправним учествовањем у Народно ослободилачкој борби (НОБ). Та освојена права су након рата ушла и у законодавство чиме су жене стекле и формални државни подстицај и охрабрење за еманципацију и равноправност с мушкарцима. Питање којим ћемо се бавити у овом поглављу јесте да ли су, осим теоретски, жене Југославије па тако и жене БиХ, и у пракси уживале равноправност са мушкарцима или социјализам није успио да ријеши питање жена Југославије.

Као што је приказано у претходном поглављу, учешће жена у НОБ-у било је веома значајно. Храброст и одлучност жена учесница у НОБ-у, како партизанки тако и оних које су доприносиле на друге начине, као што су болничарке, курирке, илегалке итд., у великој мјери су допринијеле борби против фашизма и борби за свијет који ће бити бољи за њих и њихову дјецу. Равноправност жена је свакако била и дијелом комунистичке идеологије. Како је и сам Лењин истицао, не може бити социјалистичког покрета ако огроман дио радних жена не узме у њему широко учешће. (…) Нама је потребно да жена – радница постигне, не само пред законом већ и у животу, једнакост са мушкарцем – радником. Зато је потребно да жене – раднице узимају све више учешћа у управљању предузећима и у управљању државом.  Подршка и похвала женама је стигла и са самог политичког и војног врха, од Јосипа Броза Тита, који је истакао заслуге жена Југославије и напоменуо да мора доћи и до промјене положаја жена у земљи:
(...) жене Југославије, које су у овој борби са таквим самопријегором дале такве жртве, оне што тако упорно стоје у првим редовима Народноослободилачке борбе, имају право да овдје, данас, једанпут заувијек, утврде једну чињеницу: да ова борба мора донијети плода и за жене народа Југославије, да никада више нико неће моћи истргнути те скупо плаћене плодове из њихових руку!  


Антифашистички фронт жена (АФЖ) био је искључиво женска, масовна организација која је скупила и каналисала женску енергију за унапређење положаја жена у друштву. АФЖ је била својеврсна школа у којој су жене научиле да буду активне у јавном и политичком животу земље. Рад се одвијао под руководством Комунистичке партије Југославије и био је ослоњен на темељна опредјељења да су жене равноправне са мушкарцима у свим сегментима живота и рада.  Након рата, у јуну 1945. године одржан је Први конгрес АФЖ-а Југославије у Београду, када су идентификовани основни циљеви рада ове организације. Како је утврђено, циљеви су се првенствено односили на обнову и хуманитарне активности, али су донесени и задаци о просвјећивању и описмењавању женске популације. У послијератном периоду, АФЖ је дакако имао и велику еманципаторску улогу. Како се наводи у књизи Иване Пантелић Партизанке као грађанке, АФЖ је имао три важне еманципаторске улоге: мобилисање жена ради обнове, описмењавање и просвјећивање жена, подстицај за изградњу обданишта, захваљујући чему су жене добиле могућност да се запосле и тако стекну суштински значајну економску самосталност.  АФЖ је била основна организација око које су се здружиле многе жене, и активно је радила на укључивању жена у друштвени и политички живот те на охрабривању и подстицању жена да иступе из дотадашњих матрица, које су биле типичне за патријархалне традиционалне средине.
Велики број већих и битнијих позиција у АФЖ-у био је додијељен бившим партизанкама које су, у периоду послије рата, служиле као модели за еманципацију осталих жена а поготово жена из руралних средина. Политика АФЖ-а била је и охрабривати, потицати и оспособљавати жене на самосталан рад и неовисност те потаћи жене да се другачије односе према раду. АФЖ је истицао и да удаја није једини смисао жениног живота.  Из ових навода се јасно виде еманципаторски и феминистички постулати по којима је АФЖ радио.

 

АФЖ је имао и своју штампу која је била јако оружје за ширење идеолошког плана социјалистичке Југославије. У периоду од 1942–1944, у току рата на просторима гдје је постојао Народноослободилачки покрет, повремено је штампано тридесет листова (…) од којих су за БиХ били Жена кроз борбу (АФЖ ОК КПЈ за источну Босну), Жена на путу слободе (ОК КПЈ за Херцеговину), Нова жена (АФЖ БиХ), Фронт слободе (АФЖ за источну Босну), Херцеговка (АФЖ за Херцеговину). После ослобођења, у Југославији је формирана јасна и чврста структура АФЖ-а на локалном, регионалном, покрајинском и савезном нивоу тако да су се листови, чији је издавач АФЖ, штампали у републичким центрима и Војводини. Циљ је био да се женама пренесу политичке поруке водећи рачуна о културолошким разликама и специфичностима које је свака република социјалистичке Југославије имала. За БиХ је штампана: Нова жена (АФЖ БиХ, Сарајево, 1941–1977) (...)  (Фото7 – насловница Нове жене) У првом Уставу Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) 1946. године, жене су и формално добиле право гласа. У 24. члану се наводи да сви грађани, без разлике пола, народности, расе, вјероисповијести, ступња образованости и мјеста становања, који су навршили 18 година старости, имају право да бирају и да буду бирани у све органе државне власти.  Ипак, жене Југославије, укључујући, дакле, и жене БиХ, имале су право гласа и прије Устава Федеративне Народне Републике Југославије из 1946. године. Наиме, у документу под насловом Задаци и устројство народноослободилачких одбора женама је потврђено активно и пасивно бирачко право које су оне користиле већ 1941. године у изборима за народне одборе. Како наводи Годрана Стојаковић, након доношења члана 24. Устава ФНРЈ услиједио је систем закона који је заиста утемељио сва та права на личном, породичном и политичком плану. То је био важан аргумент којим се агитовало за веће учешће жена у политичком и привредном животу земље. Жене су у првим годинама стварања социјалистичке Југославије кренуле ка позицији интересне групе гдје су се са једне стране суочиле са ситуацијом у којој треба да формулишу своје интересе и да се за њих боре, а са друге стране су постале интересна сфера, јер је било јасно да се обнова и изградња земље а и стварање једног новог социјалистичког друштва не може десити без озбиљног активног учешћа жена, и ту је АФЖ одиграо неспорно важну улогу. Жене су се у социјализму избориле и добиле простор да унутар нове идеологије активно учествују у стварању новог односа међу споловима, да успостављају равноправност, а АФЖ је организовао механизме који су могли да укључе већину жена.   Осим права гласа, жене су у социјализму добиле још неколико важних законских могућности. Кроз закон о браку (1946) изједначен је положај жена и мушкараца у браку, законима из области породичног права из 1947, изједначена су права брачне и ванбрачне дјеце, законом о социјалном осигурању уведено је и осигурање за све ризике, што је обухваћало и плаћено породиљско одсуство и остваривање права на пензију под истим условима и за жене и за мушкарце, иако су жене раније одлазиле у пензију. Право на абортус је омогућено законом из 1951, а Уставом из 1974. жени се гарантује пуно право на слободно рађање, а од 1977. дозвољен је абортус без икаквих ограничења до десет недеља старости плода. У тадашње југословенско законодавство уграђене су све међународне конвенције које се односе на положај жене.   СФРЈ је 1979. године потписала Декларацију о елиминисању свих облика дискриминације жена (ЦЕДА), усвојену на Генералној скупштини УН-а, која је ступила на снагу 1981. године и која се аутоматски пренијела и на Републику Босну и Херцеговину након распада Југославије. Улога нове власти након Другог свјетског рата је била окренута и ка суочавању са раније стеченим друштвеним праксама и преображајем друштва. Посебна пажња се придавала укидању руралних животних пракси и модернизацији друштва, па се тако требало суочити са унапређењем хигијенских пракси становништва, искорјењивањем заразних болести које су узеле данак, као и просвјећивањем друштва. Овим праксама су највише биле угрожене руралније републике и оне са нижим стандардом живота, као што су Македонија, Црна Гора и БиХ. Урбанизација друштва, односно велике селидбе из руралних подручја у градове довеле су до пресељења и старих навика и традиционалних животних пракси у градове и урбаније средине. Екипа АФЖ-а, која је 1952. године спровела здравствено-просвјетну кампању у Зеници, је организовала велику акцију чишћења града, кућа и дворишта, будући да се показало како је низак стандард живота у многим радничким породицама резултат незнања жена и мушкараца. Сличне акције су организоване и у Јајцу, Босанском Новом, Мркоњић Граду, Бугојну и Добоју.   Надаље, у социјалистичкој Југославији донесен је и закон о скидању зара и фереџе и откривању муслиманске жене. Став Исламске заједнице (ИЗ) по овом питању је био афирмативан, а потврдило се да с вјерског стајалишта није било никакве препреке за скидање зара и фереџе, те да је покривање жена био више обичај него вјерски налог. Прије доношења самог закона питање откривања муслиманске жене је разматрано на Другом конгресу АФЖ-а, који је одржан у Сарајеву 1947. године, када је донесена резолуција о покрету муслиманки за скидање зара и фереџе. Ову акцију је покренуо АФЖ под директивом Комунистичке партије, а она је имала за циљ да се муслиманске жене саме организују и промовишу скидање зара и фереџе. При том је било битно да се овај чин уради јавно тако да охрабри/подстакне и остале жене да учине исто. Акција је донијела резултате и заиста су неке жене јавним чиновима скидања зара и фереџе охрабриле и остале да то учине. Међутим, акција је наилазила и на отпор, а посебно отпор мушких чланова породице, како су неке жене наводиле. Послије Другог свјетског рата и социјалистичке револуције у Југославији, актуелизовано је питање муслиманске женске ношње. Та ношња је окарактерисана као препрека еманципацији муслиманке и затражено је њено укидање. Акцију за укидање ове ношње у БиХ започео је Антифашистички фронт жена (АФЖ) 1947. На другом конгресу АФЖ-а, одржаном 13. и 14. јула 1947. у Сарајеву, донијета је резолуција о покрету муслиманки за скидање зара.  (Фото8) Године 1950. донесен је и закон којим се забрањује ношење, присиљавање или наговарање жене да носи зар или фереџу или на други начин покрива лице. Мараме нису биле законом забрањене, али ће постепено нестајати прво у градским, а потом и сеоским срединама. Као разлог забране зара и фереџе наводи се да се отклони вијековна ознака потчињености и културне заосталости жене муслиманке, да се олакша жени муслиманки пуно кориштење права извојеваних у Народноослободилачкој борби и социјалистичкој изградњи земље и да јој се обезбиједи пуна равноправност и шире учешће у друштвеном, културном и привредном животу земље.  Дакле, зар и фереџа су били виђени као чин потчињености. За непоштивање закона предвиђене су казне до три мјесеца затвора или новчана казна до 20.000 динара. За присиљавање жене да носи ту одјећу или за вршење пропаганде у том смислу, предвиђена је казна лишења слободе са принудним радом до двије године или новчана до 50.000 динара. Велику улогу у провођењу овог закона имао је АФЖ, чије чланице су пропагандном акцијом али и обиласком руралних средина у СР БиХ, 30 дана прије самог ступања закона на снагу, утјецале на жене да се открију. Раскид са СССР-ом и дестаљинизација У периоду од 1945. до 1948. године ФНР Југославија је била на путу развоја као и остале западне земље, али је у том периоду била и најснажнија земља источне Европе. Међутим, 1948. године долази до сукоба са Информбироом (ИБ)  због намјере југославенског руководства да окупи балканске и источноевропске државе у једну федерацију и преузме водство над дијелом свјетског комунистичког покрета, што је довело до подозрења Стаљина и његовог окружења. Стога је 1948. године дошло до раскида између социјалистичке Југославије и читавог источног блока.  Комунистичка партија Југославије (КПЈ) тада је била уздрмана и унутрашњим расколима а, како наводи Ивана Пантелић, сукоб са Информбироом је имао велике посљедице на еманципацију жена у социјалистичкој Југославији. Криза која је услиједила довела је до смањења средстава за женске организације, као што је АФЖ, и њихове новине и часописе. Већ 1951. године, форма часописа је промијењена у форму обичних женских магазина. Они који су подржали Стаљина били су проглашени непријатељима партије и државе, те су прогоњени. Судило им се на судовима народне части, а губитак народне части подразумијевао је и губитак бирачког права, осталих грађанских права и тежак физички рад. Жене, а пре свега бивше партизанке, биле су такођер прогоњене током овог великог, пре свега партијског раскола, али и дубоког сукоба у друштву. Сукоб са Информбироом довео је до својеврсне, свакако неуобичајене еманципације, пошто су први пут у мирнодопском периоду жене у маси, посебно оне политички активне, биле затваране и касније остраковане из друштва.   Казне за приврженост Русима биле су вишеструке, укључујући избацивање из станова, губитка радног мјеста, батинања, присилног развода, пресељења, промјене занимања, до хапшења и дуготрајног заточења у логорима формираним у пустим и суровим крајевима, по узору на совјетски систем Гулага.  Оптужбе су често биле бизарне, недоказане и лажне, а многим оптуженицима/ама није ни суђено. Како наводи Јелена Вујић, у већини случајева судило се само вишим партијским функционерима.  О прогону и затварању жена, Вујић истиче да жене информбироовке никада нису служиле казне са мушкарцима. Прво су биле смјештене у Рамском риту код Пожаревца, а од 1950. године прелазе у посебан логор на острву Свети Гргур, а затим на Голи оток. О условима живота након затвора, Ивана Пантелић истиче да: жене које су биле заточене у време кризе са земљама ИБ, имале су огромне потешкоће да се поново интегришу у друштво након напуштања логора. Оне су изгубиле сва политичка и грађанска права. Није постојао начин да поново буду примљене ни на стара радна места, ни у било коју другу државну службу. Баш као и осталим затвореницима, било им је тешко да поново успоставе комуникацију с околином. Сви су били уплашени а велики број људи није желео да има било какве везе са бившим затвореницима. Иако се сматра да је око 16.000 људи ухапшено у Југославији (5% од укупног партијског чланства) те да је било 413 људских жртава, Голи оток се ипак не узима као логор смрти.  Голи оток је био у функцији од 1948. до 1956. године. Три године након Стаљинове смрти 1953. године односи са СССР-ом су се побољшали, а Голи оток је затворен иако се наводи да су неки затвореници/е ослобођени тек 1959. године. Раскид са Стаљином у СФРЈ је довео и до одбацивања неких елемената стаљинистичког социјализма, нпр., совјетски начин управљања компанијама, формална цензура, и послије 1964. анатемизација национализма. Урбанизација и индустријализација – жене као радна снага У тешком послијератном периоду у ком су се друштво и држава морали, што прије и што ефикасније, опоравити од ратне девастације као и недостатака пријератне државе – старе Југославије, али и у току индустријализације државе, јавила се потреба за што већом радном снагом. По угледу на совјетско искуство и праксу, југославенски режим је Првим петогодишњим планом дефинисао развој тешке индустрије као алфу и омегу сваког привредног развитка и напретка (…) за само пет година требало је повећати национални доходак за готово 2,5 пута.  Због нереалних циљева и мањка професионалне и стручне радне снаге, на индустријализацију се трошило више средстава него што је било потребно. Крупне инвестиције у једној доминантно руралној земљи створиле су проблем радне снаге. Током 1948. и 1949. године фабрике и рудници из свих дијелова земље слали су драматична упозорења о недостатку радне снаге (…) сељаке није било једноставно наговорити да постану индустријски радници (…) а власти су посебно инсистирале на укључивању жена у индустрију, сматрајући сељанке и домаћице највећим резервама радне снаге.   Најдраматичнији пораст је забиљежен у БиХ, гдје је број запослених жена повећан 2,5 пута. У периоду од 1948 до 1950. чланице АФЖ-а су својим радом подржале Петогодишњи план. Обнова земље, индустријализација и 'увођење жена у привреду' били су основни задаци. Жене су масовно подржале став Тита и руководства КПЈ против ИБ-а.  Надаље, жене су масовно биле укључене у радне акције на којима су се градиле фабрике, пруге, путеви, итд. (...) радиле су као волонтерке у обнови земље, едукацији становништва и збрињавању ратне сирочади. Сретне што имају могућност изаћи у јавност, први пут учинити себе и свој рад видљивим и поштованим, оне нису постављале питање плаћања свога рада па су, чини се, биле и омиљена радна снага новога, 'послијератовског' социјалистичког поретка. Жена као радница и 'самоуправница' популарна је фраза којом се дефинисала 'политичка' улога жене, прво на радном мјесту у склопу економске и политичке демокрације, а потом активистице у друштвено-политичком раду у заједници.  Како би се донекле олакшале животне обавезе жена радница, гдје се првенствено мисли на њихове породичне и кућне обавезе као и одгој дјеце који је био само женска обавеза, социјалистичка власт је донијела и низ уредби којима се рјешавају питања дјеце и мајчинства и омогућава женама да без обзира на оснивање породица остану посвећене и активностима у јавној сфери али и како би им се олакшао рад на физички захтјевним пословима. Тако Уредбом о питању женског рада у вријеме трудноће или менструације жене су биле ослобођене рада који захтијева дуље стајање (нпр. не би требале бити кондуктерке у трамвајима, возовима, аутобусима, не би требале бити трактористице, а предлагало се да се женама које роде двоје дјеце продуљи родитељски допуст).  Такођер је постојала и Уредба о отварању јаслица по подузећима.  Иако је циљ ових уредби био олакшати пословање женама, не можемо не примијетити да их је и даље држао у оковима биолошких оквира, те да је брига о дјеци била препуштена искључиво женама. Када се говори о правима радница, битно је напоменути да (...) су жене биле успјешне и компетентне на послу и да нису осјећале да су (…) биле онемогућене у напредовању у каријери. Разлози за ове ставове могу се потражити у тешко освојеном праву на рад, на њиховим осјећајима према новом систему као и у (патријархалном) одгоју и утјецају њихових породица. Нови социјалистички поредак номинално је изједначио раднике и раднице у плаћи, али је и даље подржавао подјелу професија на тзв. мушке и женске (...)  Како П.С. Рамет истиче, препозната су два проблема радне праксе социјалистичке жене: жене су биле сконцентрисане око појединих професија (напримјер, текстилна индустрија) и врло их је мало било на руководећим мјестима. Истраживање из 1980. године указује да су готово 80% запосленика/ца у социјалним службама чиниле жене, те да је било готово 75% медицинских службеница. Жене су биле и већински радници у хотелијерству, туризму, кожној индустрији и основним школама, док је јако мало било новинарки, професорица и суткиња. Као разлоге ових професионалних подјела на женске професије ауторица наводи да су југославенски истраживачи/це истакли ризик да би запошљавање жена на поједина радна мјеста довело до отпуштања мушке радне снаге што би произвело конфликте у породици.  Овај навод поново указује на патријархалне породичне ставове по којима је мушкарац првенствено задужен да скрби за породицу. Очекивало се да другачије уређен распоред породичног привређивања – онај у коме жена ради а муж се бави кућним пословима – доведе до незадовољства и конфликта у породици. Сузана Ђурић и Гордана Драгићевић напомињу и то да је образовање и запослење младе руралне жене било опструирано од стране њихових очева и мужева који су сматрали да је женина примарна улога она домаћице. Укоријењени традиционално-патријархални принципи и уређења наставили су да ограничавају женску еманципацију и у вријеме социјализма.  Додатни проблем жене раднице је представљало и двоструко оптерећење – на послу и у кући. Упркос напредним законским рјешењима и успостављању вртића и обданишта за дјецу, женска улога мајке и примарне одгајатељице дјеце као и оне која се брине за кућу и кућне послове никада заправо није доведена у питање. Представа југославенске жене као ослобођене и позападњачене заправо осликава искуство жена средње и више средње класе из урбаних средина. Како наводи Ирене Стивер, (...) саме жене сматрају да се успјешна жена отуђује и од жена и од мушкараца, те да успјех жене на послу угрожава њезин приватни живот.  По томе је, како се наводи у Женском биографском лексикону, могуће закључити да је мушко поимање приоритета поставило стандард који овјерава женину вриједност и право на конзумирање једнакоправности. Социјалистички период у Југославији је, стога, означен и несугласјем између идеологије прокламоване једнакости жена и мушкараца. Како се напомиње у појединим документима, женама социјалистичко друштво није давало подршку, већ их је сматрало само замјеном за најбољу мушку радну снагу која се налази у политичком и јавном животу, што је видљиво и из заступљености у тијелима власти након првих послијератних избора.   Педесетих година, након успоставе самоуправног система и након што је постало нормативно да предузећа покажу позитиван економски резултат, дотадашњи пројект државног система је постао скуп. Држава наставља да финансира дио друштвеног стандарда, али велики дио спада на породице. Потреба за великим бројем радне снаге је опала, а нарочито је опала потреба за мање квалификованом радном снагом коју су чиниле већином жене. Уредба о високим дјечијим додацима и укидање једног броја обданишта и јаслица произвело је ситуацију да се један број жена врати у куће. Гордана Стојаковић напомиње и да је увођењем самоуправљања и рентабилне економије у условима неразвијене производње дошло до смањења државних субвенција за дјечије установе и установе друштвеног стандарда, чиме је један број запослених жена изгубио могућност да њихова дјеца буду јефтино и безбједно збринута. Увођење дјечијег додатка 1951. довело је до тога да многе жене оставе посао.   Развод брака Након прегледа женског рада у социјализму, треба се осврнути и на стечено право за развод брака, који је још један од фактора који указује на степен равноправности жена и мушкараца. Након Другог свјетског рата, равноправност мушкарца и жене, несумњиво велика тековина Револуције, постаје једно од основних начела Устава, брачног права и осталих закона. Требало је мијењати стара патријархална схватања о подређеном положају жене нагомилана кроз вијекове и задржана у свијести људи. Стварање нових односа међу људима је дуг и тежак процес. Без обзира на законске декларације, они не могу настати спонтано одједном, са промјеном друштвене структуре.  Стога су разумљиви подаци које је показало истраживање проведено 1965. године, а које се односи на мјерење равноправности жене и мушкарца увидом у бракоразводне парнице: иако су жене законски имале право затражити развод брака, ову могућност су и даље више користили мушкарци. Како наводи Нермина Траљић, на подручју суда у Сарајеву у 1946. години, у 322 случаја се као тужилац појављује муж, док у 270 случајева је жена тужитељица.  Разлози за већи број захтјева за развод брака од стране мужева могу се тражити у економским приликама у којима су се жене налазиле, немогућност за издржавање дјеце без мужевљеве финансијске помоћи, страх од губитка старатељства над дјецом, дубоко укоријењено патријархално схватање да је развод брака срамота за жену. Потом, остали разлози који су легитимни за мушкарчев захтјев за развод укључују и немогућност имања дјеце, за шта се криви искључиво жена, као и ситуација да жена није дошла невина у брак. Закључци истраживања тако потврђују да савремена породица још увијек није почивала на потпуној равноправности, па ни у области развода брака. Жене су се и даље налазиле у неприхватљивом и понижавајућем положају гдје су биле мало цијењене и запостављене. Сличне резултате, увидом у бракоразводне парнице судова у СР БиХ у 1946, 1953. те 1963. години, наводи и Алија Силајџић.  Резултати које овај аутор износи показали су да су мужеви олако схватали вјерност у браку, да су жене у много случајева биле жртве насиља у породици од стране мужа али и од стране његове ближе родбине, да жене нису имале право на избор партнера него да су им партнера, односно мужа, често бирали родитељи, али и то да су жене економски биле овисне о мужевима те су се због тога удавале надајући се да ће их брак избавити из сиромаштва. Истраживање, такођер, указује да су се жене бориле да оснују и очувају брак више од мушкараца те су у највише случајева биле спремне носити најтежи терет који им намеће живот у браку и породици и подносити увреде од стране мужа и његових сродника. Међутим, Силајџић закључује и да су се жене у социјализму све више бориле за равноправност са мушкарцима и искориштавале своје право на развод брака када им је брачна ситуација постајала неподношљива.   Жене у политици, жене у партији Статистички подаци о учешћу социјалистичке жене у политици и КПЈ такођер указују на контрадикцију теорије и праксе. Наиме, 1948. године, у току проблема са Стаљином, КПЈ на Петом конгресу потврђује своју политику равноправности жена и мушкараца. Посвећивање пажње политици равноправности сполова у току кризе коју је дестаљинизација изазвала макар је декларативно потврђивало посвећеност КПЈ да питања родне равноправности остају на врху политичке агенде.  Учешће жена у политици као и чланство у КПЈ били су праћени из године у годину, а проблем малог броја жена у политици се напомињао. Те исте 1948. године само 19,9% чланова партије су биле жене, а само 9,7% жена су биле представнице на Петом конгресу. 1952. године, на Шестом конгрес КПЈ у Загребу, само шест жена је било у Централном комитету, а њихова репрезентација у локалним комитетима је опала од 1948. године. На Седмом конгресу КПЈ 1958, док је економија земље цвјетала а систем се хвалио успјесима самоуправљања, проблем женског учешћа у политици и партији је и тада истакнут. Године 1960. само 16% жена је било у партији. Надаље, на Једанаестом конгресу 1978, уједно и посљедњем на ком је учествовао Тито, учешће жена у партији се повећало на 23,3%, али је тај пораст означен као незнатан. Тито је проблем родне неједнакости прогласио класним питањем али су остали делегати сматрали да је проблем више лежао у примитивизму и заосталим религијским праксама.  Касније ће се показати да је временом слабио ентузијазам и идеолошка мобилизација за остварење родне равноправности, те се она на крају свела на понављање идеолошких фраза и флоскула које више никога нису анимирале. Неда Божиновић истиче да је проблем малог броја жена у политици постајао више видљив тек пред изборе те да је до 1974. видљива тенденција опадања учешћа жена у скупштинама. Године 1974. уведен је делегатски систем и нова организација скупштина, а жене постају биране већином у вијећа удруженог рада, друштвено-политичка вијећа, а најмање у вијећа опћина и мјесних заједница. Након 1990. године, када је уведен вишепартијски систем, број жена изабраних у републичке скупштине био је мањи од броја из 1958. године.   Укидање АФЖ-а У анализи Родна перспектива у новинама Антифашистичког фронта жена (1945–1953), Гордана Стојаковић истиче да се од 1950. до 1953. почиње и окончава гашење АФЖ-а, проузроковано нејасним директивама датим на Трећем конгресу 1950. године. Када су постављена питања женског активизма и оптерећености жена, Лидија Склевицк оцјењује да се на Трећем конгресу одредио непрофесионални карактер организације у којој је активност ускоро постала добровољна, а раније запослене чланице премјештене или отпуштене. На Четвртом конгресу АФЖ-а, одржаном 1953. године, осим трансформације организације, најважније теме биле су положај жена на селу и политичка пасивизација жена. Милован Ђилас на Четвртом конгресу примјећује да је стварна равноправност жена далеко, али је нагласио да је јачањем демократије и женске равноправности у Југославији свака посебна политичка активност жена постала сметња у остваривању равноправности и активности жена.  О укидању АФЖ-а се огласила и Вида Томшић на Четвртом конгресу појашњавајући да је АФЖ монополизовао друштвене и политичке активности жена, те да је као такав постао неодговарајући. Она је као насљеднике АФЖ-а видјела већ постојећа женска друштва која ће се директно бавити питањима женског положаја у друштву. Женском неодобравању укидања АФЖ-а свједочила је Неда Божиновић која је била функционерка у КПЈ и боркиња, а касније и суткиња Уставног суда Републике Србије. Након посјете једном селу у БиХ истакла је (...) да је то био хаос, да су жене биле толико бесне и жалосне када је АФЖ укинут, и рекле јој: Укинули сте нам афижу, наши мушкарци свугде могу да иду, и у лов и у кафану, а то је било једино место на које смо ми могле да идемо и где они нису смели да нам забране. И то сте нам укинули!   Карактеристично за АФЖ је било то да мушкарци нису могли / смјели женама забранити одлазак на АФЖ састанке због тога што је АФЖ по статуту био дио Народног фронта. Стога је велики број жена присуствовао овим сједницама и састанцима на којима су се осјећале сигурно, гдје су размјењивале идеје и мишљења, и на концу, гдје су се образовале и еманциповале те имале и политичко дјеловање. Укидање АФЖ-а је свакако био велики губитак за жене Југославије док је важност ове организације и њена улога временом јењавала и попримала различите конотације. Како наводи Лдиа Склевицк у књизи Жене Хрватске у НОБ-и, (…) након неких четрдесетак година од догађаја (…) концепт афежејка, неодређен као сифражеткиње, има конотације ексцентричног реликвија – врста активисткиње која је комична и неприлагођена.  Тако је, временом, патријархално друштво умањило постигнућа АФЖ-а и систематски мијењало тековине и успјех ове организације. Лидија Склевицк надаље истиче да је АФЖ временом постао само један сектор Партијског рада, један сектор рада на Фронту.  О снази и масовности организације говори и чињеница да се гасила готово три године док није коначно угашена 1953. године. (...) одмах после ослобођења, у оној ситуацији када се Југославија нашла у тешком и политичком и економском тренутку и кад је требало преживети и обновити земљу, управо су жене биле та снага обнове и у тих неколико кључних послератних година, када политичка олигархија још није била утврђена, АФЖ је заиста представљао организацију која је водила рачуна о успостави новог живота за жене у социјалистичком друштву које се градило. Мјесто укинутог АФЖ-а заузима Савез женских друштава, који је под притисцима од 1959. до 1961. прерастао у Конференцију за друштвену активност жена. У Резолуцији о стварању Савеза женских друштава наглашено је да је ствар женске равноправности заједничко друштвено питање (…) опће борбе свих снага социјалистичког васпитања маса (…) те да жене не треба да се одвајају у посебне политичке организације.  Дакле, било која политичка удруживања великог броја жена била су практично немогућа. Образовање жена у СРБиХ Након завршетка Другог свјетског рата почиње најдинамичнији период развоја школства у СР БиХ. Цјелокупно школско наслијеђе било је сиромашно те је далеко заостајало за југославенским просјецима. Од четири одрасле особе, три су биле неписмене. Било је неопходно успоставити нове школе, обновити постојеће те истовремено школовати учитељски кадар, с обзиром да је бројно стање учитеља/ица у СР БиХ представљало горући просвјетни проблем. Стога се прве двије године послије рата највећа пажња у школству посветила описмењавању, отварању основних и обнављању средњих школа. Попис из 1953. године указује на висок процент опће неписмености. Када је у питању становништво старо 10 и више година класификовано према основној школској спреми, 46,2% жена је без основне школске спреме, 45,2% жена има завршену четверогодишњу основну школу, док само 2,8% жена има завршену осмогодишњу школу.  Неписменост је резултат недовољно развијене мреже основних школа, али и увјерења да женама није потребно образовање, односно да је прече извести на пут мушкарца него жену. Према статистичким подацима, у СР БиХ је 1973. године било 672.000 неписмених.  Сваки шести становник је био неписмен, а само у Сарајеву их је било око 18.000. Женско неписмено становништво је представљало велики проблем. Свака трећа жена је била неписмена. Када је ријеч о особама женског спола у доби од 10 до 34 године, 19,93% је било неписмених. Одмах након завршетка рата ликвидација неписмености проглашена је основним просвјетним задатком. Прва кампања описмењавања започела је 1945. године и требала је обухватити око 900.000 становника. Међу оснивачима аналфабетских курсева био је и Антифашистички фронт жена (АФЖ). Само током 1946/47. године научило је читати и писати преко 400.000 жена. Број неписмених који је 1931. године износио 44,6%, смањен је 1953. године на 25,4%, те 1971. године на 15,1%. Од укупног броја описмењених у првих пет година након рата око 75% су биле жене.  Масовне акције описмењавања трајале су до 1952. године. Проблем представља и недовољно развијена мрежа основних школа, што се огледа у великој удаљености од једне школе до друге те недовољном капацитету низа основних школа да приме сву дјецу са већег подручја. Женска дјеца не похађају више разреде или напуштају школовање послије петог или шестог разреда. Похађање школе подразумијева пјешачење или путовање возом по неколико километара, што такођер утјече на смањење броја женске дјеце у осмогодишњим школама. Ове разлике су највидљивије у вишим разредима основне школе. Проблем са обухваћеношћу женске дјеце најприсутнији је у руралним крајевима са неразвијеном привредом и без услова за значајнији привредни развој. Женска дјеца често су завршавала само један или два разреда, а затим се усмјер


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.