Женска солидарност једини је пут да изађемо из овог пакла који живимо!

Покренута је лавина женске солидарности и послије овог ништа не би смјело бити исто.

Maja Isović Dobrijević / 22. јануар 2021

 

Младе глумице из Србије протеклог викенда јавно су проговориле о страхотама које су им се десиле у угледној глумачкој школи коју води сценариста и учитељ глуме Мирослав Мика Алексић. Алексића је за сексуално злостављање оптужила позната млада глумица Милена Радуловић, као и друге младе глумице.

Овај случај шокирао је регију, а са свих страна стижу поруке подршке младим дјевојкама. Покренута је лавина женске солидарности и послије овог ништа не би смјело бити исто.

Ива Парађанин, новинарка Елле и ауторка подкаста Тампон зона, каже да је солидарност читавог друштва кључна у оваквим тренуцима.

“Ужасни коментари који нас ошамаре и подсете у каквом друштву живимо, само су илустрација стања до којег је довео сурови патријархат: за силовање се проналази оправдање, а кривица се сваљује на жену која је претрпела насиље. Ово не само да је потпуно погрешно, већ је и опасно, јер ствара мизогини наратив због ког до оваквих случајева и долази. Због свега тога круцијално је да жене које реше да проговоре о својим трауматичним искуствима од свих нас, медија, коментатора на друштвеним мрежама, жена, мушкараца, јавних личности, добију искључиво подршку и охрабрење и ништа сем тога. Овакви поступци су драгоцени јер оснажују, подстичу жене да проговоре и на крају крајева да не трпе. Такође, уколико је неко из нашег непосредног окружења прошао кроз нешто слично, помоћ и подршка морају бити неизоставни. Са друге стране, уколико приметимо назнаке да нама неко близак злоставља или емитује црвене заставице насилничког понашања, исто тако смо дужни да реагујемо, а не да жмуримо на то само због тога што тог неког познајемо, или нам је рецимо надређен”, рекла је за БУКУ Ива Парађанин.

Она истиче да су сексизам и мизогинија уткани у сваку пору овог друштва.

“То се може мењати тако што од малих ногу третирамо девојчице и дечаке једнако и учествујемо у грађењу друштва где влада потпуна родна равноправност и где мушкарци и жене имају једнаке позиције моћи и једнаку дозу слободе. Ово можда звучи предалеко, али сам сигурна да свако од нас мини корацима може суделовати у креирању једног оваквог друштва. Морамо да радимо на томе да сексизам избацимо из језика, са радних места, из порођајних сала, из медија, школа. То је једна системска промена која подразумева рад у свакој сфери, али мислим да само тако можемо доћи до тога да коментари да је женин изглед или понашање криво за оно што јој се догодило, а да сексуалног насиља буде што мање”, истиче Ива.

Ива напомиње да нам друштво гради слику о предаторима као о неким непознатим манијацима који вребају иза жбуна у парку.

“Међутим, истина је да су то углавном особе из непосредног окружења: рођаци, комшије, професори, тренери и особе у које имамо поверења. Те особе се служе врсним манипулативним стратегијама, затварајући жртве у круг ћутања и трауме из ког је тешко изаћи. Због свега овога, када је едукација деце у питању и уопште образовни систем, јако је важно бити екстремно опрезан у одабиру стручног особља, али и свакодневно радити на детектовању оваквих случајева на време. Сексуално узнемиравање у образовању је много учесталије него што се чини на први поглед јер се често прикрива због угледа институције или одређене особе”, каже наша саговорница.

Она додаје да посљедње истраживање у Србији које је спровео Аутономни женски центар говори да је трећина студенткиња и студената доживело ову врсту узнемиравања на факултету, што је, каже Ива, алармантан податак.

“На неке обрасце понашања као што су шале са сексуалном конотацијом, коментарисање физичког изгледа, непримерни физички контакт мора се у старту реаговати и такве особе санкционисати, а не тражити оправдања и оправдавати то нечијим карактером или образовним методама”, истиче она.

Активисткиња и радница у култури Марија Ратковић за БУКУ каже да без женске солидарности ми не бисмо имали о чему да причамо - не би било овог случаја.

“За сваку појединачну девојку која жели да устане против насиља, стварност је обесхрабрујућа - иступање је опасно, друштвена реалност није довољно сензибилисана да чује о перфидним и софистицираним облицима насиља који су скривени унутар инститиција, друштвених вредности попут школе глуме и позиција моћи оличени у људима који имају огроман симболички капитал и жену која иступи може да поједе мрак, да је растргну медији и да више никад нема право на срећу. Да подсетим да је осумњичени за насиље био лични пријатељ Жељка Ражнатовића Аркана и сниматељ ратних филмова тих паравојних формација, а пре неколико година добио ј Вукову награду за животно дело Културно просветне заједнице Србије за изузетан допринос развоју културе у земљи и свесрпском културном простору и то је неподношљива атмосфера бола и неправде у којој многе њихове жртве живе годинама”, каже за БУКУ Марија.

Она истиче да свједочимо недодирљивим ауторитетима из области политике, религије, бизниса и недостижној правди за оне који су директно погођени неделима и читаве њихове породице. За злочинце се организују митинзи подршке, жртве насиља и боркиње за људска права се линчују и ствара се атмосфера у којој је немогуће иступити. Када све то знамо, додаје, подвиг Милене Радуловић и другарица је енормно велики корак за наша друштва и сигурна је да више нема повратка на старо.

“После 17. јануара 2021, више ништа неће бити исто. Могуће је да је то зато што постоји критична маса жена које имају неку врсту друштвеног капитала, све ми на неким местима било симболичке било медијске моћи које ћемо стати уз њих као уз своје најбоље другарице. Ми им верујемо, ми смо ту да их оснажимо, да не дамо на њих. Ми смо друштво, ми смо та нова јавност. Милена је поменула значај инспекторке Весне Гашић Стојковић као представнице институције која је кључна да случај злостављања дође пред лице закона. Али ту је и безброј представница медија које неће дозволити злоупотребу жртви, ту су жене из политичких и других јавних организација, универзитета, ту су организације цивилног друштва читава мрежа подршке појединки и појединаца које ће сведочити и писати писма и постове подршке, не само у Србији већ у региону и нећемо дозволити да овај случај утихне, као што се то дешавало протеклих година са сличним иступима. Не смем да заборавим да су ту и Марија Лукић и Данијела Штајнфелд са својим искуствима и сви они који су их подржали утрли пут томе да данас овим, много млађим девојкама буде неупоредиво лакше. И тиме, свим девојчицама које долазе ми остављамо бољи и праведнији свет”, каже наша саговорница.

МОГУЋ ИЗЛАЗАК ИЗ МАТРИЦЕ НАСИЉА

Марија истиче да смо ми високо патријархална друштва која прећуткују много шта, и генерално се према сили и злочину, било да је ратни или мирнодопски, односимо са стахопоштовањем, па чак и са дивљењем.

“И драго би ми било да се то коначно промени - да једногласно или бар већински станемо заједно и ујединимо се против насиља, да својим саосећањем и другарством покажемо да је могућ излазак из матрице насиља. Промена је могућа сваког тренутка, и сваки глас је битан случај о коме говоримо је разбијање круга злостављања који траје можда чак и 35 година. Битно да се обрачунамо са идејама како је ‘све пре било боље него сад’, једна сам од ретких која се јавно противила свим текстовима који величају ‘стара добра времена’ када су деца ударана, када се унутар породице није разговарало о свему, када се слепо слушао ауторитет јер то све доприноси ретрадиционализацији друштва, повратку на неко доба у коме је било грозно ако си дете или жена, ЛГБТ особа… Не смемо гледати уназад замишљајмо нову и бољу будућност у којој ћемо сви једни друге подржавати да победимо насиље”, истиче Марија.

Марија напомиње да нам ова ситуација показује колико је важно развијати критичко мишљење.

“Друштво у коме сви мисле исто као и ауторитети није добро, ни за друштво, ни за те елите, јер нема никаквог контролног фактора и из ауторитета лако клизимо у аутократију. Најновији извештај Европске комисије о стању у Србији управо на то и указује. Са друге стране, постоји то уврежено мишљење о идеализованој представи предатора који би био чудовиште препозатљиво на први поглед, а то готово никад није тако. Зло је банално, тривијално и блиско, дешава се у просторима поверења и то је највећа монструозност. Предатори нису људи болесни или ненормални и изопачени - већ људи жељни моћи, са одсуством самоконтроле, њих оснажује некажњивост и ћутање. Ми не смемо заборавити да је највише жена убијено од стране партнера и чланова породице, од оних са којима су маштале о будућности, којима перу веш и служе три оброка дневно. Знајући то, апсолутно не чуди злостављање у припремној школи, као ни сви случајеви злостављања на послу, у школи. на факултету, спортским клубовима и слично. Како смо то Анита Митић и ја сковале на Тwиттеру: Женска солидарност је једини пут да изађемо из овог пакла који живимо”, каже Марија.

Ива Племић-Дивјак, филмска и фестивалска продуценткиња, каже да је постојећа солидарност страшно важна, јер вјерује да је особама које су се осмјелиле да проговоре о ужасу који су преживјеле интензивна подршка неопходна.

“За мијењање менталитета потребно је много времена, много рада од раног детињства, преиспитивање вредности које се промовишу у породици, школи, медијима… Далеко смо од тога. Али очито постоји пулс да се ствари промене. Много би помогли позитивни примери случајева који су решени у корист жртава, који би одјекнули у јавности, понављали се и из инцидента прешли у систем”, каже Ива за БУКУ и додаје да је важно да свако од нас здравим разумом бира и регулише ситуације које  се нашој дјеци дешавају.

“Осим насилника, који ће, надам се, бити процесуиран кроз правосудни систем јер се терети за криминалне радње, дубоко верујем да су у овом случају родитељи ти који треба суштински да се запитају да ли су могли нешто другачије да ураде за своју децу. И ми који нисмо имали децу у том глумачком студију треба под хитно да се запитамо какве изборе правимо, шта су нам приоритети када су нам деца у питању, ко су за нас ауторитети и да ли им толеришемо нешто што другима не бисмо, да ли заиста видимо и чујемо своју децу и које смо компромисе спремни да правимо зарад амбиција,  некакве друштвене прихваћености или онога што мислимо да је добробит наше деце. Сада је одличан тренутак да ми, који смо прошли ‘јефтино’, из туђег примера извучемо поуку и урадимо реглажу својих ставова”, каже наша саговорница.

На крају је важно истаћи да су ауторитети ти који се свакодневно требају пропитивати, као и да строге методе у образовању нису толико добре колико се раније мислило, а не смијемо заборавити да су предатори и манипулатори често поред нас.

“Негде сам прочитала један коментар: ‘али шта да раде сироти људи кад су веровали да је он врхунски стручњак у области дечије драмске педагогије? Па и кад нађемо најбољег лекара специјалисту који треба да нас излечи, не питамо се за његову идеологију и да ли је насилник’.  Ова аналогија је стравична јер оправдава потпуно одрицање од одговорности и заговара тај поменути вишедеценијски став да је једино важан фамозни ‘углед’, дочим одсуство базичне људскости слободно може да изостане. Похађање часова глуме је избор, а не некаква нужда попут одласка код лекара који ће да нас ‘оправи’ па му слепо верујемо. Изборе треба правити мудро, водити се здравим разумом и не пуштати да се ствари просто дешавају, без да смо потпуно свесни шта се дешава и без да интервенишемо уколико нам се чини да нам деца пате. Исто важи и за школу, тренинге, односе са вршњацима. Морамо да се укључимо и да здравим разумом преиспитујемо све што нас окружује”, каже на крају разговора Ива Племић-Дивјак.

Везани текстови:

МИЛЕНА ХЕРОИНА: Нема недодирљивих и НЕ постоји оправдање за насиље!

Сексуално узнемиравање и мизогинија присутни су у свим порама нашег друштва!

 


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.